Zavejani snovi
Posted by      09/03/2020 23:01:31     Odlomci    0 Comments
Zavejani snovi

Zavejani snovi

Iz knjige Predraga Karalića - Nespokojne zore

Sagao se i on, nesvesno, uzeo grumen zemlje i bacio ga u dubinu groba, na bedni mrtvački sanduk, sklepan na brzinu od starih dasaka, neotesanih i rđavo sastavljenih, U onim prilikama, čak i da je imao novca, teško da je mogao dobiti bolje.
Povremeni grobari, pravoslavna sirotinja iz mesta, počeli su žurno da zatrpavaju grob, rušeći u njega žućkastu, kamenitu zemlju, sanduk je tupo odzvanjao od udaraca. Mirko je podrhtavao pri svakom jačem udarcu, pri svakom jačem odjeku. Zatim se izgubio zvuk sanduka. Grob se brzo punio. Najzad se nad njim izdigla mala humka. Tada su poboli krstić sa njenim imenom, nejednako ispisanim crnom bojom.
On je ostao nepomičan kraj humke. Još nije shvatao da je sve bilo svršeno i da je sad imao samo da ode.
— Hajdemo, gospodine, — rekao mu je blago njegov domaćin, Srbin iz mesta, koji ih je bio primio u svoju ubogu kućicu.
On se trgao, kao probuđen iz sna, i pogledao oko sebe. Nekoliko gologlavih ljudi gledali su ga sa potresenim izrazom lica. Bili su možda potreseniji nego inače u ovakvim prilikama. Njegova nesreća bila je u spletu opšte srpske nesreće, pa je tim više pogađala srca.
Zagledao se opet u humku. Izgledalo je da ne može da se odvoji od nje. Pa kao da se nešto prelomilo u njemu, okrenuo se naglo i pošao žurnim koracima iz groblja.
Kroz varoš, ljudi su se jedan po jedan odvajali. Najzad su ostali samo njih dvojica. On je izmicao napred, da ga je njegov domaćin jedva stizao.
Kad su stigli u kuću, on je uleteo u sobu, gde je bio ostavio malu.
Ona je bila na minderluku, pokrivenom ponjavom u metohiskim šarama. Igrala se drvenim posuđem, koje joj dala domaćica, da je zabavi. Kad je otvorio vrata, ona je podigla glavu i ugledala ga. Ostavila je posuđe i hitro se digla na noge, pružajući mu ruke.
— Tata! Tata! — cikala je, sa osmehom. krajnje radosti na licu.
On joj je pritrčao i stegao je na grudi. Kao da se tek sad nešto otpustilo u njemu, počeo je da grca. Suze su mu pojurile u oči. Nije osećao da je suviše pritiskivao dete uz sebe.
Dete se izvilo iz njegovog zagrljaja i pogledalo mu u lice.
— A zašto ti plačeš, tata? — zapitala ga je, uozbiljena lica i upitna pogleda.
On se zbunio. Shvatio je da je učinio veliku pogrešku. Tražio je u glavi pogodan odgovor. Ali ga je mala preduhitrila:
— Gde je mama?
On je osetio da mu se srce ljulja u grudima. Napregao se svom snagom Da zadrži jecaj. Za trenutak je izgubio dah. Ali je nadvladao uzbuđenje. Odgovorio je detetu da je mama otišla napred, da im spremi iduće prenoćište. Spustio je dete na minderluk, pa je i sam seo. Čelo mu se skupilo od napornog mišljenja. Trebalo je brzo da se odluči šta da čini. Poslednji odredi srpske vojske već su napuštali podgorje Prokletija i zalazili u njihove klance. Za njima su se uzdizale osvetničke, nemilosrdne arnautske glave. Malo dalje, nastupao je osvajač, u čije milosrđe se takođe nije smelo pouzdati.
Kroz sitna okna malog prozora pogled mu je pao na visoki zid klisure, u koju je varoš zalazila svojim poslednjim kućama. Pitao se hoće li imati dovoljno snage da pronese Milu tuda, da je dobaci do mora, gde je čekalo spasenje.
Slika mora, koje on nikada nije bio video, razastrla mu se u mašti. To je bila pre svega raskoš sunca nad beskonačnom pučinom, ogromna igra svetlosti pod prostranim nebesima. Srce mu je zatreperilo od neke bezumne, pijane nade. Dok mu je pogled milovao Miline plave kosice, u njemu se učvršćivala odluka da poslednjim snagama nosi dalje tu zlatnu glavu.
Obukao je detetu sve što je mogao. Na leđa je učvrstio torbu, čiju je glavnu sadržinu činila izlomljena pogača, komad suvog mesa i parče starog sira. Tako, sa ženinim kaputom preko jedne ruke, vodeći drugom malu, izišao je na vlažnu, hladnu ulicu. Na vratima je ostala domaćica, starica, mada tek u pedesetoj godini. U njenim bledo plavim očima bile su suze. Dok ih je pratila pogledom, šaputala je imena srpskih svetaca.
Sneg je padao retkim, sporim pahuljicama, kao predigra mećave, kojom je pretilo natušteno nebo. Išli su polako. Mila je bila gotovo još beba. Tek što je ušla u četvrtu godinu.
Kada su se uspeli do ulaza u klanac, njega je ubuzela neodlučnost. Možda je bilo bolje čekati sudbinu, dole, u varoši, pored njenog groba? Zastao je i pogledao natrag. Kroz retku zavesu od snega, pogled mu je tražio maleno srpsko groblje. Srce mu se steglo a suze mu pošle u oči. Ali se napregao da savlada bol i da zadrži suze. Bilo je još begunaca, koji su promicali pored njih.
Ranije donesena odluka dejstvovala je u njemu. Zašao je s detetom u grotlo klanca. Slaba svetlost dana postala je tamo još slabijom. Izgledalo je kao pred sumrak mada je bilo skoro podne.
Rđavi putić pretvarao se sve više u usku stazu, koja je vijugala zidom klanca, spuštajući se i uzdižući se, neravna, izlokana i klizava. Sneg se topio u dodiru sa zemljom. Održavao se samo na visinama klanca, koje su se gubile u niskom nebu.
Napredovali su vrlo sporo. On je štedeo snagu deteta. Mala je morala samo mnogo da izdrži. Ostaci njegove snage imali su da posluže za sudbonosne trenutke konačnog spasavanja.
Mila je išla strpljivo. Osećala je da su bile izvanredne okolnosti i da je trebalo i ona sama da podnese neku žrtvu. Ali je snaga njenih nožica brzo bila iscrpena. Zastavila se i podižući ruke uz oca kazala:
— Tata, bole me noge. Nosi me!
On je bio u nedoumici. Umor i molba deteta zasecali su mu se u srce. Osećao je želju da je uzme i ponese. Ali je znao da bi to bio brzi kraj njegove snage, na samom početku spasavanja. Stegao je srce i kazao joj:
— Još samo malo idi svojim nožicama, slatko tatino dete, pa će posle tata da te nosi.
Devojčica je poslušno pošla dalje. Naprezala je svoje već umorne nožice i svoju malu detinju hrabrost. Ali je brzo sasvim sustala. Zastala je i ponovila svoju molbu. On ju je tada uzeo i poneo dalje.
Išao je s krajnjom pažnjom. Najmanja pogreška mogla je da ih odnese na dno nabujale reke, koja je jurila, uzburkana i penušava, duboko ispod staze kao stalna, zla pretnja, čulo se iz dubina njeno silovito hučanje.
S vremena na vreme, spuštao ju je na zemlju, govoreći:
— Samo malo idi svojim slatkim nožicama, da se tata malo odmori, pa će posle opet da te nosi.
Mila bi išla jedno vreme sama, pa ju je on uzimao, ne čekajući da mu ona to traži.
Sustizao ga je umor. Izgledalo mu je da su već dosta prešli. Sve je češće zastajao i spuštao, dete, da odahne. Tražio je pored staze kakvo zgodno mesto da sedne, da se odmori. Ali je zid iznad staze bio gotovo neprestano otsečan. Već je bio rešen da sedne na samu stazu, kada je naišao na mali uvoj u steni, sa jednim zasekom, na koji se moglo sesti. Spustio se tu i metnuo dete sebi na kolena. Posmatrao je suprotnu zidinu klanca, gotovo bez misli, sav u osećanju odmaranja, koje mu je otpuštalo mišiće i umirivalo krv. Mala, oslonjena leđima na njegove grudi, bila se i sama zagledala u suro, izbrazdano stenje, mestimično obraslo kržljavom crnogoricom. U klancu je bilo mračno. Njegove zidine bile su se približile, nadnoseći se ponegde nad reku. Sneg je vejao sve jače i održavao se sve više. Sumorne litice bile su već delimično obložene belom povlakom. Pogledao je u časovnik. Bilo je prošlo dva časa.
— Tata, ja sam gladna, — podsetila ga je mala na jelo. On nije osećao potrebu da jede.
Dao je devojčici parče pogače i komadić sira. Jeo je i sam, silom volje, da održi snagu.
Dok su jeli, pored njih je minulo nekoliko lica. Svega jedan građanin, sa ženom, jedan ranjenik i dva tri vojnika s oružjem. On je bio među poslednjim beguncima. Ženina iznurenost, zatim njena bolest i najzad njena smrt bile su ga zadržale i zadocnile. Shvatao je da mora da grabi napred. Zato se podigao čim se malo osetio odmorenim.
Njihovo napredovanje produžilo se još sporije i zamornije nego dotle. Staza se ponegde naglo podizala. Negde se strmo spuštala, do kakvog potoka, koji je sa strane dolalazio u reku. Sama staza bila je sve uža, neravnija i klizavija. Morao je da ide sa sve više pažnje i naprezanja. Sve teže se borio sa umorom.
Prvi glasovi očajanja počeli su da mu se javljaju u duši. Činilo mu se da je učinio strašnu pogrešku što je pošao ovuda. Ali se sad nije moglo natrag. Uostalom, trebalo je ubrzo da naiđe na neke kuće. Tako mu je kazao jedan vojnik u prolazu.
Prvi sumrak počeo je da zgušnjava tamu u klancu kad je njihova staza počela stalno i blago da se spušta. Klanac se širio u malu dolju. Uskoro su naišli na jednu daščaru. Malo dalje bila je jedna kućica. Potražio je tamo utočište. Soba, u koju je ušao, bila je puna vojnika. Neki od njih bili su ranjeni. Ustupili su mu jedno mestašce kraj zida. Ljupko Milino lice diralo je srca ovih ljudi, pored sveg njihovog umora, gladi ili bolova.
U sobi je bilo hladno i zagušljivo. Ubrzo je u njoj nastala potpuna tmina. Jedino je svetlela u mraku poneka cigareta. Bilo je još ostataka od duvana.
Vojnici su tiho razgovarali među sobom, Njega je neodoljivo pritiskivao san. Uvio je devojčicu u ženin kaput i spustio je pored sebe. Pod glavu joj je podmetnuo savijeno ćebence, koje je nosio u torbi. Mila je odmah zaspala. On se naslonio leđima na zid i sklopio oči. Još kratko vreme kretala se njegova misao, bolna, klonula, pa je potonuo u san.
Probudila ga je hladnoća, kao bol, naročito u nogama. Mila je čvrsto spavala. Vojnici takođe. Kroz mali, prljavi prozor nazirali su se visovi klanca, pokriveni snegom. Njihov hladni, ravnodušni izgled taknuo mu je srce kao surova pretnja.
Protrljao je lagano noge, da svojim pokretima nikoga ne probudi. Posle se nadneo nad Milu. Njeno lice je izvirivalo iz okovratnika majčinog kaputa, zarumenjeno od spavanja. Disala je tiho i ravnomerno. U njegovu dušu nadolazila je bezmerna nežnost. „Samo da iznesem tvoj slatki mali život, da ga dobacim do mora“, govorio je on u sebi, milujući pogledom njene obraze, njeno čelo i očne kapke, nežne i blede kao listići kakvog cveta. Osećao je u sebi kako se preporađa njegova rešenost i njegova hrabrost.
Vojnici su se jedan po jedan budili. Govorili su i kretali se tiho, da ne bi probudili malu. Ali se ona i sama probudila. Otvorila je oči, protegla se i nasmešila ocu. Već nedeljama naviknuta na promenu stvari oko sebe, nije se začudila izgledu ove nove sobe. Zapitala je samo:
— Zašto nije došla mama?
On je okrenuo lice tako, da mu vojnici ne vide izraz. Odgovorio je detetu:
— Mama je blizu, čeka nas u jednom selu.
Nahranio je dete što je bolje mogao. Jeo je i sam dobro. Pa je odlučno izišao napolje. Vojnici, od kojih su neki već poznavali celu klisuru, obavestili su ga da drugi konak nije vrlo daleko.
Sneg više nije padao. Nebo je mestimično bilo vedro. Sunce je s vremena na vreme prosijavalo kroz oblake. Ali je bilo hladno. Pirkao je tih ali leden vetrić.
Klisura je sad bila malo šira. Obale rečice bile su nešto niže. Video se poneki bolje izrastao bor. Iza zidina klisure, planinske gromade, pod snegom, penjale su se jedna iznad druge ka zamagljenom vidiku.
Staza se postepeno dizala ka grebenu. Pošli su kao i juče. Mala je išla svojim nožicama, držeći oca za ruku. Njega je dirala njena trpeljivost. Ali se Mila, posle jučerašnjeg napora, sad brže zamarala. Morao je ubrzo da je uzme i da je nosi. On sam se takođe brže iscrpljavao. Napredovali su sporo. Proklinjao je svoju slabunjavost, zbog koje čak čak ni vojnik nije bio. Sad je to moglo da bude sudbonosno za njegovu ćerčicu.
Brzo ga je obuzela klonulost. Bolele su ga ruke, noge, slabine, sve, kao da je bio izubijan ili izranjavljen. Od male više ništa nije mogao da traži. Svaki čas ju je spuštao, da predahne. Osećao se slomljenim, nemoćnim. Bojao se da ne padne, da ne svrši.
Strašna misao uvlačila mu se u dušu: da Mila, njegova obožavana, do bezumlja voljena ćerčica, ostane sama, u ovoj ledenoj dolini, koja je izgledala van granica života, ljudi i milosti. Užasan, neizdržljiv bol izvirao je iz ove misli i prelivao ga celog, prevazilazeći njegov umor. Očajničke odluke ređale su se u njemu: da ubije prvo nju, pa sebe. Imao je revolver. Ili da je baci negde u ponor, pa da skoči za njom. Zatim je shvatao bezumnost, nemogućnost svega toga. Išao je dalje, ni sam ne znajući kako. Kao da je Milin poverljivi pogled nekim čudom pobeđivao njegov umor i očajanje. Izgledalo mu je da ide, gazeći preko samoga sebe, kao za nekom čarobnom zastavom. Nosio je Milin slatki dah kao osveštano blago, kao znamenje života.
Čudno stanje obuzimalo je njegovu dušu. Dok mu je pogled klizio preko obronaka i uvala, dok su ga noge bolele kao iskrvavljene, dok se naprezao da ne ispusti dete iz svojih klonulih ruku, njegove misli su išle u prošle trenutke njegovoga života.
Video je svoju kuću, u južnom kraju Beograda, s pogledom na Avalu. Prolećni suton spušta se nad njihovu baštu. Dok on sedi u pletenoj naslonjači, s knjigom u ruci, njegova žena i Mila, na šarenoj ponjavi prostrtoj po travi, ponavljaju po stoti put strašnu pričicu o žabici, koja nije slušala i koju je odnela čavka. Mila sluša ozbiljna izraza, očiju široko otvorenih i uprtih u majčino lice. U ručici drži cvet, nespretno uzbran, kratke peteljke i malo zgnječen. Njine glave, s plavim kosama, slične su. Imaju isti ljubičast pogled. Izgledalo mu je nemoguće da je sve to iščezlo za uvek, da je Danica mrtva, a da on beži putem nepouzdanog spasenja, kroz kraj divalj, pust i leden. Činilo mu se da strada u neobičnom, teškom snu.
Nesvesno se pribio uz zid staze, da propusti povorku od nekoliko islabelih, omršavelih konjića, natovarenih nekakvim sandučićima. Konje su pratili isto tako omršaveli i islabeli ljudi. Išli su u istom pravcu u kojem i on. Posle je propustio slične konjiće i ljude, koji su se kretali u suprotnom pravcu. Konji su sad bili natovareni prljavim, blatnjavim vrećama. Nesvesno je nahranio sebe i dete. Nesvesno je pio vode na jednom potočiću, koji je silazio sa visina litice i presecao stazu. Nesvesno je prelazio reku, skačući s kamena na kamen, jer je staza menjala obalu.
Bez misli je gledao ostatke ljudskih stvari, kakav sandučić, bačen na granici snage, kada se spasavao samo goli život. Bez misli mu je pogled padao na nepokretne trupine konja u ponorima. Neprestano izviranje krševa i uvala nije više izazivalo očajanje u njemu. Zaboravljao je da je sam sa svojim detetom u ovoj ledenoj pustoši. Kao da su mu i duh i telo bili smrvljeni.
Bez pokreta u duši, opazio je u sumrak, nekoliko bednih kućica. Ušao je u najbližu. Kao u snu, odgovorio je na nekoliko pitanja, koja su mu tamo uputili ljudi, nekoliko vojnika. Osećao je neodoljivu potrebu da što pre legne, da pravim snom skine teški, olovni oklop umora, koji kao da mu je pritiskivao ne samo telo nego i dušu. Uspeo je još da, kao i prošle noći, namesti pored sebe malu, pa je izgubio svest.
Kad je sutradan zora počela da mu prodire kroz zenice, njemu se steglo srce. Osećao se slomljenim, bez moći da samo stane na noge. A put spasenja pred njima bio je možda još suviše dug i težak.
Zagledao je Milu. Ona je duboko spavala. Na njenom licu osećala se promena. Njeni obrazi, nekada obli i rumeni, bili su sad skoro upali, jedva zarumenjeni od sna. „Samo još malo da se održim na nogama,” podizala se u njemu duboka, drhtava želja. Crnogorska naselja morala su već biti blizu. Tamo će bar biti bezbedni.
Pored sve slomljenosti, grozničavo je očekivao čas polaska. Kada su se opet našli na stazi, išao je rešeno, ponavljajući u sebi: „Samo što pre, što dalje odavde,” kao da je njegova rešenost trebala čarobno da oživi njegove skrhane sile.
Iscrpenost njegovih ruku i nogu brzo je razbila zabludu njegovog srca. Uspeo je da natera devojčicu, pored sve njene poslušnosti, da ide svojim nožicama samo nekoliko stotina metara, pa je posle morao da je uzme. Ali je ubrzo počeo da posrće.
Podizao se jak, hladan vetar, koji je zgušnjavao oblake i zaklanjao sunce. Maloj je bilo hladno. U jedan mah, osećajući da se zbiva nešto neobično i strašno, počela je da plače i da traži majku. S teškom mukom uspeo je da umiri dete.
Naprezao se da nadvlada očajanje u sebi. „Samo još malo, samo još malo,“ ponavljao je on u glavi, hrabreći samoga sebe. Od očajničkog naprezanja obuzimalo ga je neobično, čudno pijanstvo. Besmislene slike stvarale su se u njegovoj mašti. Gledao je sebe ogromnog, silnog, kao džina iz bajke. Nosio je dete neosetno, radosno, preko planina i reka. Već se ukazivalo more, talasava, plava pučina i ogromno, zlatno sunce nad njom. „Ja ludim!“ pomislio je i napregao se da otera ove slike iz glave.
Išao je još nekoliko koračaji, pa je stao. Oseto je da bi inače pao. U glavi mu je zujalo. Noge i ruke bile su mu potpuno utrnule.
Oslonio se na jedno ispupčenje u steni, rešen da čeka pomoć. Bili su trenuci kada je svaki imao da spasava rođeni život. Ali je on računao na poslednje iskrice druželjublja, još preostale u ljudskim srcima.
U klisuri je bio mir.. Napred i nazad, na stazi, nije bilo nikoga. Jedino je hučanje reke, u ponornoj dubini klanca, remetilo bezživotnu tišinu pustoga kraja. Stenje se uzdizalo, ravnodušno u svojoj ogromnosti, ka jednostavnom, surom nebu. I pored beline snega, sve je izgledalo sivo, sumorno i ćutljivo.
Trenuci su prolazili, spori i bezglasni, kao i sami sleđeni. On je strpljivo čekao, nepomičan.
Najzad su se ukazala dva vojnika. Išli su u njegovom pravcu. Skupio je odlučnost i zaustavio ih. Molio ih je, klonulo, isprekidanim rečima. Ali je bilo nešto ubedljivo u njegovom ugušenom glasu, u njegovom očajnom izrazu. Onako visok i suv, zarastao u bradu, davao je utisak čoveka pred gašenje.
Vojnici su se zgledali. Žurili su svojim vojničkim poslom. Sami su bili neispavani, gladni, iznureni. Ali se jedan od njih, stariji, plav seljak dugih, oborenih brkova, iznenada rešio. Predao je pušku svome drugu i prihvatio dete. Možda je njegovo prosto, široko seljačko srce dirnula nežna lepota devojčice. Možda ga je njena pitoma glavica potsetila na jednu drugu detinju glavicu, plavu i vedru, negde daleko na severu, u kakvom selu Srbije.
Pošli su dalje. Oni napred, on za njima. U njemu su nicale reči bezmerne zahvalnosti. Vojnik je s detetom grabio napred. Mila je s poverenjem obuhvatila svojom ručicom vojnikovu glavu, uvijenu u suru kapuljaču. Mirko se divio njegovoj snazi i zavideo mu. U ovim sudbinskim trenucima otimanja života, shvatao je koliko je telesna otpornost bila značajnija od svake duhovne utančanosti.
Vojnik je dugo nosio Milu. Ali se najzad umorio i predao je svome drugu. Sam je uzeo obe puške. Mirko se požurio da se ponudi, ali su ga vojnici blago odbili.
— Hajde ti samo, gospodine. Trebaće ti još snage.
Smenjujući se u nošenju deteta, vojnici su brzo odmicali. Stigli su pre sumraka pred malo naselje, u dnu velike planine, čije su snežne vrhove bili ugledali još mnogo ranije.
Zahvalio je vojnicima sa suzama u očima. Oni su mu preporučili jednu kuću, da potraži prenoćište.
Tamo je naišao na zagrejanu sobu. Odmah je pomislio da tu ostane još ceo jedan dan i celu jednu noć, da se dobro odmori i pripremi za novi, najteži deo na putu bekstva. Znao je da ga čeka prelaz preko visoke, zavejane planine. Od toga je osećao drhtavu jezu u dnu grudi. Ali zagrejana soba i prisustvo ljudi podržavali su hrabrost i nadu u njemu.
Spavali su te noći duboko i dugo. Kad je opet otvorio oči, napolju je bilo već sasvim vidno.
U sobi je, sem njega, bila i jedna siromašna crnogorska porodica, begunci iz Peći, jedan postariji, prosed građanin iz Srbije i jedan srpski vojnik, lako ranjen u desnu ruku. Svi su oni ovde prikupljali snagu za prelazak preko planine.
Dan je bio oblačan, ali svetao. Sunce se naslućivalo kroz sivkasti zastor neba. Crnogorska porodica, otac, majka, sin od petnaest godina i dve kćeri, jedna odrasla a druga devojčica od desetak godina, rešiše se da idu. Oprostiše se, svi teško natovarenih leđa, i odoše.
Ostali nisu mogli odmah da se odluče. U sobi je bilo toplo. Mirko je još osećao lomljenje i bridenje po celom telu. Bio je gladan. Jeo je polako ostatak suvoga mesa i jedno stvrdnuto parčence pogače. Mili je dao polovinu od skuvanog krompira, koji je onaj građanin uspeo da dobije u jednoj crnogorskoj kući. Drugu polovinu krompira i parče pogače bio je ostavio za planinu. Za docnije se nije brinuo. Iza planine su bili Srbi, Crnogorci.
Onaj ranjeni vojnik, koji je u jedan mah bio izišao, vratio se uzbuđen u sobu.
— Mora biti da se negde u klancu vodi borba, — rekao je on, ušavši unutra.
Mirku je poskočilo srce. Odmah je i sam izišao napolje. Za njime je istrčao i onaj građanin. Oslušnuli su. Iz daljine je dopirao jedva čujan odjek pušaka. Bilo je jasno da se negde u klancu vodi borba. Odlazak se više nije smeo odlagati.
Grozničavo je obukao dete, pa su svi pošli. Mila je još grickala svoje parčence pogače. Odjek udaljene borbe bivao je jasniji.
Dan je bio blag, kao da je sunce uspevalo da kroz svoj magličasti veo zagreva vazduh. Nije bilo vetra i zavejano granje retkih drveta bilo je nepomično.
Oni su se kretali stopama crnogorske porodice, koja je poznavala put. Trag je vijugao podnožjem planine, penjući se postupno. Vidici su se proširivali. Na sve strane uzdizali su se snežni planinski talasi, sve viši u sve većoj daljini. Predeo je ličio na belu, uzburkanu pustinju.
U početku su išli zajedno. Posle je on zaostajao, zbog deteta. Drugovi su ga sačekivali, odmarajući se. Ali je razmak između njih postajao sve veći. Napred je izmicao vojnik. Za njim je išao građanin. Mirko ih je naposletku izgubio iz vida.
Nije osećao umor. To ga je hrabrilo. Blago vreme takođe. Računao je da će neko morati doći za njim. Neki vojnici, ranjenici. Možda kakva crnogorska porodica iz naselja u dolini.
Penjao se vrlo lagano, noseći malu. Dubok sneg, u koji su mu zapadale noge, zadržavao mu je hod. Zastajao je na svakih nekoliko koračaji i spuštao devojčicu, da se izduva i odmori. Obuzimalo ga je neka toplina. Znoj mu je pomalo vlažio čelo. Naselje u dolini više se nije videlo. Njegovi drugovi bili su daleko izmakli nagore. Pred njime je bio samo trag od stopa u snegu, koji se provlačio između sitnih, retkih borova, izraslih po planini. Ali ga samoća nije plašila. U duši mu je bio mir, bez misli. U njemu je bila budna samo volja da iznese na vrh planine svoju ćerčicu i da je snese niz drugu stranu, u bezbednost, u spasenje.
S vremena na vreme, ostajao je duže u podnožju kakvoga borića, sedeći, da se dobro odmori. U jedan mah se osetio gladnim i tada je nahranio sebe i malu. Njoj je dao drugu polovinu krompira. Ostavio je za nju, za svaki slučaj, samo jedno parčence stvrdnute pogače.
Penjanje je bivalo sve napornije. Padina planine postajala je strma. Trag je pravio duge i niske, oštre okuke. Snežni nanos je bivao sve dublji.
Podizao se vetar. Oblačni veo neba bio se zgusnuo. Položaj sunca je postao nerazgovetan. Najzad je počeo da promiče sneg. Svetlost dana je padala.
U njegovoj duši pojavila su se opet teška pitanja. Ako ne stigne pre noći na drugu stranu ? Ako mu sneg zaveje trag? Ako ga napadnu planinske zveri? Može da ga izda snaga? Može niko da ne dođe za njim? Nemir je rastao u njemu. Ali se napregao da odagna ove misli. Bio je svestan da je sad bilo neophodno, spasonosno da ne klone duhom. Stezao je uz sebe Milu, kao da je to trebalo da mu oživi snagu i povrati hrabrost.
Pa je opet u njemu nastupilo stišavanje. Nosio je dete lagano, bez misli, gotovo bez osećanja. Obuzimala ga je neodoljiva potreba da spava. Išao je poluzatvorenih očiju, upola zaspao. Uzalud se borio protivu sna, koji je navaljivao na njega nadčovečanskom snagom.
Tako je došao do jednog visoko izraslog bora. Tu se zaustavio. Jedno pitanje se nametnulo njegovom duhu: „Kad bi u zaklonu od ovoga bora samo malo prodremao?“ Jedna misao odgovorila je na ovo njegovo pitanje: „To je opasno. Možeš se smrznuti. Može te tako stići noć.“ Ali je ova misao bila bez snage ubeđenja. Jedna druga bila je jača: „Nije opasno. Hladnoća će me probuditi na vreme. A najmanji san će me okrepiti i osnažiti za dalji napor”. Ova druga misao imala je opojnu moć ubeđenja.
Prišao je boru i spustio se u sneg. Seo je tako da se leđima osloni na strmen zemljišta u podnožju drveta. Milu je uzeo u krilo. Ona je odmah naslonila glavu na njegove grudi. Pogledao je još da li je devojčica dobro uvijena u majčin kaput. Prebacio je preko nje i ćebence, koje je izvadio iz torbe. Pustio je tada da mu se sasvim sklope očni kapci.
Jedno bezmerno, dotle nepoznato osećanje odmaranja zastrujalo mu je do najmanjeg delića tela. Sneg ga je grejao svojim dodirom. On nije pokušao da objasni sebi ovu neobičnu pojavu. Uživao je u slatkoj toploti, koja mu je išla do samoga srca.
Kroz san, čuo je duboko, ravnomerno Milino disanje. „Spava“ pomislio je. Neizmerna nežnost plavila mu je dušu. Dobre, srećne misli ređale su se u njemu. Kako je mogao da posumnja u to da će spasti svoje dete, svoju obožavanu ćerčicu, svoju Milu? Imao je on dovoljno snage i hrabrosti za to. Odvešće je u neko sunčano, cvetno primorsko mestašce. Tamo će je obasuti negom i radostima. Doći će i Danica. Da, doći će i ona, ma kako to izgledalo čudno. Mile, vedre slike nizale su se u njegovoj mašti. I sve je to tonulo u neku ljuškavu, rumenu daljinu.
Smrkavalo se naglo. Gust, uskovitlan sneg spuštao se kao bela poplava na ogromnu utvaru planine. Vetar je besno jurišao na granje borja, noseći u daljinu njegovo ječanje, kao kakvu tužbalicu, možda čak do dalekih, džinovskih planina, koje su svoje snežne vrhove uzdizale u nebeske visine.

Share This Post :

Leave a Reply

* Name:
* E-mail: (Not Published)
   Website: (Site url withhttp://)
* Komentar:
Type Code