Tеби, неодољиви, набујала снаго петвековне стеге, што дивовском мишицом здере ланце на Ваксинцу; Ледени краљу са Козјака и Крстеца; Лаву, што крвљу срца мушкога замути дивљу Шемницу, и русом главом окруни Киромарицу; Соколе мој, раздробљених удова, што просу срж костију својих, ороси сваки кам и замути сваки поток. 

У Теби, ратниче без страха и узмака, непобедљиви змају, иако исцурелих очију, просута мозга, препукла срца, разривене утробе, разбацаних удова, познаће дивови преци: Југ Богдан, Топлица, Косанчић, Страхинић Бан — крв своје крви! 

Тамо, у њихово коло, бесмртниче, бесмртници чине Ти места! 

Слава Ти! Твој, Јоца. 

У Цељу, 6. октобар 1922. год. 

Мобилизација

Прокупље

Мрамор. Хеј, момче, дај још по једну за срећан пут, закликта Ценић — та ми чекамо пет стотина година, па једва једанпут! 

Море „трећа — срећа!” додаде мучаљиви Спасић. 

Jест, јест, одмах по две, знаш, ми смо при путу, допуни Милан. 

Ако нам све буде ишло овако с ногу и на брзу руку као „мученица” тешко Шваби, смејући се додадох. 

Ето, једва превалисмо трећину пута, а већ нам треба поткрепљења; далеко ћемо стићи, ако код сваке друмске механе „данемо душом”. 

Заиста требало нам је неколико часова да се решимо на марш пешице Ниш—Прокупље, и скоро већ 3 часа проводимо од Ниша до Мрамора. 

Ко? Ја?! Боже ме сачувај, главу дајем ал′ пешке ни маћи — заузимајући позу Хајдук-Вељка на топу — грмну Ценић. 

Иако у души примисмо сви врло радо да се не иде пешице, ипак прилике говораху супротно. 

Сва воља за тренажу, тако јако потребну за рат, разби се као сапунски мехурић после овако краткога марша, по зажареном прашњавом путу и дану, какав беше 20. септембар, а који нас припеком својом подсећаше на Св. Илију. 

Смех, који се разлегао због оваквог држања Симиног учини, да нас опколи сеоска дечурлија, неколико стараца и баба. 

Благо си га на вас, деца, промрмља једна старица, ето иду у рат па се смеју! 

У свакој другој прилици, ове би примедбе прошле незапажено, али у овој, када је душа запојена нечим непознатим, неразумљивим; када би једновремено и смејао се и плакао; када се јавља и сумња и радост, не остаје незапажено! 

Милан, јединац, скоро ожењен; Сима вереник, Мита отац двоје деце; ја остављам јединче — и свет завиди нашем смеху, радости! 

Посматра нас, као да нигде и никога немамо. 

Баби је чудновато да се ко може још смејати, када је она морала јуче, китећи босиоком и невеном да испрати свога унука у рат, у смрт! Али, она је живи сведок ратних несрећа, она се сећа доба од пре тридесет и шест година, када је тресући се као у грозници, грлила своје пилиће -малишане, да их заклони од злих очију Анадолаца, што на бесним хатовима пресецаху бистру Мораву. Сећа се оних исто тако топлих дана, кад Јастребац беше у облацима од пушчаног праха, у облацима које је парао блесак топова као небеске муње; кад Тумба дрхташе, а Морава се замути. Сећа се онога низа окрављених кола што жураху пут Ниша. Ту, у том низу очекивала је свога друга; али, авај, не дочека! Тамо негде несрећним случајем двоколице се претурише и рањен обесни Османлија, као дивља звер зари свој криви јатаган у утробу презренога роба. Крај пута близу Баличевца нађе га сва у окорелој крви са ископаним очима и пробуражена. 

Али, Бог и Правда, ни две године не протекоше, она жураше да првом своме брату — српском војнику пружи хлебац; да пусти прву сузу радосницу. Ко ће као Бог! 

Ето, и сад, и смејала би се са нама и плакала. 

Али, носиоци народних идеала, којима беху поверене стотине, хиљаде, младих, бујних живота још не познавајући ратне страхоте — осећасмо се срећним, јер нам је Усуд доделио да будемо осветници Косова! 

Сазнање, да и на нас даноноћно неко мисли, разнежи гомилу, и не потраја дуго, када се из ње издвоји, један старчић и понуди нам своја кола, извињавајући се што нису за господу, како нас је он ценио. 

Захвалисмо, и за кратко ето нам малих колица, са двазапрегнута зеленка, можда једина која остадоше у селу. Одвикнути од штрараца, прилично заморени овим у истини кратким маршем, са благодарношћу примисмо позив и забатргасмо уз Тумбе. 

Згрчених удова, загњурих главу у шаке, вратих се мислима за два три дана у назад. 

Какве промене! Као да се цео свет окренуо! Свуда журба, јурњава! На сваком кораку чујеш: Када? Куда? Срећно! Довиђења тамо! На лицима видиш раздраганост, из очију читаш понос и чини ти се као да свако хоће да каже:

И мене зове Отаџбина!! 

Као кроз сан, и ако се синоћ десило, чини ти се као да се десило тамо негде далеко у позадини, и брује ти још сопствене речи на растанку: „Не плачи. Ниједне сузе. Паднем ли, оставићу ти светло име. ”

Последњи пољубац, последње збогом – одговора не чујеш.