• Dostupno samo putem interneta!
  • -50%
  • Novo

Izabrana dela - Dragiša Vasić 1-4

5.000 RSD
2.500 RSD Uštedite 50%
Porez je uključen

Bez obzira na političko delovanje i život pun kontrasta, jednim delom strastveni liberal u periodu posle Velikog rata, što možemo zaključiti na osnovu njegovih vatrenih uvodnika u listovima Progres i Republika, kao i po ulozi advokata u odbrani komunista optuženih za atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića, i drugim delom na osnovu uloge u Drugom svetskom ratu, zamenika generala Draže Mihailovića i urednika listova Sloboda ili smrt i Ravna gora, Dragišu Vasića pre svega treba posmatrati kao velikog književnika, umetnika, putopisca kod koga ne može ništa biti crno belo. Umetnik je uvek po definiciji neuobičajen. „Sposobnost umetnika je da vidi ono što niko ne vidi i samo tom svojom spošobnošću on poražava druge“

Količina

Poslednji put kada je ovaj proizvod dodat u korpu: 18. 03. 2020.

 

Politika bezbednosti

 

Politika isporuke

 

Politika povraćaja

 I - 500
II - 539
III - 399
IV - 546

Bez obzira na političko delovanje i život pun kontrasta, jednim delom strastveni liberal u periodu posle Velikog rata, što možemo zaključiti na osnovu njegovih vatrenih uvodnika u listovima Progres i Republika, kao i po ulozi advokata u odbrani komunista optuženih za atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića, i drugim delom na osnovu uloge u Drugom svetskom ratu, zamenika generala Draže Mihailovića i urednika listova Sloboda ili smrt i Ravna gora, Dragišu Vasića pre svega treba posmatrati kao velikog književnika, umetnika, putopisca kod koga ne može ništa biti crno belo. Umetnik je uvek po definiciji neuobičajen. „Sposobnost umetnika je da vidi ono što niko ne vidi i samo tom svojom spošobnošću on poražava druge“
„Srpski Hemingvej”, akademik, ratnik, publicista, poznati beogradski advokat i veliki srpski književnik Dragiša Vasić, započinje svoje književno stvaralaštvo u praskozorje Velikog rata 1914. Zadatak koji je imao tokom Bregalničke bitke, u činu poručnika, bio je da skuplja mrtve i ranjene. Inspirisan pogibijom omiljenog vojnika desetog puka, koga su zvali Packo, događajem iz Drugog balkanskog rata tačnije jedne epizode Bregalničke bitke čiji je i sam bio učesnik, ispisuje svoju prvu pripovetku pod naslovom „Packo“, koju šalje na konkurs „Politike“ za koju dobija nagradu od žirija sastavljenog od veličina kao što su bili Jovan Skerlić, Isidora Sekulić i Dragutin Kostić.
Našavši u magli na ničijoj zemlji bezživotno telo bugarskog podoficira, u zatišju borbe Packo poče da kopa grob, da sahrani neprijatelja, kao što bi sahranio ma kog nesrećnika. Pošto se magla podigla, Bugari su iz svojih rovova, udaljenih svega stotinak metara, ugledavši Packa kako mirno pobija krst otvorili vatru. Packo je pao mrtav, grleći upravo pobodeni krst. Svakako moto pripovetke može biti misao La Rošfukoa „Savršena hrabrost pokazuje se kada čovek bez svedoka čini ono što bi bio sposoban da čini pred celim svetom“.
Dalje književno stvaralaštvo prekida Veliki rat. Od 1914. do 1918. Dragiša Vasić učestvuje u borbama na Ceru i položajima kod Šapca, posle kojih prelazi kod Obrenovca u Srem, učesnik je i Kolubarske bitke, u proleće 1915 zaslužuje drugu zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić, i čin rezervnog kapetana prve klase. 1915 učestvuje u odbrani Beograda, povlači se do Prizrena, njegova jedinica prolazi albansku golgotu. Biva jednom teže i više puta lakše ranjen. Zbog znanja francuskog dobija zadatak da zajedno sa francuskim mornarima iskrca srpsku vojsku na Krf. Po dolasku u Solun radi u sudskom odeljenju na solunskom frontu. Kraj rata zatiče u činu kapetana.
Već 1919. godine objavljuje svoju prvu knjigu: „Karakter i mentalitet jednog pokoljenja“. To delo je svojevrstan nastavak pripovetke „Packo“, u formi polemike sa francuskim sociologom i psihologom Gistavom Le Bonom koji je tvrdio da su svi balkanski narodi varvari. Srpsko probijanje fronta i hrljenje ka otadžbini za njega je predstavljalo plod mržnje, dok je pobede zapadnih naroda okarakterisao kao uzvišeni čin. Le Bon je dokazivao da balkanskim narodima mora vladati „gvozdena ruka“, nalik na onu Osmanske carevine, koja nije ispuštala „kolac i batinu“. U odgovoru Le Bonu, Vasić se prisetio i zime 1916, dana kada srpski vojnici nisu znali da li su još uvek živi ili već odavno hodaju po paklu. Pisao je o njima da bi istakao dubinu žrtve koju je srpski narod podneo. Ona nije bila laka, nije podneta sa osmehom niti ponosom. Niko od stotina hiljada stradalih nije želeo da umre. Slike nezapamćene patnje koje u sećanje priziva Vasić pokazuju koliko je jednom „malom i varvarskom“ narodu, važna sloboda.
Istakao bih važnost dela Karakter i mentalitet jednog pokolenja citatom Jelice Zupanc : „Ono što je za nas najvažnije, ova knjiga, da smo je čitali i rasli uz nju, bila bi nam stalna moralna podrška u naporu da nam se krize ne pretvaraju u katastrofe, jer predstavlja ispovest, iskreno iskustvo pravog pripadnika elite, vaspitanog i obrazovanog za intelektualca od rane mladosti koji je verovao u moć prosvećenosti, u važnost građanskih sloboda, humanističkih i demokratskih vrednosti – ali, pre svega, onoga koji se ne stavlja iznad društva, već deli sudbinu zajednice. On čak upozorava na opasnost od bezočnosti dela elite – njene sebičnosti, bogaćenja, „presićenosti“ i preuveličavanja zasluga – koja umesto da rešava, krize produbljuje, pri čemu, običan čovek, osim što biva zloupotrebljen, postaje predmet omalovažavanja i podsmeha, još i krivac, uz pogrdne etikete: gomila, rulja, horda, čopor.“
Iz svih, nama poznatih, dela ovog vrsnog književnog stvaraoca, može se doći do zaključka, sa kojim bi se istorija složila, da Srbi nikoga nisu mrzeli, njih je obuzimala samo uzajamna, međupartijska mržnja, veštački izazvana. Mi nismo imali ni Napoleona, ni Viljema II, sa snovima o osvajanju sveta. Imali smo Karađorđa koji kada su mu nudili novac, titule i ordenje, odgovarao da to njemu nema nikakav značaj, i da jedva čeka da Turci budu pobeđeni, pa da se vrati kući. Upravo ta misao je vodila srpskog seljaka iz Soluna. Žozef Rajnah, koga Vasić citira, piše da je čitava istorija Srba u stvari borba za nezavisnost.
Od maja 1920. godine Dragiša Vasić, uz Svetislava S. Protića, je bio urednik nezavisnog političkog dnevnika „Progres“, čiji je vlasnik bio Sima Pandurović. Sve dostupne članke „Progresa“, autora Dragiše Vasića, donosimo u poslednjoj knjizi ovog izdanja izabranih dela Dragiše Vasića.
Publicistički rad, dvadesetih godina devetnaestoga veka, Dragiše Vasića olikuje glasno nezadovoljstvo zbog socijalnih nepravdi i ugroženosti srpskog naroda, vapaj za pravdom.
„U najvećim i najmučnijim danima Istorije, ovaj narod je pružio vrlo mnogo junaka i vrlo mnogo izdajica. Danas, posle velikih dana, postoji jedna samo jasna razlika, između onih koji su se Otadžbini odužili i oni što su je izdali, u tome: što je izdaja bolje nagrađena od patriotizma.“
Dragišino delovanje predstavlja primer bezupitnog patriotizma, odanost prema srpskom narodu bez obzira na partijske, lične interese.
„Dragišu je prvenstveno interesovao čovek i zbog njega društvo. I to najpre naš čovek, naš društveni život i problemi, toliko tesno vezani za srpski nacionalni, stalno ugroženi, interes, za stvar otadžbine. Dragiša Vasić je pre svega i iznad svega bio patriota. Zbog toga je nemoguće govoriti o njemu nezavisno od događaja iz naše nacionalne i političke prošlosti koji su se odigrali za njegova veka.“
Posvetio se zaboravljenim, tihim herojima i žrtvama stradanja. U ime naroda topličkog kraja, stradalom posle Topličkog ustanka, posvetio je par članaka objavljenih u Progresu.
„Stvar topličkog ustanka mi smo pokrenuli pod utiscima mučnog saznanja o strašnim patnjama stanovništva Toplice i duboko ogorčeni zločinačkim nehatom vlade za koju, izgleda, ovo pitanje nije postojalo.”
Oštro je kritikovao vlast člancima sa naslovima Nemušta politika, Bacajte ordenje, Nezahvalnost monarhije... Veliku je brigu za budućnost svog naroda izražavao u člancima, Duša naše omladine, Naša srednjoškolska omladine, Šta stariji očekuju od omladine..., analizirajući „mentalno odstojanje između dve generacije, ovu duboku i surovu duševnu provaliju između oceva i dece“
Progres je ugašen avgusta 1920. godine, a „po kazni“ vlasti ponova mobilišu Vasića, tada rezervnog kapetana i „bacaju ga” u planine na granici sa Albanijom, gde je besneo rat protiv albanskih pobunjenika, „kačaka“.
Ipak, Vasić ne odustaje, i odmah po povratku, bez ustezanja, objavljuje zapise o celoj albanskoj pobuni, najpre u listu Republika (glasilo Republikanske stranke), a odmah potom 1921. godine u knjizi Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru. Revoltiran odnosom Kraljevine SHS (slanje najgorih činovnika koji su širokogrudo sarađivali sa „kačacima“) prema Kosovu zabeležio je: – „I ispružen na svom poljskom krevetu pod šatorom razmišljam o toj nesretnoj Arbaniji, koja je uvek bila i koja će još zadugo ostati naša grobnica i naša sramota, ta Arbanija, u kojoj sam tri puta gledao strašna umiranja i čija plemena zavađamo da bi vladali, naš hladni Sibir, koji znači obetovanu zemlju za korumpirane činovnike, što se otud vraćaju prebogati i u kome svakog proleća ginu naši divni vojnici i oficiri, naši mladi mučenici, nesvesni zaštitnici pljačkaša i obmanuti branioci zločinaca.” Retoričko pitanje koje odzvanja posle čitanja ovog dela glasi „Šta bi bilo da dela Dragiše Vasića nisu bačena u zaborav u drugoj polovini 20. veka? Da li bi shvatili na vreme, možda bi predupredili ponavljanje istorije bez ovako fatalnih posledica?“
Iste godine otpočinje i njegova politička karijera: stupio je u Republikansku stranku i postao član njenog Glavnog odbora.
Ovo „upiranje prstom“ u odluke vlasti, podrazumevalo je da za Dragišu Vasića više nema mesta u državnoj službi. Postao je advokat i vremenom će njegova advokatska kancelarija, koja se nalazila u centru Beograda, preko puta „Londona“, postati jedna od najuglednijih. Kancelariju je držao zajedno sa još jednim buntovnikom, dr Mladenom Žujovićem, aktivnim kapetanom koji je napustio vojsku iz protesta što su u nju primljeni bivši austrougarski oficiri, i to sa po činom više.
U društvo najvećih pisaca, doba između dva rata, Vasića svrstava već njegova prva zbirka pripovedaka „Utuljena kandila“, objavljena 1922. godine. Objavio je još tri knjige pripovedaka i jedan roman – „Crvene magle“, koji spada u jedan od tri najbolja srpska antiratna romana prve polovine 20. veka, uz „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog i „Slomljena krila“ Stanislava Krakova.
„. . . Roman Crvene magle, nije u stvari ništa drugo do samo jedan odlomak onoga opštega užasnoga romana koji smo svi preživeli. . . Njegovi junaci, Aleksije Jurišić i Đorđe Hristić, su predmeti na kojima pisac analizira psihološko stanje čitavog jednog pokolenja. Tu je onaj strašni osećaj nepravde trpljen tako oštro od svih onih koji se u ime otadžbine žrtvuju pred ružnom stvarnošću oko njih, pred egoizmom nesavesnih, i onim gadnim pošteđivanjem gorih na račun boljih, koje je toliko peklo čestite savesti i koje Jurišić formuliše: ‚Odužuju se jedni isti i jedni isti se ne odužuju’. . . Jedna generacija između dva vremena i dva pogleda na svet. Za nama, osećaj prema otadžbini, onakav kakav su nam ga predali naši dedovi, ‚hajduci, ustanici, kozari i kiridžije‘. Pred nama jedno nejasno buđenje čoveka, jedna krvava zora od nekud sa Istoka, crvene magle. Taj sukob nagona i ideje, to zavitlavanje crvenih magli našim zbunjenim duhom je osnovni problem ovog romana. Dragiša Vasić je umeo da razume svoju generaciju i da oseti svu njenu nemoć da se otkine iz uza prošlosti.“
Kako zapaža Slobodan Jovanović, pripovetke Dragiše Vasića „mahom opisuju moralne posledice rata“. Prema mišljenju Boška Novakovića rat je u delu Vasića „više jedna avet nego stvarnost“ i da je Vasić umesto rata „dao senku rata, njeno otrovno i ubilačko nadnošenje nad sudbinom ljudi“.
Urušeni ideali, sestrin gubitak časti i oskrnavljenost majke, neverstvo žene, sve je ono što predstavlja posledicu rata kontrast prema onome što je bilo pre rata. To pre rata postaje idilčno vreme za ratnika, vreme u kojem je sanjao, maštao i radio za lepšu budućnost, ali to sada više ne postoji. Junak pripovetke U gostima, Nikola Glišić, Prometej nade, arhetip onoga posle rata, čak i deli sopstvenu decu na predratnu i posleratnu. Nikola će jedino voleti predratnu ćerku, a „za ono drugo dvoje dece nije mnogo ni mario“. Kroz pripovetku Svetlana Vasić naglašava besmislenost postojanja posle rata. Junak razočaran izgledom svoje nekadašnje ljubavi „Eto, rekoh, pljunu ona sad na ono što je sad, a što nekad nije bila“. Po njegovom mišljenju, bolje je bilo za Svetlanu što je preminula i što ju je zapamtio kao ljupku i nežnu devojku.
Beograd, jedan od glavnih junaka iz pozadine pre rata, je palanka. Posleratni Beograd zahvaljujući dolasku stanovništa iz svih krajeva, postaje u mnogome drugačiji grad prema piščevom viđenju grad tajkuna i korupcije, koji mu nije nimalo blizak. Grad naseljen preverantima, lihvarima koji su od palanke izgradili nemilosrdnu mašinu, evropski grad. Vasić povlači paralelu između jedne generacije koja je iz Beograda išla u rat i žrtvovala sve što je imala, i one koja je u grad došla bez osećaja za zajednički insteres, sve te novine za njega su predstavljale neki taman svet koji vodi u autodestrukciju.
Mrzovolja bivših ratnika da pričaju o ratu još jedna je od odlika pripovedanja Dragiše Vasića. Prećutkivanje onoga što im nanosi bol svojevrstna je osobina književnih junaka pripovedaka Pukovska zastava, Ispovesti jednog smetenjaka... Sa željom da potisnu ono čega se stide, promene u duši čovekovoj koje ratom nastaju, stid uvijen u nervnu rastrojenost, grozničavost junaka. - „Ne pitaj me i ne traži od mene da ti opisujem završni momenat borbe, dragi rođače“ (Pukovska zastava).
Opšte mesto Vasićeve proze – ženino neverstvo - tema je za razrešiti u Ispovesti jednog smetenjaka, kada se povede reč „...da žena koju volim, u mome odsustvu, provodi vreme s drugim...“ karakter ukazuje na stid upravo rečenicom „Mrzi me o tome da pričam“ Neizrečeno je, pa ipak ukazuje na sramotu koju lik oseća što mu voljenu ženu neko drugi grli. Žena kao svetla figura javlja se samo kroz dva lika Vasićeve proze. Nataša, idealna verenica koju od Aleksija Jurišića razdvaja rat, iz romana Crvene magle i Svetlana iz istoimene pripovetke. Obe zbog rane smrti ostaju bezgrešne u sećanjima onih koji su ih voleli. Svojim stradanjem prelaze u duhovnu sferu gde postaju nedostižne.
Čitajući pripovetku U gostima zaključićemo da ni muškarci nisu predstavljeni nepromenjeni. Nagoni brišu svaku snagu volje i nevolje rata menjaju toliko njihove karaktere da dozvoljavaju sebi da stupe u incestne odnose sa svojom snajom. Sumnjiva priča odaje da strah od bliske smrti pojačava ratnikovu želju da proživi ono malo vremena – koliko veruje da mu je ostalo – u bančenju, pijanstvu, kockanju, odnosima sa ženama.
Jedan od članova delegacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pozvane da se povodom desetogodišnjice Oktobarske revolucije uveri u „postignuća“ komunizma, bio je i Dragiša Vasić. Što je video i proživeo u SSSR-u zabeležio je i ovekovečio člancima koji su izlazili je u listu Vreme posle čega je članke sakupio i objavio kao knjigu, posvećenu skulptoru i saputniku na ovom putu Sretenu Stojanoviću, Utisci iz Rusije 1928. godine. U poglavlju U stanu crvenog oficira Vasić pod utiskom, piše o vrlo osetnom raslojavljanju društva u tadašnjoj Rusiji, o sigurnosti „diktature proleterijata“, čvrstoj vladavini i neumoljivosti onih koji su na njenom čelu, ali i utučenosti kod inteligencije.
Ne smemo prevideti, a da ne pomenemo i čuveni Vidovdanski proces. Naime 28. juna 1921. godine Spasoje Stejić, član Komunističke partije Jugoslavije izvršio je neuspeli atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Vidovdanski proces trajao je od 25. januara do 23. februara 1922. godine, a advokat Spasoja Stejića bio je Dragiša Vasić. U poslednjoj knjizi ovih izabranih dela donosimo Vam dostupne članke iz lista Republika o ovom procesu, kao i završnu reč Dragiše Vasića koji je dao lik atentatora kao prkosne i anarhoindividualističke pojave. Advokatski tim ukazivao je da sud ne može kao dokaz uzeti priznanja data pod batinama u zatvoru „Glavnjača” i Upravi grada. – Gospodo sudije, da su ovi ljudi pokvareni i nevaljali, kako je to istakao tužilac, oni danas ne bi sedeli ovde na optuženičkim klupama, okruženi bajonetima vlasti, nego negde u toplim kan-celarijama, a mnogi od njih kao inspektori i načelnici za raskošnim pisaćim stolovima. Imam utisak da je optužnicu pisao kakav vojni islednik nekakve konjičke divizije koji je sastavio pete i mamuze i govori svom gospodaru: „Satrću ih, za vašu ljubav, boga im komunističkog!” – rekao je advokat Dragiša Vasić. Predsedavajući sudija je protestovao, a advokati su isticali da je „pravosuđe u ovoj zemlji skandalozno”, da je „politika ušla u sud”. Spasoje Stejić osuđen je na smrt, a kasnije mu je kazna zamenjena s 20 godina teške tamnice.
Većina istoričara pretpostavlja da se Dragiša Vasić razišao se sa socijalistima zbog nacionalnog pitanja.
Posle 1932. godine Dragiša Vasić prestaje da piše. U razgovoru sa Milošem Crnjanskim, za njegov časopis „Ideje“, 1934. godine, najpre se požalio da nema vremena za pisanje, a potom je otkrio da je pravi razlog za to zapravo njegova prevelika rezigniranost i uvređenost. Ipak, Vasićevih deset knjiga ostavljaju dobok trag i zbog njih je, po pozivu, postao akademik Srpske kraljevske akademije. Takođe, bio je jedan od urednika izdavačke delatnosti Srpske književne zadruge.
Dragiša Vasić 1937. godine zajedno sa Slobodanom Jovanovićem osniva Srpski kulturni klub. Mnogi intelektualci nezadovoljni neravnopravnim položajem Srba u jugoslovenskoj državi, unutrašnjim uređenjem Kraljevine Jugoslavije, zanemarivanjem srpskog identiteta u korist jugoslovenske nacije i stvaranjem Banovine Hrvatske, pridružili su se SKK, među kojima su bili: advokat Nikola Stojanović, Vasa Čubrilović, Slobodan Drašković, Dragoslav Stranjaković, Justin Popović, Živko Pavlović, Ljubomir Pokorni, Vladimir Đorđević, Vladimir Ćorović, Nikola Vulić, Radoslav Grujić, Gojko Grđić, Boža Marković, Aleksandar Belić, Rusomir Janković, Danilo Danić, Vojislav Vujanac, Stevan Jakovljević, Stevan Moljević, Mladen Žujović, Vlastimir Petković, Dragutin Bojović, Vojin Andrić, Sreten Stojanović, Marko Car, Veselin Čajkanović i drugi.
SKK 1939. godine pokreće list Srpski glas pod geslom Jako srpstvo — jaka Jugoslavija, a na mestu glavnog urednika biva postavljen upravo Dragiša Vasić. U ovim izabranim delima donosimo jedan članak, iz ovog lista. Tokom priređivanja nije bilo moguće utvrditi koji članci su napisani iz pera Dragiše Vasića, jer nema ni potpisa imenom i prezimenon, čak ni inicijalima.
Nezadovoljstvo vladajućim režimom i posebno politikom kneza Pavla uslovili su podršku pučistima 27. marta 1941. April 1941. zatiče ga u Prijepolju. Izbegao je zarobljavanje i sklonio se u Banju Trepča kod Gornjeg Milanovca. Čim je saznao da je tu, pukovnik Draža Mihailović je poslao ljude da ga dovedu na Ravnu Goru. Odmah ga je postavio za svog zamenika, pomoćnika i političkog savetnika. Vasić dobija ovlašćenje da osnuje i jedno savetodavno političko telo, Centralni nacionalni komitet, kome postaje prvi predsednik. Na Ravnu Goru uskoro poziva i svog prijatelja i kolegu dr Mladena Žujovića. Preko njih u pokret masovno stupa članstvo Srpskog kulturnog kluba, nastavljajući da se bori za svoje ideje u novim uslovima. Kada je oslobođen Gornji Milanovac, 29. septembra 1941, Vasić je postavljen za glavnog urednika prvog četničkog lista, Sloboda ili smrt.
1943. godine počinje da se štampa list Ravna Gora, kao centralno glasilo pokreta. Glavni urednik prvih osam brojeva, a ujedno i šef Propagandnog odseka Vrhovne komande, bio je Dragiša Vasić. Za Ravnu Goru pisali su i britanski pukovnik Bejli, šef savezničke vojne misije, a objavljivane su i nove pesme Jovana Dučića, dobijane preko radio stanice. Posle Svetosavskog kongresa pokrenut je još jedan list za koji je pisao Dragiša Vasić, Ujedinjeno srpstvo. Takođe je pisao i za glasilo Deligradskog korpusa, Sloboda ili smrt.
U kovitlacu Drugog svetskog rata, prema svedočenjima Jakše Đelevića, Dimitrija Đorđevića, Zvonka Vučkovića, Đure Đurovića, Dragiša Vasić je sastavio temeljnu istoriju Ravne Gore koja je prekucana u samo tri primerka, pod naslovom Istorija Ustanka - Istorija Ravne Gore. Prema svedočenju daktilografkinje Jelisavete Jele Lazarević, koja je Vasiću kucala rukopis, „Istorija Ravne gore” imala je oko 900 stranica. Kako je izjavila, Vasićev tekst počinjao je propašću stare Jugoslavije i dolaskom Draže Mihailovića na Ravnu goru. Sudbina ovih rukopisa je do dan danas ostala nepoznata. Upravo iz tog razloga nismo u mogućnosti da ova celokupna, dostupna dela Dragiše Vasića nazvati sabranim delima.
Smrt Dragiše Vasića, ostaje misterija kao i sudbina njegovog poslednjeg dela, prema opšte prihvaćenoj teoriji, posle bitke na Lijevče polju udružene četničke snage bivaju poražene od snaga HOS, nakon poraza Vasić biva odveden u Staru Gradišku gde je ubijen.
Prema svemu sudeći Dragiša Vasić je s vremenom postao arhetipski predstavnik šumadijske, ili, još uže, rudničke varijante srpskog patriotizma, borbe za slobodu i pravdu na temelju pravoslavnih hrišćanskih vrednosti, u čijem se središtu nalazi odgovornost i žrtva prema sopstvenom narodu.
Ono što nam preostaje je da izučavamo postojeća dela Dragiše Vasića i da se nadamo da će se otkriti delo Istorija Ravne Gore.

499 Kom.

Detalji

Format
A5
Broj strana
1984
Pismo
Ćirilica
Povez
Tvrdi
Godina izdanja
2020
chat Komentari (0)
Trenutno nema komentara.