Психологија гомиле: Студија уобичајеног начина размишљања из пера легендарног аутора Густава Ле Бона межу многима се сматра једном од највећих књига свих времена. Захваљујући својим потврђеним вредностима, она ће свакако привући читаво једно поколење читалаца. Психологија гомиле обавезно је штиво на многим универзитетима и студијским програмима, а препоручује се и свима онима који једноставно уживају у томе да читају дела непролазне вредности. Значај је ова студија стекла првом половином XX века, када је примењивана приликом истраживања о утицају медија да би се боље описале реакције подређених група на медијске садржаје.

Људима је лакше владати побуђујући њихове страсти него старајући се о њиховим интересима.
Једно наше претходно дело имало је намену да опише душу племена (раса). Сад желимо да проучимо душу гомилâ.
Скуп заједничких својстава које наследност намеће свим јединкама неког племена чини душу тог племена. Али када се извесни број тих јединки нађе сједињен у гомилу, дејства некога ради, посматрање показује да из самог чина њиховог зближавања проистичу извесне нове психолошке карактеристике, које се јављају поврх племенских карактеристика и каткад се дубоко међу собом разликују.
Гомиле су увек играле знатну улогу у животу народа; та, међутим, улога никад није била тако важна као данас. Бесвесно делање гомилâ наместо свесне радње појединаца — ово је једна од главних карактеристика нашег века.
Ја сам покушао да тежак проблем гомилâ расправим искључиво научним поступком, а то ће рећи трудећи се да имам методу, стављајући на страну мишљења, теорије и доктрине. У томе је, мислим, једино средство да се открију неки делови истине, поглавито кад се, као овде, тиче једног питања које занима духове. Научник који је намеран да сагледа неку појаву не треба да се осврће на интересе са којима се његове тврдње могу сударити. У једној скорашњој публикацији, један одличан мислилац, Гобле д’Алвиела (Гоблет д’ Алвиела), је приметио да се ја, не припадајући ниједној од савремених школа, налазим каткад у опречности са извесним закључцима свију тих школа. Припадати једној школи значи самим тим неизбежно примити и њене предрасуде и предубеђења.
Ја, међутим, морам да објасним читаоцу зашто ће уочити да из својих проучавања изводим закључке другачије од оних какви се на први мах могу сматрати да из њих произилазе; утврдити, на пример, крајњу духовну подређеност гомилâ, подразумевајући у то и скупове елите, а ипак изјавити да би, при свој тој подређености, било опасно дирати у њихову организацију.
Најпажљивије посматрање историјских чињеница увек ми је показивало да су друштвени организми исто тако сложени као и организми свију бића, и није ниуколико у нашој власти да их напречац подвргавамо дубоким променама. Природа је каткад радикална, али никад како ми то разумемо. И стога је манија великих реформи нешто најнесрећније за један народ, ма како ваљане те реформе могле изгледати теоријски. Оне не би биле корисне сем ако би било могуће одједном изменити и душу народа. Једино пак време има такву моћ. Оно што људима влада јесу идеје, осећања и обичаји — ствари које су у нама самима. Установе и закони јесу испољавања наше душе, израз њених потреба. Произилазећи из те душе, установе и закони не могу је изменити.
Проучавање друштвених појава не може бити одвојено од проучавања народа код којих су те појаве настале. Философски, те појаве могу имати апсолутну вредност; практички, њихова је вредност тек релативна.
Проучавајући друштвене појаве треба их, дакле, наизменично посматрати са два врло различита гледишта. Тада се види да су поуке чистог разума тако често супротне поукама практичног разума. Мало има чињеница, шта више и физичких, на које се ова разлика не би применила. С гледишта апсолутне истине један куб или круг јесу непромењиве геометријске фигуре, строго одређене извесним формулама. А гледане нашим очима, ове геометријске фигуре могу примити на себе врло разнолике облике. Угао гледања може доиста преобратити куб у пирамиду или квадрат, круг у елипсу или у праву линију; и ти уображени облици много су важнији за посматрање од стварних облика, пошто су они и једини које ми видимо и које фотографија и сликарство могу репродуковати. Нестварно је у извесним случајевима истинитије но стварно. Замишљати предмете са њиховим тачно геометријским облицима значило би унакажавати природу и учинити је непрепознатљивом. Ако претпоставимо један свет чији би становници могли само копирати или фотографисати предмете, немајући могућности да их опипају, они би с муком успели да створе себи тачну идеју о њиховом облику. Сазнање тих облика, приступачно само малом броју научника, било би, уосталом, од врло слабог интереса.
Философ који проучава друштвене појаве мора имати на уму да, поред њихове теоријске вредности, оне имају и практичну вредност и да је са гледишта развоја цивилизација ова последња једина која има неке важности. Признавање ове чињенице треба да их учини врло обазривим у закључцима које им логика на први мах по изгледу намеће.
И други моменти још налажу ову уздржаност. Сложеност друштвених чинилаца таква је да је немогуће обухватити их у њиховој укупности и предвидети дејства њиховог узајамног утицаја. Сем тога, изгледа да се иза видљивих чињеница крију каткад хиљаде невидљивих узрока. Видљиве друштвене појаве изгледа да произилазе из неизмерног бесвесног рада, најчешће недоступног нашој анализи. Приметне појаве могу се упоредити са таласима који на површини океана одају подземне потресе којима је океан седиште, а које ми не познајемо. Посматране у већини својих поступака, гомиле најчешће дају доказе особите духовне подређености; али има тако исто и других чињења где оне изгледају да су вођене тајанственим силама - које стари називају судбом, природом, провиђењем, а које ми називамо гласом мртвих — и чију моћ ми не можемо а да не признамо, иако њену суштину не знамо. Каткад се чини да се у грудима народа налазе притајене силе које их воде. Шта, на пример, има сложеније, логичније, чудесније, но што је један језик? И откуда произилази, међутим, та ствар тако добро организована и тако нежна, ако не из несвесне душе гомилâ? Најучевније академије најцењенији граматичари не чине друго до с муком бележе законе који управљају тим језицима; сами ни у ком случају не би били кадри да их створе. Јесмо ли и за саме генијалне идеје великих људи сигурни да су оне искључиво њихово дело? Без сумње, њих су увек створили поједини духови; али оне хиљаде зрнаца праха које чине нанос на ком су те идеје никле — није ли душа гомилâ била та која их је образовала?
Гомиле су, без сумње, увек бесвесне; али сама та бесвесност јесте, може бити, једна од тајни њихове моћи. У природи, бића искључиво подложна нагону чине дела чија нас чудесна сложеност задивљује. Разум је човечанству превише нов појам и још превише недотеран, а да би нам могао разоткрити и надоместити законе несвесности. У свим нашим поступцима удео бесвесности је бескрајан, а удео разума врло мали. Бесвесност дејствује као још непозната сила.
Ако, дакле, желимо остати у границама, узаним али сигурним, онога што наука може разазнати, а не лутати по пределима неодређених нагађања и празних претпоставки, онда треба просто утврдити појаве које су приступачне и ограничити се на ту тврдњу. У позадини појава које добро видимо има их још других, које тек назиремо, па шта више, може бити да и иза ових других има их још за које и не знамо.