Књига „Почеци српског четништва, Организација четничког покрета у Кнежевини Србији у 19. веку“, која је пред вама, резултат је истраживања политичких прилика у Србији половином 19. века и израз је жеље да се широј српској јавности представе два кључна текста за разумевање настанка четничке организације код Срба: „Правила о четничкој војни“ Матије Бана, штампана 1848. године и „Четовање или четничко ратовање“ Љубомира Ивановића, објављена 1868. године. Ови текстови су до сада били познати само малом броју стручњака који се баве истраживањима српске историје у наведеном периоду. Но, ни они их нису често користили на шта указује чињеница да их историографија ретко бележи. Ивановићево дело је чешће навођено, од Бановог што индиректно значи да је познатије и више коришћено.

Ова књига има за циљ да, поред упознавања јавности са наведеним текстовима, објасни ко је, када и зашто основао четничку организацију. У самим списима је дат начин рада ове војне организације.

Књига је подељена на четири дела: „Настанак и развој Кнежевине Србије“, „Правила о четничкој војни“ Матије Бана, „Четовање или четничко ратовање“ Љубомира Ивановића и као последње „Однос између Банових „Правила“ и Ивановићевог „Четовања“. Поред наведеног, књига садржи предговор, закључак и списак страних и мање познатих речи.

Имајући у виду да је тема ове публикације војна организација, која је имала за циљ да помогне национално ослобођење српских земаља, којим би се подстакао и даљи развој Кнежевине Србије, било је потребно дати шири коментар стварања ове организације. Зато део о „Настанку и развоју Кнежевине Србије“ садржи три одељка под називима: „Српска национална идеја од краја 18. века до 1868. године“, „Српска војска до 1868. године“ и „Међународни правни положај Кнежевине Србије од 1815. до 1868. године, с посебним освртом на право вођења рата (ius belli gerendi).“

Одељак о српској националној идеји треба да покаже правац националног размишљања до писања „Правила“, да да осврт на револуцију 1848/49., која је и послужила као непосредни повод за њихово писање и да укаже на покушаје у пракси да се створе услови за практичну њихову примену.

Следећи одељак износи кратак развој српске војске. Подела историјата војске учињена је на основу године издања Банових „Правила“ како би се тиме олакшало схватање улоге и места четништва у српској војсци како 1848. године, тако и 1868. године.

Одељак о међународном правном положају Кнежевине, са посебним освртом на војску, има два разлога. Први је чињеница да је право вођења рата (ius belli gerendi) један од три спољна атрибута суверености и тиме предмет међународног права. Други је специфичност положаја Кнежевине Србије, која се у то време (1815-1868) налазила под врховном влашћу Турске, чиме је био одређен не само њен положај као државе, већ и положај њене војске.

Друго поглавље се односи на „Правила“ Матије Бана. Прво је донет цео текст у оригиналу, фототипски. Имајући у виду да је текст писан српскословенским језиком, текст није превођен већ је у књизи донет у савременој српској ортографији. Биографија Матије Бана доноси преглед живота и рада овог угледног Србина римокатолика 19. века. На крају поглавља је дат коментар „Правила“ у којем су коментарисани узори за њихово писање и садржај.

Треће поглавље се односи на „Четовање“ Љубомира Ивановића. Као и код „Правила“ и овде је на почетку поглавља донет текст у оригиналу. Како је оригинал штампан на српском језику, није га било потребно донети фототипски, у савременој српској ортографији. Биографија Љубомира Ивановића је краћа него Матије Бана јер је о њему до данас сачувано мање података. На крају овог дела књиге дат је кратак коментар самог текста, с прегледом његовог садржаја.

Четврто, последње поглавље, пореди „Правила“ и „Четовање“ настојећи да објасни сличности и разлике између њих у погледу времена настанка, личности аутора и самог садржаја.

Издање ове књиге, због тематике којом се бави, наилазило је на велике тешкоће, чак и у оним круговима где се аутор надао да ће наићи на разумевање. С обзиром да контраверзан став данашње јавности о четничкој организацији код Срба, проистиче делимично и из непознавања историјског развоја и улоге ове организације, надам се да ће ова књига помоћи читаоцима да четничку организацију код Срба боље схвате и разумеју.

Хтео бих да се захвалим др Душку Ковачевићу и др Драгану Суботићу на сугестијама које су ми биле драгоцене у писању овог рада. Посебно се захваљујем својој сестри Мирјани Ђекић, која ми је била стално у помоћи својим сугестијама и компјутерском припремом текста.

Ђорђе Ђекић