БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

Листа наслова по аутору Емило Белић

Емило Белић, армијски генерал, рођен 2. августа 1877. у Београду. По завршеној гимназији ступио је у Војну академију 1895. Пешадијски потпоручник постао је 1898, капетан 1907, пуковник 1915, дивизијски генерал 1923, а армијски генерал 1930. године. Завршио је вишу школу на Војној академији 1903. године а ђенералштабну струку 1908. Од 1910. до 1911. био у Француској на усавршавању војних наука. Учествовао у свим ратовима 1912 до 1918. као помоћник и начелник штабова одреда, дивизија и Прве армије приликом пробоја Солунског фронта. Одликован је орденом Карађорђева звезда са мачевима 4. реда (30. XI 1913) и орденом Карађорђева звезда са мачевима 3. реда (11. IV 1920), орденом „Белог орла с мачевима“ 1915. године као и француским Ратним крстом с палмом 1918. године, орденом Легије части 4. реда 1916. године и истим орденом 3. реда 1919. године. Такође је одликован и свим српским и југословенским мирнодопским одликовањима („Св. Саве“ I реда, Југословенском круном првог реда, „Белим орлом“ другог степена и Карађорђевом звездом трећег реда, а исто тако и бројним савезничким одликовањима (француским, чехословачким, пољским, румунским, енглеским, италијанским). После првог светског рата, из кога је изашао као пуковник и начелник штаба Прве армије, до 1923. године кад је унапређен за дивизијског генерала, био је начелник штаба Прве армијске области у Новом Саду, затим начелник Оперативног одељења Главног генералштаба и командант Вардарске дивизијске области у Скопљу. Од 1923. до 1927. године начелник је Наставног одељења Главног генералштаба. Од 1927. је помоћник начелника Главног генералштаба. Од 1930. године, када је унапређен у чин армијског генерала командант је Друге армијске области у Сарајеву. Од 1935. године члан је Војног савета у Београду. Био је дугогодишњи наставник за генералштабну струку и главни уредник војног часописа „Ратник“. Поред бројних чланака из војне струке, написао је у едицији „Биографије знаменитих људи“ књигу „Степа Степановић“. Пензионисан је 1940. године због болести, а умро је 4. јануара 1942. године у Београду.

Активни филтери

Контактирајте нас путем WhatsApp

Boxed:

Sticky Add To Cart

Font: