ЖУДЊА ЗА ИСТИНОМ И ОДВАЖНОСТ

Јулија Николајевна Вознесенска родила се у Лењинграду 14. септембра 1940. године, тако да би многима од нас сасвим могла да буде бака. Доживела је почетак блокаде о којој, ма како то чудно изгледало, носи радосне успомене: „Чим почну да завијају сирене, ја викнем: ′Мамице, хајдемо да гледамо пламичке!′ Ако је детињство са мамом, онда је то увек срећно детињство, чак и у рату“. Најстрашнијег времена блокаде већ се не сећа: послате су у евакуацију. Јулија Вознесенска је још у школи почела да пише стихове, маштала да постане драмски писац. Уз њу је увек било занимљиво и весело. Чак и када је већ имала сопствену децу, у њену невелику собу заједничког стана долазили су песници, философи, музичари и уметници, казивали поезију, певали песме, показивали слике.

Јулија Вознесенска ухапшена је 21. децембра 1976. године. Предстојале су јој четири године затвора, прогонства и логора због „клеветања совјетског уређења“ (тако се тада називало слободно, незванично стваралаштво младих песника и уметника, и способност да се без страха говори истина), принудна емиграција и десетине година живота у туђини. Управо у затвору је, на молбу сапатница из ћелије, Јулија Вознесенска написала исти онај „Етапни марш“, чији одломак у „Пустоловинама с макаронама“ певају асови, а други стихови из ове књиге („Остарела, остарела принцеза…“, „Принцеза би́ у замку…“, „Коњи су дуж предвечерње румени…“) појавили су се још раније, у Касандрином узрасту. У самици, где сијалица даноноћно гори, она је, гледајући на свој крстић око врата, написала:

Ми стално једно друго спасавамо;

Овдека си ми савест, а и суд.

Нек сија твоје светло непрестано,

Нек потре овдашњи негасив руј!

У недра своја ћу те ноћу скрити –

И стишаћеш у мени гневни крик;

Уз тебе нећу више таворити –

Већ поново ћу стећи људски лик.

Спремајући се у затвор, Јулија Вознесенска је понела хаљину – „најпетербуршкију“ – и ступила у штрајк глађу који је потрајао 56 дана. „Управо та хаљина, сребрни крстић око врата и висока фризура… ограђивали су ме од омражене ′простоте′ затворских односа.. Одлучила сам да не пуштам затвор исувише близу себи, да око себе створим своју ′зону′ с оградама, ′забранима′ и ′стражарима′, да се никакав безобразлук не усуди допузити до мене…“ – сећала се у аутобиографској приповеци „Бела рада“. Одбила је адвоката, а у последњој изјави на суду рекла: „…одговарам за то да је свака реч изашла из мог пера – истина, једино истина и само истина. Мој главни сведок је Бог. Он је мој главни бранилац. И своју судбину не уручујем у руке суда већ у Његове руке“.

Тако је и било. И поред драматичног животног пута, Јулија Вознесенска је искусила доста чуда – сведочанстава Божије заштите, а све што је написала – чиста је истина како по духу тако и по конкретним чињеницама. Премда приповест о Касандри носи обележја романа епске фантастике, утопије, заправо у њој нема ничег измишљеног, исфантазираног. Ниједне речи измишљотине! У то је тешко поверовати…

Нарав саме списатељице несташно се назире у цртама обеју јунакиња – унуке и баке. Она несебично са њима дели и своју мудрост, и младост своје душе. Само – оно што се њој самој десило, Јулија Вознесенска понекад припише час једном, час другом лику; час изненада промакне на страници нечије право име, нечији стварни случај… А што се тиче описа будућег друштва, оно се не разликује нешто нарочито од садашњег; готово све појаве тог живота већ су нам познате и само су, можда, унеколико згуснуте, пресоване, доведене до логичког краја – јединствена валута, персонци, еутаназија, клонирање, предмети за једнократну употребу, таблете „од свих болести“, енерген, вештачка храна… Загледајући наш свакодневни живот после читања Касандре, јасније видимо да је семење будућих плодова већ расејано по свету.

Суда Јулија Вознесенска пише ослањајући се на учење светих отаца, на Свето Писмо и Предање Цркве. О тим изворима – и најстаријим и недавним – изричито је речено у тексту приповести. Апокалипса Јована Богослова, пророчанства светог преподобног Серафима Саровског, светог праведног Јована Кронштатског, светих оптинских стараца, страхотне речи наших савременика архиепископа Јована Шангајског, оца Серафима (Роуза), мученика Јосифа Муњоса и многих других подвижника вере стварају прилично потпуну слику краја историје. Незнани су само рок и појединости.

Није нам познато да ли ће се Трећи светски рат збити управо 2017. године, ни да ли ће управо онако како је описано у приповести изгледати Антихристов жиг и карта Европе. Тако да не вреди рачунати колико је година преостало до Катастрофе ни пресељавати се у планине. Страшни Суд није планирани датум већ време када ће се завршити пријем добровољаца у Христову дружину. И док још увек има времена, човек је или у ропству и чамотињи, или се свеједнако пита – шта је то духовни живот?

Некоме се „Касандрин пут“ чини „припростом“ књигом, лишеном обележја „високе“ књижевности: испреплетености линија сижеа, сложене стилистике, истанчане игре речи, скривених цитата, дубокомисленог подсмеха… Све то својствено је савременој књижевности, али није својствено Јулији Вознесенској. За њене књиге сасвим поуздано се може рећи да су простодушне. Да-да, управо простодушне, у исконском значењу те речи. С јасним погледом, називајући ствари својим именима, не поигравајући се са читаоцем, Јулија Вознесенска говори о најважнијем, о чему се други боје да говоре без околишења, и тај разговор се води са читаоцем који је вољен, о коме брину. То је разговор о топлини рођеног дома, о праведности, племенитости, срчаности, љубави, људском достојанству. И слично ономе кад Касандри у опустелом манастиру у сећању оживљавају слике детињства, као што зелена гранчица избија на осушеном храсту, у читаочевој души опет се насељавају заборављене, сада ретко употребљаване речи „част“, „целомудреност“, „самопожртвовање“. Премда, ако ћемо тачно, заборављено је њихово значење, док се оне по правилу изговарају уз пакосно смејуљење. Међутим, целомудреност – то и јесте простодушност, целовитост душе, ретко људско стање када су ум, срце и воља у сагласности, сазвучни једно другом. „Шта је то духовни живот и како се на њега настројити“… Да, ако инструмент звучи погрешно, треба га настројити.

Преводећи Леонарду Јеванђеље, Касандра се вајка: „Многих енглеских речи у планетном речнику није било, на пример, ′милосрђе′, ′доброчинство′, ′молитва′, ′покајање′. Није било ни појмова попут ′блуд′ и ′прељуба′…“. Али, те речи су и из савременог руског језика готово ишчезле!

И управо ту почиње унутрашњи рад, стиже разумевање: блуд – блудети – заблуда; пре-љуба – препрека дејству љубави (тј. убиство љубави). Један од најдирљивијих тренутака књиге – када Леонардо двори изнемоглу, беспомоћну Сандру – вратиће речи „по-ступ-ак“ њен дубински смисао: избор, одлука, одговорност за другог – то је заиста корак. Тако да Касандра има одговарајућег у-двар-ача!

Ево девојку пуштају из затвора. „Трава је била права и мирисала на траву. Дрво је било велико и добро“. Какве једноставне речи списатељица користи! Нема у њима подругљиве двосмислености… Осећања стичу првобитност, „новорођеност“… То је главна јунакиња сасвим тачно срочила, гледајући на крст који су пчеле сачиниле: „…ако је то чудо, онда је оно некако исувише простодушно, као да је деци намењено“. Јер ништа више и не може да каже. И тако је. У томе је сва тајна: човек се рађа, расте, али никада не одраста. Те и остаје дете које чезне за заштитом, топлином, покровитељством. И читавог живота иште чудо, љубав и праведност.

Прво читање књиге пре је вожња џипом него шетња јашући на белцу. Пажња према речима и размишљање стижу касније, толико је занимљив сиже! Читалац знатижељно прати нагле промене у животу главне јунакиње и полагане преображаје устројства њених мисли. Из Касандриног говора нису напречац нестали „бесмислени крици ′вау′ попут новорођенчета“; промена њеног речника и очишћење свести (на грчком „метаноја“, промена ума или покајање) нису напрасни већ неприметни. И док она у почетку монахиње пореди са трансформаторима, а невидљиво присуство Бога објашњава повољном микроклимом острва и позитивним психичким амбијентом, ипак је сопствено а не позајмљено духовно искуство доводи до дубљег разумевања истинских узрока сопственог понашања, до духовне проницљивости…

Осетивши у наступу гнева и раздражљивости сопствену немоћ, Касандра се обраћа небу: „Небо, помози! Небо, очисти ме, молим те!“ (подвукла Ј.П.). Током приповести Касандра не једном машта да се истушира. И непознату реч „причешће“ она схвата као „чишћење“. Да, она заиста жели да се очисти, опере. Душа њена бесмртна за тим жуди. Нису без разлога у старини монаси говорили да је наша душа – хришћанка по нарави. Ево и мати Евдокија запажа: „Лоша сте ви месијанка“. И ето њена душа иште истину и светлост. Али како је тешко Касандри да прими у своје срце веру и Цркву, о којој ће потом рећи: „То је као река после дугог лутања и жеђи у пустињи“! У почетку јој је у цркви неиздрживо загушљиво: „… ваздух у храму је… био истовремено тежак и проређен, као високо у планинама“. Сасвим тачно запажање: неиздрживим се може учинити оно што је неопходно за живот. Исто тако ће јој се слошити од топлоте и сунца после затвора. Многи искусни подвижници су објашњавали: пакао – то је немогућност бити уз Бога, уз Љубав, с Истином, и не зато што не могу да доспеју у рај, што тамо Бог не пушта, већ зато што је укаљаној души мучно пребивање у заслепљујућој чистоћи. (Уосталом, о рају и паклу, о томе шта се са клонулом, исквареном душом после смрти дешава, Јулија Вознесенска пише у књизи „Моје посмртне пустоловине“).

Неће одмах Сандра увидети да су лица монахиња била „чиста, не опрана већ изнутра чиста, као да су нетакнута унутрашњим труљењем, као да им је незнана свакидашња прљавштина“. Но, у почетку је „планински“ ваздух богослужења и молитве способан да изазове само сањивост („`И деца су им шашава…` – отворено сам зевнула“). Главна јунакиња мало-мало па закуња, не могавши да издржи „упреподобљене“ разговоре. То и не чуди: сањивост је природна реакција организма, извесно одбацивање, замор од нагомиланих „отрова“ у телу и души. Ту је још и одсуство жеље да се пробуди, укорењена навика илузорног битисања. О томе ће у проповеди рећи свештеник отац Александар: „Млада девојка… живи у овом свету животом света – не живи већ спава!“ Међутим, сањивост је још и знак оздрављења после дуге исцрпљујуће болести. Чак се може рећи да је приповест Јулије Вознесенске – историја болести са срећним исходом. Касандра оздравља.

Ј. А. Павликова

Православна алтернатива Харију Потеру

Књига за младе од 7 до 77

Ко је, од своје десете до петнаесте-шеснаесте године, с радошћу у руке узимао романе библиотеке Плава птица, чак иако је и четрдесетогодишњак, с радошћу ће узети у руке и роман Јулије Вознесенске Касандрин пут / Пустоловине с макаронама . Јер, књиге Плаве птице су, во времја оно (кад нису постојали компјутери и мобилни телефони, као ни скакање у Интернет море), биле извор најчистијег „задовољства у тексту" (Роман Барт). Тада су слике које су извирале из пера најбољих (од Карла Маја преко Хенрика Сјенкјевича, до савременика нашег детињства) украшавале зидове дворца имагинације многих дечараца и девојчурака. Где смо све били - у пустињи и прашуми, 20 хиљада миља под морем, у рудницима цара Соломона... И чинило се: свет је наш зато што смо га прочитали.

Библиотеке Плава птица одавно нема, а вештичарска имагинација Харија Потера освојила је зидове замка уобразиље данашњих дечараца и девојчурака. Али, није све пропало кад пропало све је, како рече Песник. Добре књиге се и даље и пишу и објављују, само их треба увести у наш видокруг. Једна од таквих је омладински роман Јулије Вознесенске Касандрин пут.

Радња се збива у скорој будућности света и Европе. Човечанство је преживело низ природних катастрофа, које су Европу претвориле у архипелаг острваца окружених новим морима и океанима. На местима бивших мегалополиса стоје огромне платформе-бродови у којима људи живе (животаре, таворе, како се коме свиђа). То су они који су, поред природних катастрофа, преживели и Трећи Светски Рат, и који су се потчинили Месији (скраћено Мес), који столује у Јерусалиму, окружен својом елитом, званом Породица, чини многобројна чуда, коначно створивши јединствену светску религију. Њему се моле као богу, клањају му се свакодневно, певају му химне. Друштвом управља тотални Надзор, а сви који су интегрисани у планетарну цивилизацију говоре светски (некад се то звало енглески) и плату примају у тзв. планетама (наравно, реч је о виртуелном новцу). Ко год хоће да купи или прода, мора да има Месов жиг, барем на десној руци. Ван система су само тзв. асови (антисоцијални типови), које еколошка полиција уклања, као што то чини са мутантским коровом или зверима-мутантима, насталим као последица Трећег светског рата. Сви људи који живе и умиру за Меса хране се синтетичком храном и највећи део времена проводе у тзв. Реалности (сајбер спејсу, који је толико савршен да је, штоно реч у Америци, bigger than life). Права реалност није стварност света опазивог телесним чулима: то је компјутерски индуктована Реалност.

Постоји земља која не признаје власт Меса, и против које ће Мес ускоро покренути рат. У њој влада монарх, и она исповеда хришћанство које у Месовом царству (оно аутентично) скоро да више не постоји. Од остатка света ограђена је тзв. Зидом отуђивања, и у њој живе сви који су после Катастрофе успели да се тамо склоне, не признавајући Месу право да их жигоше. Погађате: реч је о земљи из које Јулија Вознесенска потиче, и која је до пре двадесет година била утамничена под именом Совјетског Савеза, и у којој је, као хришћанин и борац за слободу савести, Јулија Вознесенска била хапшена и прогањана, да би је протерали на Запад због „антисовјетске агитације и пропаганде".

Будућност која је почела

          Дакле, то су лице и наличје Утопије остварене на страницама једне необичне књиге, која се појавила на Београдском сајму 2009. године, управо у години у којој је Србија закорачила у још једну утопију, звану Европска унија (као да јој није било доста голооточко-удбашког „социјализма са људским лицем").

          Уместо самоуправљања и општенародне одбране, добили смо геј парадирање, НВО диктатуру и пљување по свему светом у нашој историји. Зато је ова књига и битна: она нас, на крилима белестристике, односи на брдо с кога се много тога може сагледати. Ко хоће да гледа, наравно.

Авантура, свакако

          Главни јунак романа је девојка Касандра Сакос, унука Илије Сакоса, грчког милијардера који је много помогао планети у доба Катастрофе, због чега је његова супруга и наследница, Јелисавета, Касандрина бака, добила право да живи у свом замку на неком острву у бившој Баварској, и да не буде под Месовим Надзором. Касандру су, у почетку, чували баба и деда, јер јој је мајка, Софија, живела беспутним животом холивудске глумице, мењајући љубавнике као рукавице. Када је почела да стари, Софија је, као и већина Планећана, затражила еутаназију- и удовољено јој је (под остарити се, у Месовом свету, подразумева улазак у четрдесете године живота).

          Софија је после Илијине смрти успела да малу Касандру отме од своје мајке, и пошто ју је запоставила због својих љубавника, као неадаптирану, дала ју је на преваспитавање држави, која јој је избрисала памћење и учинила Планећанинком верном Месу.

          Али, Касандри, која своје време проводи у VR стварности Легенде о краљу Артуру, дозвољено је да одржава везу са баком. Јелисавета Сакос је и даље богата и слободна, једна од ретких на Планети. Унука долази код баке на одмор. Пошто је старица повређена, а мора да прибави велику количину макарона, унука узима бакин џип и, кроз остатке Алпа, креће ка остацима Италије, у град Бергамо, да преузме макароне од племића, макаронџије, старца који, уместо cyber space-а, више воли да чита старе књиге. (Нових нема! Све је у cyber space-у.)

          И авантура почиње. Стара, добра авантура, оно толкиновско Тамо и опет натраг, оно због чега смо волели и волимо те мале чудне кукице и квачице, које се зову слова. Јулија Вознесенска их вешто плете у заплет и вешто нас уплиће у тканицу свог штива (јер, textus буквално значи тканица). Списатељка отмено одаје почаст својим духовним узорима и најузвишенијој речи Светог Теофана Затворника, али и хришћанској књижевности „летописца Нарније", Клајва Стејплза Луиса. То је почаст и хришћанској Европи (поред званичног римокатолицизма, који је признао Меса, постоји и катакомбни римокатолицизам, а све вредно из европске спиритуалне баштине налази своје место у свету Касандре која се буди). Но, не заборавимо авантуру!

          А како да не буде Авантуре кад је Касандрина бака православна Рускиња?

          Како да је не буде кад су макароне потребне скривеном православном манастиру?

          Како да је не буде кад Касандра постепено постаје свесна свега: од вере своје баке, преко сопствене женствености, до правог значења кода на десној руци?

          Како да је не буде кад треба проћи кроз концлогор у коме еколози и њихови клонирани биороботи „преваспитавају" „асове"?

Потоња времена и ратнице духа

          Данас се много прича о последњим временима; много се шири страх од последњих времена и антихришћанских слугу које су све јаче, а све безобзирније кидишу на последње вредности хришћанске Европе. Јулија Вознесенска зато није ништа суштински измислила: она је само згуснула боје на платну савремености. Јер скоро свако од нас има „персонац" (РС) и „мобишку" (не мобилни, него ауто будућности) и може да лута по cyber space-у и све више људи носи личне документе с чиповима (који ће ускоро, авај, ускоро!) са пластике почети да се селе у људска тела - што се већ дешава, на добровољној бази, од Бразила до Далеког Истока).

          Читање Касандриног пута је, свакако, упозоравајуће: Много је касније него што мислиш; пожури на дело Божје, говорио је још отац Серафим Роуз (умро 1982. године), а Вознесенска живи још касније од тог много јаснијег. Силе непријатељске према Јагњету Божијем скупљају се у чопоре и спремају за потоњи јуриш. О томе нам, са страница Касандриног пута, проповеда свештеник Александар.

          Али, чак и у то доба Антиевропе постоји једна скривена женска обитељ, која се подвизава ка Царству и бдије, непрестаном молитвом, над светом. Као духовна кћи Леснинског манастира, који је, из фрушкогорске питомине Србије, 1944. године, под навалом Титових „ослободилаца", добегао у Француску, наша списатељица уверљиво преноси читаоцу катарзичну атмосферу православног аскетизма, прожетог светосерафимовском белином преображене твари. Монахиње су, јер су невесте Јагњетове, како племкиње које носе вечно детињство у срцу, тако и ратнице против Звери из бездана Молитвом Исусу, смирењем и кротошћу, оне су доказ отачке речи да ће се и у последња времена спасти они који то желе и пропасти они који би пропали и да није било антихриста.

Антиутопија и хришћанско перо

          Основна црта антиутопија какве су писали Џек Лондон, Олдоуз Хаксли, Евгеније Замјатин и Џорџ Орвел (Ђорђе Јанић, Свет страха, Београд, 2001) јесте приказивање зла над којим се, по антиутопистима судећи, не може тријумфовати. У њиховим романима човек је црв, згњечен точком постисторије, а слика стварне будућности је орвеловска чизма која гази људско лице - заувек. Али, Јулија Вознесенска, која је ухапшена у Совјетији 21. децембра 1976. године, која је у затвор понела своју најлепшу хаљину, штрајковала глађу 56 дана, успела је, у то доба, да се огради од „омраженог просташства затворских односа". Одбивши адвоката, на суду је изјавила: „...Одговарам за то да је свака реч изашла из мог пера - истина, једино истина и само истина. Мој главни сведок је Бог. Он је мој главни бранилац. И своју судбину не уручујем у руке суда, него у Његове руке".

Зато је Јулија Вознесенска написала роман пун есхатолошког оптимизма. Хришћанска етика последњих времена историје је, по Шарлу Пегију, истина хришћанског песимизма; то значи да ће Хришћанство, као историјска сила, бити поражено. Али, како рече један руски свештеномонах бољшевицима: Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос. Јер, Христос је васкрсао из мртвих; ако је победио смрт и сатану, зар неће победити смртољупце и сатанопоклонике? Они су пред Њим - лишће на ветру, и ништа више.

          Једна хришћанка је причала човеку који исписује ове редове да је годинама ишла у цркву, узимала у руке Житија и историјске књиге, али да је тек читајући Quо vadis Хенрика Сјенкјевича успела да схвати како је било ранијој Цркви коју је гонила Империја Pax Romana. Наравно, код Сјенкjевича има и фактографски погрешног, и римокатолички обојеног текста: али, све у свему, књига је писана с љубављу према Христу и Христовима, и зато је њоме могуће почети размишљања о „вери једанпут преданој Светима" (Јуд. 3). Роман Јулије Вознесенске је такође дело људско, па чак и са извесним неподударностима кад је православна апокалиптика у питању, али то дело је прожето љубављу према Христу и онима који у себи носе Његов лик.

          Евгеније Трубецкој је, у књизи Смисао живота, подсећао на то да реч Писма о пожару Суда Божијег, који ће спалити дела руку људских на земљи, значи призив да се стварају дела неподложна закону горења. Његова сународница, Јулија Вознесенска, потрудила се да напише несагориву књигу. Са Трпеза њених страница позива све нас на словесну гозбу.

Владимир Димитријевић