Постоје романи који се баве љубављу, и постоје романи који се баве телом. “Сусрамље” припада оним нелагоднијим књигама које тело не посматрају као место ужитка, већ као простор напетости: између вере и жеље, између језика и меса, између онога што се хоће и онога што се допушта. Тело је овде стално изложено погледу и тумачењу — не као аутономна датост, већ као површина на коју се уписују очекивања, забране и кривице.

Приповедни глас романа не нуди читаоцу стабилну позицију. Он је интиман, али непоуздан; самосвестан, али склон рационализацији, и то је његово богатство. Његов поглед на другог остаје интерпретативан, полисемичан и пројективан — покушај да се тишина, уздржаност и религиозност сагледају, објасне и укључе у сопствени наратив. Тај поглед не наилази на отворен отпор, али се о њега стално спотиче: јер оно што посматра не жели да буде разјашњено, преведено или усклађено.

Један од кључних помака у роману догађа се у начину на који се мисли о материнству. Трудноћа се не појављује као биолошки или мелодрамски догађај, већ као симболички лом који разоткрива границе рационалног говора о контроли, слободи и одговорности. Име које дете добија не функционише као гест носталгије, већ као терет — знак нечега што је већ изгубљено, али и даље уписано у тело, у језик, у однос који не успева да пронађе заједничку меру.

“Сусрамље” на крају одбија катарзу и јасно помирење. Уместо тога, остаје у простору несводивости — тамо где две крајности не успевају да се ускладе у заједнички глас, већ опстају као полифонија која не производи хармонију. У тој немогућности да се разлика превазиђе, роман не нуди пресуду, већ истрајавање у питању: шта се догађа када блискост не значи разумевање, а заједнички језик остаје недостижан.

Ана Вучковић