БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

Малограђанштина српске госпоштине

Малограђанштина српске госпоштине

Тај несразмерно неједнак и неједновремени притисак савезничких војски осетио је одмах вешти бранилац Скадра. И како је ноћу између 26. и 27. јануара нападала само Дринска дивизија јаком снагом на Брдицу, а то исто није чинио одред потпуковника Павловића па чак ни црногорска војска, што је била заузела пола Бардањола, и ради које је ђенерал Вукотић тражио хитно дејство србијанске војске „свом снагом” то је гипки бранилац утврђених положаја употребио сву своју снагу противу противника који је угрожавао његовом положају Брдици. Значи, да заповедничко особље није познавало тактичко правило о кооперацијама.

Да је ово тактичко питање о кооперацијама било истински непознато командном особљу Приморске трупе утврђује се још и тиме, што оно није умело, да разуме усамљеност операција своје трупе, чак ни у току њиховог развоја. Јер да их је разумело, оно би их обуставило.

У последњем кругу ових загушљивих ходника живе духови, који се зову именом, што га носи њихова заједничка радња, коју су извршили, док бејаху обучени у тело. Српска врх. управа пензионисала је пуковника П. Пауновића, зато што је као командант Дрин. дивизије прекинуо везу са командантом Прим. трупе. Тако је учинила, јер је нашла, да је у целом овом кривичном делу то била најкрупнија кривична радња, И да је казна пензионисања равномерна тежини злочина, који је извршен под Брдицом. Она је оценила, да је таквим изрицањем правде, на достојан начин оплакала више од четрдесет стотина српских синова, који су, извршујући наређење за напад,,свом снагом”, пали под Брдицом у хладан гроб, том истом „свом снагом”. Ох, како је тужно, кад па метни људи чине оно, што раде неразумне животиње! Груби злочин покривен је одмах онако, као што мачка затрпава своје ђубре кад га избаци.

И кад се после тога осетила господарем, што располаже пуном влашћу над народом Врховна управа је за извршење овог злочина наградила пуковника Дамњана Поповића чином ђенерала, а све остало више особље произвела у наредне чинове.

Кад то знаш, о, праведни судијо, онда ћеш тек осетити, колико је голем стид, који изазива ово, што ћеш сада чути! Овакво решење овог питања усвојио је и цео српски народ. Да, стидно је рећи, али је жалосна истина, да је српски народ ћутке прешао преко једне најружније грубости, коју памти општа историја човечанства. Ни Српска народна скупштина, ни народна госпоштина, коју представљаху Никола Пашић, Стојан Протић, др Драгољуб Павловић, Љубомир Давидовић, Милорад Драшковић, Јаков Продановић, Љубомир Стојановић, Стојан Рибарац, др Војислав Вељковић, Боривој Поповић, браћа Маринковићи Павле и др Војислав, др Милоје Јовановић, војводе: Радомир Путник, Степан Степановић, Живојин Мишић, пуковник, Божидар Терзић, ни српски новинари, па ни српски сељак, нико од Срба из Србије, ни изван њених граница, није подигао глас противу варварства и његове суровости, извршене над несрећном Приморском трупом, јавно пред очима цивилизованог света из XX века! Јасан доказ, да ум српског народа не познаје разлику, између добра и зла, и да он уздиже злочин, незнање и моралну трулеж, на степен јуначке славе, пуне умне снаге, и здравог морала!

О, разумни мислиоче, овде треба да се заврши болно сећање на тужне године 1912. и 1913! Ти си видео њихове грубе догађаје, и осетио си на својој души свирепа страдања, која су они доносили собом. Ти и данас слушаш јечање и стењање непросвећенога српскога народа од мучења што их је претрпео. Ти сигурно видиш сени српских мученика из овога тавног доба, како клече пред тобом на коленима, и са састављеним шакама на прсима моле те, да из својих моћних руку пустиш у бели свет неуморну фаму, те да прича човечанству о њиховој мученичкој смрти, за коју су сазнали тек, после смрти њихових телеса. Она треба да каже људима свих векова, да они сада тек знају, да је на њиховим плећима лежала увек целокупна брига о њиховој држави, и да је њих прогласила српска госпоштина за дипломате, војсковође и борце, а да се њена државничка и војничка мудрост састојала у једној једној речи „напред“, коју је изговарала, када су они, уместо њих, имали да решавају питања о опстанку државе.

Ох, како је снисходљива њихова молба, коју ти упућују и којом те моле, да задахнеш твој моћни глас духом истине, те да он обавести необавештени свет, да су они чули у 1915. години исту реч српске госпоштине, изговорену непросвећеној гомили српског народа, и да су видели слом Краљевине Србије зато, што је мишица српскога народа била малаксала од ударца и што су његове наге груди били измучили хладни ветрови, плахе кише и жарки зраци небесне планете те није могао решити дипломатско и војничко питање, о државном опстанку српске краљевине! Они те преклињу, да кажеш свету, да је са пропашћу мудрости ,,напред“, пропала и Краљевина Србија!

А теби, о, незнани јуначе, што још стојиш незакопан под Брдицом, ја палим у твоме светом храму свећу, која се никад неће угасити и подносим смирну, што ће вечно мирисати и горко ридање, које ће се продужавати кроз све векове будућности, као знак жаљења, што си непросвећен пао од убилачке мудрости, „напред”! У твоме храму о, ратни друже, наћи ће будућа покољења доказе да се најглавнији узрок страдања српскога народа у 1912. и 1913. год. налазио у неразборитости ума српских државника, дипломатије, политичара и војсковођа и у грубој себичности српске крупне госпоштине. У њему ће она сазнати да је због тих истих узрока наступила у 1915. години и друга државна пропаст српског народа! Слава ти!”

О, божанска истино, ако си ми ти била толико наклоњена, да сам у овим речима српског символа вере могао представити сенку краљевства плачи, чија се слика налази у моме духу, онда је моја радост, радост љубљена детета. Био бих срећан, јер ће се после мене јавити бољи глас, који ће изговорити силнију реч!

Тако сам ја, више но обично гледао у сунце кад осетих бодрост у души, али и малаксалост у телесној снази. Од паса па горе труп се осетно клатио лево, десно, напред и назад. Изгледаше ми да ћу се стропоштати на земљу. Стога сам се прекрстио пред костуром овога незнанога јунака, метнух капу на главу, наслонио се прсима на предњи ункаш од седла, па попуштајући вођице хтедох кренути коња. Он подиже главу од земље, коју је њушио, погледа костур још једном и пође напред веселији, но што сам га игда видео, на овом несрећном путу. Ишао је брзо не посрћући. Свакако да бејаше задовољан оним, што се десило, па је радостан журио да стигне друштво. Ја сам га пустио, да ме носи.

После кратког јахања опазих, да ме напушта дотадашње душевно расположење, и да га замењује блага сета, која затим рашћаше брже и јаче, док ме, једном, не предаде свег у пламене руке немилостивог бола. Сигурно је овај преокрет дошао отуда, што су ми се почеле ројити у глави мисли о последицама тешког ударца судбине, што га је спустила на нас, и о будућности, која ће се сазидати, на трошним рушевинама несрећне Србије.

Изађоше ми пред очи српски војници, што се одмараху у Скадру, у кафаници на миндерлуцима и поду. Видех, да још грчевито стежу шаке у песнице, да се превијају преко тврдих дасака и да им се душа очајно бори са телом, да би га напустила, али да обадвоје страдају, јер им нека невидљива сила задржава растанак. Ја сам задрхтао и нехотично узвикнух: О, нежна и чиста савести, како ти због једне неразумне погрешке, тако чемерно уједаш!

После, пошто сам изговорио ове речи, ја се приближих њиховоме духу, који је онако горко страдао. Загледајући га, ја сам јасно видео да је трпљење ових јадника излив оправданог гњева њиховог унутрашњег Србина, кога су они гушили пуних педесет година, не умејући да чују његове савете кад их је опомињао да су грешили што су дужност према себи самима претпоставили обавезама, које су имали према њиховој држави, према њиховој општој заједници. Тај је њихов унутрашњи Србин успео, да се извуче тек сада испод њихове неразумне деспотске власти, и он их немилосрдно пара зато, што су вршили своју грађанску дужност у држави из неразборитог користољубља, штетећи опште државне интересе ради своје личне добити. Он их кажњава стога, што су из несмотрених себичних побуда преносили своја суверена, уставна грађанска права на оне, који ће државне циљеве потчинити својим личним. Мучи их, јер су неслушајући га таким радом постали умешани у добит повлађивачи злочинаца, који су добивши од њих право, да у њихово име управљају општим народним пословима, одрешених руку, одсеком, пустошили земљу и државу. Он их растрже што су таквом вољом држављана створили могућност да ћуд и неморал буду у пропалој Србији, једини тумачи одредаба српског устава и законских прописа. Тај њихов унутрашњи Србин хоће да их убеди, да су они сејали њиву из које је ницала дрскост, расло класје злочина, а да сада прибирају жетву болова.

Добро велиш, господине мајоре”, рече неко иза мојих леђа.

Ја се тргох, јер сам био заборавио да сам сам, па окрећући главу натраг видех да замном јаши мој верни сеиз Милутин Пармацаћ, који продужи да говори:

Јест истина. Ми и ако смо сељаци, опет смо знали да је све у Србији зависило од наше куглице. Знали смо и то, да смо ми сељаци у већини, па на коју страну навалимо, ту и провалимо. Тако смо изгласавали доста којечега што није ваљало за нас. Али то нисмо радили, што смо ми по нашој памети тако хтели, већ су нас увек упућивали, да тако чинимо, наши политички пријатељи из Београда, Крушевца и други школовани људи, добри трговци, а највише наши окружни и срески начелници и остали наши чиновници. Ми нисмо умели да им се одупремо, јер ми не разумемо то право, што га ти спомињеш, па да сами нешто учинимо на своју руку. Веруј ми, господине мајоре, да и ја сад тек видим да су нас сви лагали. По мојој простој памети кажем ти, да смо ми сељаци због ти ствари криви. Али како смо радили тако смо и прошли”.

Ех мој добри Милутине”! — одговорих му.

Ти си ми учинио много добрих дела. Спасао си ми живот у селу Дучини и код Рековца, али ти ипак морам рећи, да немаш разлога за потпуно оправдање нашег сеоског грађанства. Ово ти велим због тога, што ја познајем душу нашег народа, јер сам рођен у селу, растао упоредо са својим друговима-сељацима, и што сам отправљајући правозаступничку радњу расправљао парнице и кривице, које потпуно тачно бојадишу карактер наших људи са села, а мешајући се у политику сазнао сам основицу на којој је већина српских гласача, одржавала изборни систем у Србији. На основу тога изучавања тврдим, да наши сељаци, и ако нису учили „право“ не могу рећи, да су већину својих поступака учинили савршено несвесно.

Да је ово што рекох тако, ти, Милутине, знаш много случајева у којима државне власти оптужују сељаке што су заузели, преорали, или оштетили општинско или државно поље. Знаш и такве сељаке, који се по приватним тужбама парниче са општином или државом око својине имања. Познати су ти, свакојако и такви примери, да поједини сељаци оптужују друге своје сељане што су оштетили општинску или државну имовину. Ја знам, а без сумње и ти знаш, да сеоски зборови доносе одлуке о начину заједничког искоришћавања сеоског општинског добра.

Све ово потврђује, да наши сеоски грађани тачно схватају разлику између личне и опште својине и да имају чист појам о равноправним користима, које треба сви они да извлаче из заједничке, опште сопствености. Тиме се доказује, да они знају и то, да ако се општинско или државно имање распарча отимачином да ће у том случају имати корист појединци, а ако се задржи у целости или ако се редовним путем раздели, да ће сви грађани имати сталну добит. Али и ако то знају опет сваки од њих сматра за дужност, да приграби, ма шта, и ма колико било, од општине или државе. То се утврђује многобројним кривичним делима и грађанским споровима, који се расправљају у судовима. То је потпун доказ да они чине ова дела, из користољубља.

Ова груба тежња за присвајањем туђег иметка претворила се у току последњих педесет година у главни циљ живота нашег сељака. Он је толико обузет том страшћу, да не пропушта ниједну прилику, а да из ње не исиса корист. Он је цеди чак и из послова, које врши при обављању јавних дужности, као што су општинске управе, школски одбори, црквене управе, старатељство малолетних, поротништво у судовима, Народна скупштина и остале установе, које имају ма какву било готовину у новцу или непокретност.

Бити у општинској управи, или у њеном особљу, за нашег сељака значи, имати могућност богаћења, јер поред плате што се прима за часништво свака општина има својих утрина, њива, шума, капитала и много других разних извора, из којих се могу црпети доходци. Стога ретко који сељак да не помишља, и да не ради да заузме неко место у тој установи. Али сви не могу постати њени часници. Због тога се врши груписање око личности, које имају највише изгледа на успех. Стварају се споразуми. Они се заснивају на уделу плена, што се има извлачити из јавних имовина. Стога настају погађања. Мерило, које одређује јачину извора за ћар, јесте број пријатеља, што се имају уза се — број куглица.

Према том броју гласача тражи се чланство у школском одбору, црквеној управи, стараоштво у некој богатој маси малолетника, или да се буде општински пуномоћник.

Све ове дужности дају могућност, да се прибирају приходи са јавних добара, а да се подносе рачуни по личном нахођењу. Ако се редовним путем не добије што се жели, онда се покрећу парнице, које, према приликама, стају некад више, но што вреди предмет спора, или се чине поравнања, на штету установа, које се заступају. У крајњем случају ужива се њихова готовина без интереса.

Има велики број грађана, што нарочито траже, да буду поротници у првостепеним судовима. За тај се положај грабе нарочито они, који припадају сумњивим друштвима, јер се надају да ће своје другове моћи, да спасавају од осуде у судовима, или да, морално пале људе уцењују, да би, при суђењу гласали за њихову невиност. Нису били ретки и такви пуноправни српски држављани који, пре избора циљају, да постану представници, или чланови у некој споменутој установи, а на дан избора се задовоље наградом коју тада добију у напојници.

Због таквог схватања наших сељака о грађанској дужности према општини, као основици државног уређења, у општинске управе, и њено особље ретко су бирани честити и исправни људи који би делили правду по постојећим законима, и чували личну и општу имовину грађана, јер се такав начин избора косио ca њиховим циљем живота и циљем вршења власти, већ су та места заузимали људи сумњивог морала, а често пута и осуђивани за извршење кривичних дела. Па како је због тих узрока био у Србији много већи део таквих општинских управа, то су у њој упропашћивана општинска и јавна имања, извршиване кривице а учиниоци су проналажени ретко, и врло тешко или чак и никако.

Највеће зло у нашим општинама беху општински писари. To су службеници, који су имали задатак да незаконита дела доводе у склад са законом. Они су проналазили начин за изигравање државних закона, и у том су послу били надмашнији од многих таквих јавних правозаступника. Због те њихове вештине држава је укинула: закон о унапређењу сточарства; закон о накнади штете од поплаве и градобитине, и закон за угинулу стоку од заразне болести, — три закона, која су искључиво штитила интересе сеоског становништва.

То је наступило отуда, што уместо да се, по одредбама првог закона, рђава и кржљава стока онеспособљава за приплод, а да се за парење чувају грла од доброг соја, па да се по времену, на тај начин, стече у земљи крупна и облагорођена стока, која би имала високу вредност у трговини, била би кориснија за домаћу радиност и употребу, општински судови су са својим сељацима удешавали и комисијски оглашавали, као подесног брава за приплод, грло од најслабије каквоће. Због тога се појавио у земљи читав један појас стоке од потпуно слабе вредности.

Зашто је тако рађено? Чињено је због тога, да би се извесни грађани могли користити повластицама и доходцима, које је закон давао сопственицима грла сачуваних за приплод. Друга два закона укинута су због тога, што је штету, коју је причинио град или поплава на њивама, виноградима и ливадама, а тако исто и вредност угинулог брава од заразне болести, ценила комисија у којој су већина чланова били сељаци, и која је скоро свакад прецењивала штету.

Такве су комисије утврђивале и узрок угинућа стоке. Оне су показивале, да је од заразне болести угинула стока, која је била продана, заклана, и поједена.

Кад су овакви комисијски извештаји, са пријавама за наплату међу којима је био само један мали део исправан, достигли огроман број, те се, због великих издатака било дошло у немогућност исплаћивања, то су оба ова закона, после непуне године њихова живота морала бити уништена. Дакле, да би поједини грађани могли наплатити измишљену оштету, и да би општински ћата могао имати извесан удео у тој наплати, он је „модус“ те је помоћу неистинитих комисијских неисправних увиђаја, вештачења и лажних сведока, подводио под законску форму незаконити узрок.

Ово су извитоперавање закона вршили општински судови, њихови писари и грађани да би из користољубља штетили јавну и државну касу, па су због тога учинили, те су, најзад, морали бити уништени закони баш због оних, ради којих су били озакоњени.1

Исту су ненадмашну вештину унели општински писари у посао изигравања политичких закона, закона о избору општинских управа. Овај је изборни закон прописао, између осталог, да ли сте које истичу кандидацију лица за општинско часништво, мора да потпише потребан број правних гласача, и кад се предаду општинском суду, да се заведе у деловодни протокол одмах, и по реду поднашања. Општински ћата у споразуму са општинском управом, остави у деловодном прото колу једну нумеру као заузету, али непопуњену. Кад буду поднете све листе, онда општински ћата прегледа брижљиво њихове потписнике, предлагаче. Па како међу потписницима има неписмених људи, то ћата узме имена таквих потписника са поднетих листа, и на исти их начин потпише као предлагаче на листу, коју помаже општинска управа. Тако спремљену ову листу он заведе у деловодни протокол под оном нумером, коју је раније оставио непопуњену, а остале заведе под доцнијим нумерама, па, наравно и под доцнијим датумом.

Али како по изборном закону једно и исто лице не може бити предлагач двеју или више листа, већ само једне, а ћата је удесио да се овде појави баш тај случај, то се по законским одредбама сматра, да је уредно поднета она листа, што је заведена у деловодни протокол под најранијом нумером. Дакле листа, коју је ћата спремио и завео, кад је он хтео. Остале су листе одбациване као неуредне због тога, што су њихови предлагачи већ били потписали листу, што је раније поднета тј. раније заведена.

Решења о одбацивању неуредних листа доношена су и саопштавана заинтересованим лицима онда, кад она више нису имала законског рока, да подносе другу листу. Према томе је ћатина листа остајала без противкандидата, или са такмацем, од кога се није зазирало. Такво очигледно поткопавање темеља државног уређења, које су вршили пуноправни грађани и носиоци општинске власти, скоро увек у дослуху са вишим државним властима јесте непобитан доказ о моралној трулежи, у којој смо ми живели.

Кад једна општина има, дакле, одбор, који овако разуме дужност вршења власти, онда је сасвим природно, што тај одбор узима за бирова, пољаке и осталу послугу у општини људе са истим појмом о моралу, као што га има он. Та послуга, коју плаћа општина, да чува њене грађане и њихову имовину, кад су они, после заморног рада на одмору, и спавању, врши покрађе и злочинства, јер је уверена, да ће је одбор трпети и да ће је ћата одбранити знањем законских празнина и вештином у извођењу разних недопуштених радњи.2

Ове ствари нису биле тајна за све сељане у свима општинама, али су ипак ћутали и сносили. Неки су допуштали зато, што су били саставни део стихије, која је рушила народни живот и други због тога што су се бојали освете, која је уистину наступала, кад год се неко и некад био осмелио, да оптужи једног од оваквих органа општинске власти.

Као што видиш, мој Милутине, рекох послушном сеизу који је јахао поред мене, да би могао чути што говорим наши грађани са села, нису чинили такве грубости из потпуне наивности и незнања, већ у смеру, да би грабили личну добит.

,,Заклињем ти се, господине мајоре, да истину говориш”, рече Милутин, јер нас познајеш, као што се и ми знамо. Свако зло што нас је сналазило, рађало се у нашим општинама. Општинске нам власти чине највеће пакости. Ако је председник, кмет, одборник, или што кажеш ћата, он је стално у Крушевцу, са властима и политичарима, па кад дође у село, он направи лом. Ако је човек прав, они га окриве. Ако ли је крив, они га оправдају. Како им кад треба. Поштени људи, који нису из њихове партије, не смеју слободно, да прођу кроз село.

Ја знам једнога доброга домаћина, и нашег ратног друга из Кнића. Он се зове Војислав, који је иначе ваљан човек, па се једном задоцнио у Крагујевцу, и ноћу стигао кући. Те се ноћи десило у Книћу једно разбојништво. Све власти окривише одмах Воју, јер, веле, он је тумарао ноћу по селу. Послен се доказало, да је сеоски слуга извршио то дело. Али и наш Војо одржа неких шест месеци притвора, зато што није био Којићевац. Од наших селских слугу не смеш, вала, изаћ ноћу на своје имање. Ама, Бог им судио, таки су људи”.

Па ко су ти под чијом је управом учињено кривично дело? То су посланички кандидати, сељаци, прваци у политичким партијама, које је народ бирао да чувају и унапређују народну тековину и имовину. Уистину страшно! Али је још страшнија та околност што и после свега овога седе у истом политичком друштву и са њиме политички заједнички раде Стеван Нешић и Жика Томић, директори гимназија, Драгољуб Михајловић судија и Чеда Радовић, адвокат сви из Крагујевца.

Доказано је да у Србији постоји морал необичне врсте. Његови су носиоци школовани људи, Зар је Србија то заслужила?

Хвала ти, Милутине, рекох му што признајеш да је ово тачно што сам говорио. Верујем, да нећеш као поштен човек, порећи ни то, да наши сељаци врше на исти начин своју грађанску дужност, и при изборима за законодавно тело.

При овом послу наши сеоски бирачи испољавају исту тежњу за личном коришћу, као и у осталим јавним радовима. Али како је ово крупнији положај, кога може добити наш грађанин у држави но онај у општини, или на ком другом месту, то се и избори за народне посланике врше са већом живошћу за грабеж, но избори на остале дужности у земљи.

Та сурова побуда, лична корист, која је у Србији била јача од побуда за заштитом општих интереса, створила је живот, који се састојао из теревенки и парничења. Ове две дивље околности нагониле су наше сељаке, да се при избору народних посланика групишу око личности, које ће задовољавати њихове потребе ове врсте. Нико није мислио о главном циљу, ради којега су установљена законодавна тела, па да се према њему, врши избор посланика за нашу Скупштину. Зато су увек бирани у Србији народни посланици ради сређивања личних питања па су са истог разлога постајали у њој највећа моћ. Они су ту силу задобијали својом дрскошћу, јер су помоћу ње задовољавали грубе пожуде својих бирача, а бирачи су их због тога уздизали на висину, на којој није некада седео ни Зевс на Олимпу. За њихову снагу није било терета који она не би могла понети. Они су постајали паметнији од најумнијих. Наши народни посланици беху у Србији једини познаваоци смисла и духа уставних одредаба и законских прописа. Они су затварали и ослобођавали кривце, и били су својим бирачима извор материјалне и законске моћи. То су били српски полу-богови, који су на основи задовољавања личних рачуна својих бирача били свемоћна српска власт.

Последице које су проистицале из оваквог схватања о вршењу суверених грађанских дужности, оличавале се у упропашћивању црквених, школских, општин. и државних утрина, шума и других општих имања. Беше очигледно, да је свака група сеоских грађана била образовала за себе државу, без везе са осталим групама и оном земљом за коју се говорило, да је то њихова отаџбина, јер је према потребама сваке од њих стваран нарочити закон, према тим потребама је он тумачен, и по њему су се оне управљале. Одговорност је постојала у Србији само за оне, који нису чланови заједнице, што се заснивала на овим начелима.

Зато смо ми, мој Милутине, од једне Србије створили онолико њих, колико смо имали правних гласача. Са тих разлога они несрећници, што их савест онако свирепо мучи у Скадру, нису тражили казну за злочине, који су извршени на Бакарном гувну, Битољу, Једрену, Солуну, Лерини, Гуменџи, Струмици, Драчу и проклетој Брегалници.

Ту, Милутине, куда ми пролазимо, проливена је невина крв и уништене су хиљаде синова, а због безумља и лакомислености српске грађанске и војне управе. Због тога мрског дела, остале су затворене хиљаде српских домова. Завијено је у црно хиљаде мајки, очева, сеја, љуби и нејаке сирочади. Ви сте сељаци били остали равнодушни, јер вас није дирао плач и јаук ових слабачких створења. Нисте хтели, да их узмете у заштиту. Они су остали самохрани, а ви сте живели у кругу својих милих и драгих. Ви нисте тражили освету за невино проливену крв. Нисте хтели захтевати казну за дрски злочин, што је извршен под овим висом, који се зове Брдица.

Међутим, сви ови млади, овде угашени животи, беху најбољи у Србији. Колико ли ће појасева, што су на тај начин лишени да гледају ова најхрабрија, најискренија, најоданија бића, имати стално да посматрају пред собом вас, мање храбре, слабије, вас што вас мање желе? Који је тај, који ће моћи да попуни једну такву празнину, и шта ће из нићи из овог наопаког одабирања? Ох! какав страшан устук данашње цивилизације, какво грубо опадање напретка!?

Та сасушена крв, Милутине, по којој ми сада газимо, пала је на вас и вашу децу!

Због вас је Бог послао проклетство на Србију!

Оно нас је допратило довде, и пратиће нас свуда увек”!

Доста више, господине мајоре, молим те, болно узвикну мој добри Милутин, и смандрља се с коња на земљу. Пао је ничице на блатњиву ледину, па ју је грлио и љубио, а у горком плачу и јецању испрекидано узвикивао: Опростите.... другови.... браћо.... криви смо.... заслужили смо ваше проклетство“.

Ja oсетих јак бол, што је Милутин овако тешко патио, па зато што је признавао свој грех и што се искрено кајао, сиђох с коња, да га утешим и подигнем.

Затекао сам га да лежи миран са раширеним рукама и раскреченим ногама, ничим не мрдајући. Зовнух га, он не од говори. Пришао сам ближе и повукох га за руку, он оста непомичан. Беше у несвесном стању. Пулс му слабо рађаше. Био сам се уплашио за његов живот. Но како је ту у близини била једна барица, ја одох до ње, оквасих руке, напуних своју капу водом, па враћајући се Милутину, умио сам га по лицу и полих му целу главу, а затим сам га почео трљати по слепоочницима, рукама и прсима. Он отвори очи, и пошто ме неколико минута гледаше укоченим погледом одједном викну гласом самртника: „Јеси л жив, господине мајоре“, па поново поче плакати, и тако силно јецати, да се сав тресао.

Контактирајте нас путем WhatsApp

Boxed:

Sticky Add To Cart

Font: