Извод из књиге Павла Софрића Нишевљанина - Народна душа Срба
Ово дугачко проматрање има тај смер, да упозна читаоце са савременим научним питањем о различном психолошком склопу разних народности и са значењем народних установа. Ниједан историјски народ није блато од кога се може правити грнчарија какву ко хоће. Напротив народ је један огроман организам из прошлости и будућности са својим унаслеђеним психолошким склопом и карактером, са својом душом, срцем, вољом и наравственим начелима. Он је проживио под својом управом толике векове и хиљаде година под својим владаоцима краљевима, царевима и деспотима. У две битке поражен јачом силом и снагом, борећи се за своју самосталну државу, потпао под власт Турску, живи својим народним животом по обичајима, закону, вери и моралу својих предака и пре осамдесет година изнова се ослободио један његов део у Краљевини и Црној Гори. Брдска српска племена очувала су свој племенски склоп, мање потчињена утицајима са стране и основала кнежевину, у којој влада кнез са главарима племенским, као сенатом а управља по обичајима и навикама наслеђеним од предака. Осим радова за ослобођавање Срба испод власти петовековних освајача, унутра у земљи тече њихов живот мирно без икаквих преврата и револуција.
У краљевини, која је подвржена много већим утицајима са стране, од 1835. године промењено је четири устава (Сретењски, Цариградски, Устав од 1869. и од 1888. године), закони изведени на основи римског, а не српског законодавства, мењани су више од десет пута нпр. о општинама итд. Појавиле се партије најпре династичне, затим доктринeрcке или теоријске: социјалисте, либерали, радикали, напредњаци; русофили, аустрофили, туркофили, итд. и опет настајале реакције и акције, космополити, итд. Сад је настала права забуна. Шта ће се и како ће се? Пишу се расправе о „најважнијим“ питањима. Пишу расправе они, који још не знају добро да читају. Наша интелигенција није проучила своју — српску — прошлост и из ње извела научне резултате, него се повела по теоријама „модернизма“ итд. Они исти, који су предлагали да се стварају партије и стварали их, сад проповедају, да их треба што пре уништити; они исти, који су писали уставе, сад виде да су се огрешили у извођењу. О тим установама толико се народу говорило, да се он надао, да ће с њима добити Бог те пита каква добра, а на делу се видело, да ипак без рада, реда и енергије нема ништа и, да ко ради, њему Бог помаже. У нас су ствари текле обично овако: Старешине се испозавађају, па кад не знају шта ће и како ће, они сазову народ да пресуди, а народ је свагда изрицао пресуду у корист владара, почињући од 1815. до 1868. године, противу бунтовника. Народ и сада кад год уздане, он рекне: Ех! где је књаз Милош?
Ја не спадам у број доктора с лековима већ сам покушао не да дајем лекове, него да проговоримо о карактеру и души српскога народа, па ако ово питање истинито решимо, онда ти се само каже шта треба радити.
V
Психолошки склоп нашег народног карактера био је потпуно израђен, закаљен и опробан, кад је двор у Паунима постао стожер окретања ствари Балканског полуострва, што тврди долазак у Пауне императора византијског, кад је потпало под Србију све балканско земљиште до р. Марице и „грчке“ земље ушле у састав Душанове царевине. Тада се сукобе два психолошка типа: српски и грчки. Српски тип јачи физичком снагом и оружјем, грчки надмоћнији културом и књижевношћу, постане опасним што је доминирао у сфери наше вере, а вера има највећи утицају народној карактерности, јер је она најмоћнији покретач срдачне љубави и морала. Овој борби у сфери наше опште с Грцима вере претходила су још два моћна фактора наиме: за добитак властелом велике моћи прогласила на место закона истог наследника престола Владислава слепог балканскога. Борба о врховној власти. Душан је имао свога такмаца у млађем брату Синиши, у кога су биле упрте очи грчке партије. Требало је запечатити и утврдити владавину српског карактера и Душан: прво, изда српски „законик“, друго, прогласи Пећску патријаршију подчинив јој све ептархије грчке до р. Марице и архијепископију Орхидску и треће прогласи се царем свију Срба и Грка. Имамо пет нових појава мимо психолошког српскога типа династичку борбу, силне и моћне властелине, патријаршију пећску, српски законик и законодавно тело склопљено од моћне властеле, којој Душан дадне громке титуле: Кесари, севастократори, деспоти итд. Је ли био спреман психолошки српски народни карактер да све појаве прекува, да их превари и споји? Какво је било народно гледиште на цркву, на васељенску патријаршију, на царство, на законодавство? Је ли могао грчки психолошки дух признати и усвојити гледиште српско на ново стање? Немања је рекао: Бог је Грцима дао царство, Маџарима краљевство а Србима велико жупанство. После унутрашње и спољашње борбе и Србима Бог даде архијепископију и краљевство, а Грци имаху Цара и васељенског патријарха. Задобити то двоје, требало је проширити српски психолошки склоп и освојити Цариград, па би српски цар постао оно, што је био грчки а српски патријарх постао васељенски патријарх. До год се то није било постигло васељенски грчки патријарх био моћнији у сфери вере, јер је био у тој сфери светитељ и безусловни владалац. И тај васељенски и свети патријарх баци анатему на Душана и његово царство, што је о освојио грчке земље, што је постао цар и што је прогласио српску патријаршију. То је био пораз великих дела цара Душана, царства и патријаршије српске. Анатема је пала као гром с неба и довела у забуну читав српски народ. Династија изгуби свој престиж.
Уништити страх од анатема могло се се само освојењем Цариграда. Душан се крене у поход да то изврши. На несрећу нашу отров његових такмаца Венедичана прекрати му живот. У његовом царству завлада општа жалост. Грчка партија протумачи то као казну Божију и истакне свога претендента на српски престо Синишу. Српска партија прогна Синишу и очува Уроша. Духови се поколебају. Властелини приграбе над областима власт. Цар Урош установи суд царевог двора за управитеље царства, кога они не признаду, него наместо да су чиновници, похитају да своје области задрже под именима својих титула. Цара опљачкају. За царство се заложи Душаном постављени патријарх и црква Вукашин не призна решење патријаршије, него се потчини охридском архијепископу, а цара убије, па се се венча на „краљевство, јер је царство проклето васељенском патријаршијом. Угљеша потчини своју деспотовину цариградском патријарху одрекав се пећског српског патријарха. Кнез Лазар и Ђурађ Балшић измире се се с васељенском патријаршијом под условом, да се јерархиска потчињеност у „грчким“ земљама не мења ако би Срби освојили грчке земље. Тим се чином утиша узнемирена религиозна савест српског народа и завлада мир и тишина.
Најпре су Угљеша и Вукашин умирили религиозну свест српског народа у својим земљама и тек онда дали битку на реци Марици. Ну Бог их казнио за цареубиство.
И кнез Лазар тек је могао изаћи у бој на Косово, пошто се Срби измирили с васељенском црквом, па ту изгинули за „свету српску веру“ као мученици.
Пет векова српски хајдуци боре се противу Турака.
Пет векова света српска црква чува и храни српски народ.
Кад је српски пећски патријарх Арсеније при крају 17. века утекао у Аустрију, митрополит Зетски Данило ослободи Црну Гору, његови наследници то очувају. После коначног уништења српске пећске патријаршије диже у Србији устанак Коча, за њим долази Карађорђе, за овим Хаџи-Продан и најпосле војвода Ужички и Руднички Милош ослобођава кнежевину Србију а његов унук Милан шири земљиште српско освојењем Немањиног Ниша и околине и оснива српску краљевину. Ту треба истрајности и енергије да се добици увенчају мишљу српском, која никад погинути неће. Неверство и издаја српске династије Немањине порушила је српско царство.
У новој српској држави мутње и лутања са нелојалношћу према династији било је потчинило кнежевину утицају Турске и Аустрије. Васпостављањем народне српске насљедне српске династије (1858) окрепио је психолошки дух српскога народа, те је створио своју краљевину. Што су праоци својим погрешкама противу психолошког склопа српске народности упропастили, то су нови Срби енергичним напорима српског духа отпочели васпостављати и васкршавати. Тај народни психолошки склоп и правац не сме се заводити на странпутице и кварити, него га треба подржати, продужити и остварити.
Док се српски народни дух борио за свој психолошки склоп и народни карактер васкрснућа, дотле су западне европске цивилизиране државе браниле Турску (кримска и источна војна) и њене интересе противу нас и наших пријатеља савезника а свом снагом радиле, да поремете наш психолошки склоп и народни карактер намећући нама несвојствене западњачке установе с којима се ушетале у Србију (српском крвљу ослобођењу) противне српском духу доктрине: римскога права и инквизиционога суђења са физикалном системом, а у истом времену унешене су ране болеснога западњачког друштва као што су: социјализам, комунизам, атеизам и све остало, што је у Србији испозавађало рођену браћу, завело народ с правог његовога пута те не може да прибере снагу и душевну моћ за велики народни задатак. Време је да се вратимо кући уздигнемо психолошки склоп и карактер нашега народа и да са свом енергијом прионемо око развића установа сагласних са психолошким духом нашега народа за остварење српског народног идеала.
