Prodaja! Gustav Le Bon - Psihologija gomile Pogledaj veće

Dostupno samo putem interneta!

Gustav Le Bon - Psihologija gomile

Novo

Format: A5
Broj strana: 204
Pismo: Ćirilica
Povez: Mek
Godina izdanja: 2018

Detaljnije

499 Stavke

300,00 RSD

-40%

500,00 RSD

Add to wishlist

Više informacija

Gustav Le Bon - Psihologija gomile

Psihologija gomile: Studija uobičajenog načina razmišljanja iz pera legendarnog autora Gustava Le Bona mežu mnogima se smatra jednom od najvećih knjiha svih vremena. Zahvaljujući svojim potvrđenim vrednostima, ona će svakako privući čitavo jedno pokolenje čitalaca. Psihologija gomile obavezno je štivo na mnogim univerzitetima i studijskim programima, a preporučuje se i svima onima koji jednostavno uživaju u tome da čitaju dela neprolazne vrednosti. Značaj je ova studija stekla prvom polovinom XX veka, kada je primenjivana prilikom istraživanja o uticaju medija da bi se bolje opisale reakcije podređenih grupa na medijske sadržaje.

 

Ljudima je lakše vladati pobuđujući njihove strasti nego starajući se o njihovim interesima.

Jedno naše prethodno delo imalo je namenu da opiše dušu plemena (rasa). Sad želimo da proučimo dušu gomilâ.

Skup zajedničkih svojstava koje naslednost nameće svim jedinkama nekog plemena čini dušu tog plemena. Ali kada se izvesni broj tih jedinki nađe sjedinjen u gomilu, dejstva nekoga radi, posmatranje pokazuje da iz samog čina njihovog zbližavanja proističu izvesne nove psihološke karakteristike, koje se javljaju povrh plemenskih karakteristika i katkad se duboko među sobom razlikuju.

Gomile su uvek igrale znatnu ulogu u životu naroda; ta, međutim, uloga nikad nije bila tako važna kao danas. Besvesno delanje gomilâ namesto svesne radnje pojedinaca — ovo je jedna od glavnih karakteristika našeg veka.

Ja sam pokušao da težak problem gomilâ raspravim isključivo naučnim postupkom, a to će reći trudeći se da imam metodu, stavljajući na stranu mišljenja, teorije i doktrine. U tome je, mislim, jedino sredstvo da se otkriju neki delovi istine, poglavito kad se, kao ovde, tiče jednog pitanja koje zanima duhove. Naučnik koji je nameran da sagleda neku pojavu ne treba da se osvrće na interese sa kojima se njegove tvrdnje mogu sudariti. U jednoj skorašnjoj publikaciji, jedan odličan mislilac, Goble d’Alviela (Goblet d’ Alviela), je primetio da se ja, ne pripadajući nijednoj od savremenih škola, nalazim katkad u oprečnosti sa izvesnim zaključcima sviju tih škola. Pripadati jednoj školi znači samim tim neizbežno primiti i njene predrasude i predubeđenja.

Ja, međutim, moram da objasnim čitaocu zašto će uočiti da iz svojih proučavanja izvodim zaključke drugačije od onih kakvi se na prvi mah mogu smatrati da iz njih proizilaze; utvrditi, na primer, krajnju duhovnu podređenost gomilâ, podrazumevajući u to i skupove elite, a ipak izjaviti da bi, pri svoj toj podređenosti, bilo opasno dirati u njihovu organizaciju.

Najpažljivije posmatranje istorijskih činjenica uvek mi je pokazivalo da su društveni organizmi isto tako složeni kao i organizmi sviju bića, i nije niukoliko u našoj vlasti da ih naprečac podvrgavamo dubokim promenama. Priroda je katkad radikalna, ali nikad kako mi to razumemo. I stoga je manija velikih reformi nešto najnesrećnije za jedan narod, ma kako valjane te reforme mogle izgledati teorijski. One ne bi bile korisne sem ako bi bilo moguće odjednom izmeniti i dušu naroda. Jedino pak vreme ima takvu moć. Ono što ljudima vlada jesu ideje, osećanja i običaji — stvari koje su u nama samima. Ustanove i zakoni jesu ispoljavanja naše duše, izraz njenih potreba. Proizilazeći iz te duše, ustanove i zakoni ne mogu je izmeniti.

Proučavanje društvenih pojava ne može biti odvojeno od proučavanja naroda kod kojih su te pojave nastale. Filosofski, te pojave mogu imati apsolutnu vrednost; praktički, njihova je vrednost tek relativna.

Proučavajući društvene pojave treba ih, dakle, naizmenično posmatrati sa dva vrlo različita gledišta. Tada se vidi da su pouke čistog razuma tako često suprotne poukama praktičnog razuma. Malo ima činjenica, šta više i fizičkih, na koje se ova razlika ne bi primenila. S gledišta apsolutne istine jedan kub ili krug jesu nepromenjive geometrijske figure, strogo određene izvesnim formulama. A gledane našim očima, ove geometrijske figure mogu primiti na sebe vrlo raznolike oblike. Ugao gledanja može doista preobratiti kub u piramidu ili kvadrat, krug u elipsu ili u pravu liniju; i ti uobraženi oblici mnogo su važniji za posmatranje od stvarnih oblika, pošto su oni i jedini koje mi vidimo i koje fotografija i slikarstvo mogu reprodukovati. Nestvarno je u izvesnim slučajevima istinitije no stvarno. Zamišljati predmete sa njihovim tačno geometrijskim oblicima značilo bi unakažavati prirodu i učiniti je neprepoznatljivom. Ako pretpostavimo jedan svet čiji bi stanovnici mogli samo kopirati ili fotografisati predmete, nemajući mogućnosti da ih opipaju, oni bi s mukom uspeli da stvore sebi tačnu ideju o njihovom obliku. Saznanje tih oblika, pristupačno samo malom broju naučnika, bilo bi, uostalom, od vrlo slabog interesa.

Filosof koji proučava društvene pojave mora imati na umu da, pored njihove teorijske vrednosti, one imaju i praktičnu vrednost i da je sa gledišta razvoja civilizacija ova poslednja jedina koja ima neke važnosti. Priznavanje ove činjenice treba da ih učini vrlo obazrivim u zaključcima koje im logika na prvi mah po izgledu nameće.

I drugi momenti još nalažu ovu uzdržanost. Složenost društvenih činilaca takva je da je nemoguće obuhvatiti ih u njihovoj ukupnosti i predvideti dejstva njihovog uzajamnog uticaja. Sem toga, izgleda da se iza vidljivih činjenica kriju katkad hiljade nevidljivih uzroka. Vidljive društvene pojave izgleda da proizilaze iz neizmernog besvesnog rada, najčešće nedostupnog našoj analizi. Primetne pojave mogu se uporediti sa talasima koji na površini okeana odaju podzemne potrese kojima je okean sedište, a koje mi ne poznajemo. Posmatrane u većini svojih postupaka, gomile najčešće daju dokaze osobite duhovne podređenosti; ali ima tako isto i drugih činjenja gde one izgledaju da su vođene tajanstvenim silama - koje stari nazivaju sudbom, prirodom, proviđenjem, a koje mi nazivamo glasom mrtvih — i čiju moć mi ne možemo a da ne priznamo, iako njenu suštinu ne znamo. Katkad se čini da se u grudima naroda nalaze pritajene sile koje ih vode. Šta, na primer, ima složenije, logičnije, čudesnije, no što je jedan jezik? I otkuda proizilazi, međutim, ta stvar tako dobro organizovana i tako nežna, ako ne iz nesvesne duše gomilâ? Najučevnije akademije najcenjeniji gramatičari ne čine drugo do s mukom beleže zakone koji upravljaju tim jezicima; sami ni u kom slučaju ne bi bili kadri da ih stvore. Jesmo li i za same genijalne ideje velikih ljudi sigurni da su one isključivo njihovo delo? Bez sumnje, njih su uvek stvorili pojedini duhovi; ali one hiljade zrnaca praha koje čine nanos na kom su te ideje nikle — nije li duša gomilâ bila ta koja ih je obrazovala?

Gomile su, bez sumnje, uvek besvesne; ali sama ta besvesnost jeste, može biti, jedna od tajni njihove moći. U prirodi, bića isključivo podložna nagonu čine dela čija nas čudesna složenost zadivljuje. Razum je čovečanstvu previše nov pojam i još previše nedoteran, a da bi nam mogao razotkriti i nadomestiti zakone nesvesnosti. U svim našim postupcima udeo besvesnosti je beskrajan, a udeo razuma vrlo mali. Besvesnost dejstvuje kao još nepoznata sila.

Ako, dakle, želimo ostati u granicama, uzanim ali sigurnim, onoga što nauka može razaznati, a ne lutati po predelima neodređenih nagađanja i praznih pretpostavki, onda treba prosto utvrditi pojave koje su pristupačne i ograničiti se na tu tvrdnju. U pozadini pojava koje dobro vidimo ima ih još drugih, koje tek naziremo, pa šta više, može biti da i iza ovih drugih ima ih još za koje i ne znamo.

Kritike

Napišite kritiku

Gustav Le Bon - Psihologija gomile

Gustav Le Bon - Psihologija gomile

Format: A5
Broj strana: 204
Pismo: Ćirilica
Povez: Mek
Godina izdanja: 2018

Napišite kritiku