Ову књигу посвећује писац старини пјеснику,

господину

ЈОВУ ИЛИЈЋУ

уз ово писмо:

Бабо!

Пространо је небо, под којим праведни Алаху клањају; Големо је царство што га је Алах Падишаху подијелио. Седам мора дршћу под његовим ногама; седамдесет и седам милнета робују му, а седам стотина седамдесет и седам градова окитили су му царство и, преко тога још, Стамбол легао на два мора и на два свијета. Па у тако пространоме царству, има ти и горостаснијех планина и чаробнијех језера: мудријех дервиша и лијепијех жена; блиставијех шедрвана и хладовитијех теферича; мириснијех бахча и тијеснијех сокака; високијех минарета и нискијех торања; тајанственијех харема и топлијех хамама; шаренијех наргила и срмали алтипатлака; ћетене халве и руменијех портокала; маснијех пилава и модријех маслина. И већ што ти нема и зенђина, и фукаре, и бијесна и покорна, и рзлија и р‘суза, и инсана од сваке руке, и од свакојака адета и дина.

Е, па под тако широкијем кровом, као што је Падишин, гдје се сав тај инсан комеша; гдје се све те слике виђају и привиђају што ти се није десило и што ти се неће десити, и оно што је писано и оно, Алаха ми, што нигдје писано није било.

Ако сам што и забиљежио, нијесам све још, а и оволико што сам могао и умио, у тебе сам, бабо, књигу изучио, па зато теби нека је ова књига и намијењена.

Халали, бабо!

У Серу, 1898. године

Нушић