БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

Да ли је српска дипломатија створила албанску државу?

Да ли је српска дипломатија створила албанску државу?

Одломак из књиге др Милан Г. Петровић - Узроци пропасти Краљевине Србије 1915. године

У таквом се склопу међународних политичких прилика нализило питање о источној албанској обали Јадранскога мора, кад су српски државници створили 1912. године идеју, да га истакну као циљ српске државне политике. То је српска дипломатија без сумње знала, па стога и није чинила никакве дипломатске кораке у овом правцу, већ је ради остварења овог народног циља изабрала систему, која је била пронађена у средњем веку. Она је ово хтела постићи помоћу тактике „изненађења“. Могућност за извођење овог застарелог начела српска дипломатија је видела у успешним операцијама српске војске, које је вршила у Маћедонији, противу војске Падишахове. Користећи се тим успесима она је упутила српску армију, да оперишући у Албанији заузме Драч и његову луку. Српска је војска извршила овај ратни задатак, и 16. новембра 1912. године је изашла на Јадране у Драчу. Видевши своју победоносну војску у драчком пристаништу, српски државници су сматрали, да су постигли циљ, и да ће им се овај поступак одобрити, пошто је он већ „свршени чин”. 

Разлог, да учини овакав војно-политички покрет, српска је дипломатија налазила у томе, што је мислила, да принуди на тај начин заинтересоване државе, да признаду ову ствар као ,,fait accompli” из бојазни, да не би, ако би друкше урадиле, тиме било замршено опште стање у Европи, и да се не би чак дошло до европског рата. 

Али се у томе преварила, јер је правила рачун без крчмара. Заинтересоване државе су знале, да се Србија наслањала у овој ствари само на Русију. Знађаху још и то, да је Русија била немоћна и да нема јаку вољу, да због овога питања изазива општи заплет у Европи. Оне беху свесне, да Србија није имала сигурно јемство за успех своје ствари у Француској и Енглеској, пошто са њима није имала таквих односа, који би их обавезивали, да у том питању ставе противној страни своје „вето“. За мислене људе било је очигледно, да је Србија била усамљена, и да њено војничко освајање Драча није ништа друго до крвава пустоловина коју не би учинио нико ко је присебан, и који уме ценити живот људи. 

Тако гледајући на овај смешан и жалостан начин игре безазлене дечурлије дипломатија двојне монархије и Италијанске Краљевине нису се плашиле решења европског дипломатског суда па су зато приморале Србију, да повуче своју војску из Драча и његове луке. Па да би убедиле Србију, да је била у заблуди, кад је мислила да оне живе у средњем веку, кад је владало дипломатско начело „изненађења“ и „свршених чинова“, и да би је увериле, да баш она живи у том добу, јер се осмелила да пред њих из XX века изађе са овом застарелом тактиком, ове су веште дипломате решиле да казне Србију за ову необазривост. Тако су и урадиле. 

Оне су одузеле од српског оружаног народа користи, које су му доносили успеси, што их је постигао одвајајући Албанију од Турскога царства, па су од ње створиле засебну кнежевину и довеле на њен престо за владаоца свога човека, те су на тај начин задржале у новој држави свој политички утицај. Српска дипломатија је, дакле, урадила, те је српски оружани народ ратовао, да би створио албанску државу, и за собом залеђе, које је било готово да бљуне ватру, која га може спржити увек. Тако је и било. 

Одмах по закључењу Букурешкога мира, у августу месецу 1913. г., Аустрија је извела побуну Арнаута на српско-албанској граници. Због те побуне Србија је морала мобилисати неколико дивизија првога позива, и упутити их да стишају овај устанак. 

To je свe било тако убрзо, да српски војници, што су били демобилисани после два страшна рата противу Турске и противу Бугарске, нису имали времена да пресвуку код својих кућа прљаво рубље, што су донели на себи из ових ратова, а већ су морали ићи у нов ратни окршај, трећи противу Арнаута, из нове албанске кнежевине. И да 1914. год. није наступио овај светски рат, то би Арнаути понављали свој крвави рефрен стално, а Србија и њен народ морали би беспрекидно трошити људску и материјалну снагу ради чувања своје границе са те стране. 

Међутим мени изгледа, да тако није морало бити, и да су тада постојала једна одшкринута врата, кроз која су српски државници могли изићи из овог дипломатског заплета и постићи циљ. Ту је могућност створио у своје време гвоздени канцелар Немачке царевине, умни кнез Бизмарк. Она се састоји у лабавости основице на којој је он увукао у тројни савез Аустроугарску и Италију, две државе чији се интереси на Балкану косе у најширим размерама. Јер и једна и друга имају на овом простору вулканског земљишта циљеве, што се искључују. 

Стварајући овај несигуран савез, Бизмарк је веровао, да ће га одржати, помоћу ланца, направљеног из прстенова дипломатских бајки. Стога је он гурао Аустроугарску у завојевачкој намери на Балкан, а Италију је упућивао, да је спречава у тим циљевима. Ту варалачку политичку тактику он је оставио у наслеђе својим последницима, и они су се строго придржавали ње до последњих наших дана, док Италија није испала из тројног савеза и док није објавила рат својим бившим савезницима. 

У овом случају српска дипломатија је требала да се користи овом погрешком генијалног дипломате, кнеза Бизмарка, и да потражи за ово специјално питање споразум са Краљевином Италијом. На темељу заједничких интереса могло је бити уређено питање о источној албанској обали Јадрана, а на овом споразуму је требала бити заснована тежња о изласку Србије на Јадранско море.

Ја верујем1, да би се на овој основици постигао споразум између ове две краљевине, јер су их на то упућивали њихови заједнички интереси који би, по овом плану, били заштићени до очигледности. На тај би се начин постигло још и то, да би удружена радња Србије и Италије приморала двојну монархију да тргне руке које је грамжљиво била пружила према Балканској златној јабуци. Смањен би био политичко-економски утицај Аустрије над Србијом, и питање о стварању албанске државе не би било решено по жељи Аустроугарске.

Ово би се могло постићи, да је Србија имала израније израђен државни програм, са јасно одређеним циљевима народне политике и предвиђеним средствима за њихово остварење. Да је постојао такав програм, он би без сумње обухватио споразум са Италијом у питању источне албанске обале Јадранскога мора. На основу те тачке оваквога државнога плана Србија би годинама радила систематски на овом зближењу, па би насигурно успела придобити Италију за заједничку сарадњу, и на дан решавања овог питања, оне би се нашле обадве на једној страни, а не једна према другој. 

Али Никола Пашић, који је, за последњих четрдесет година био главни руководилац народне политике у Србији, није спремио државни програм, да га има, што он постоји у свима државама и народима, што су свесни својих задатака, па према томе није, у току свих прошлих година мислио на овај циљ, нити је радио на споразуму са Италијом, ради његовог остварења. 

Водећи на тај начин, без државног програма, земљу стално у непознатом правцу, он ју је изненада извео са овим питањима у 1912. години пред Италију, као што је бануо из небуха, и пред цео остали дипломатски свет цивилизоване Европе. Стога је потпуно природно, што је држање Италије при решавању ових питања било неповољно по интересе Србије.

Па зашто је онда тако радио Н. Пашић? И у овом случају, као и увек, он је пуцао на срећу, на снагу свога народа, очекујући, да ће му она донети на тањиру пристаниште у Драчу или Валони. Уздајући се на њега, на свога старога бога из унутрашње политике он је узалудно гурнуо српску војску, да освоји Драч и његову луку и да због његове детињасте пробе, патоше својим лешевима гудуре албанских кланаца, и залије својом крвљу оштрице њеног стења и камења.

Тако вртоглави покрет није учинила ниједна дипломатија у свету, већ је свака прво рашчишћавала питање дипломатским путем, па кад је на тај начин осигурала успех својој ствари, она је тек после тога пуштала војску, да операцијама доврши остварење циља. Према томе и српски државници су требали претходно рашчистити земљиште за своју ствар дипломатским путем, па ако би добили пристанак за њу од заинтересованих држава, тек онда, да војском освајају свој циљ. У противном случају су требали оставити решење овог питања до бољих прилика. Тако је требао да поступи Н. Пашић утолико пре, што је знао, да је Србија била усамљена, и да је њена војничка снага немоћна, да бајонетима подупре ову ствар пред европским Ареопагом, прожманим ситним и крупним политичким рачунима. 

После ове дипломатске бруке коју је претрпело цело српско дипломатско тело у очима Европе, и коју је Никола Пашић, као председник министарског савета Краљевине Србије и њен министар спољних послова, облио народном крвљу, тај српски дипломата покушава, да затрља ову нечувену бруку копреном заборава успављујући свој народ новим сличним надама. У тој намери он је истакао питање о пристаништу у луци св. Јована од Медуе, тврдећи пред народом, да ће издејствовати Србији излазак на море на овом месту. Српски народ, који је навикао, да види у рукама Н. Пашића анђела уместо ђавола, поверовао му је, и у овој прилици очекујући само дан, кад ће га огрејати сунце са те стране.

Али је срећа Н. Пашића хтела, да одмах затим наступи пропаст Србије и да му уштеди измишљање одбране, којом би се и за ову ствар морао правдати, јер је сигурно, да би и у овом питању претрпео дипломатски пораз. 

Завршујући размишљање о овом питању сетих се једне недотупавне гатке, која је пропуштена у народ у намери, да оправда поступак наших државника за одашиљање војске на Драч у 1912. години. У њој се тврдило, да је Никола Пашић ово урадио по савету Николаја Хартвига, руског посланика на српском двору. 

Ако је то истина, онда је ова ствар ружна, јер је Н. Пашић, дозволио, да управља Србијом и њеним народом туђинац, па макар то био и Рус. Она прља српског министра председника, пошто се њоме доказује, да он не мисли својим мозгом већ туђим, и да као такав мора имати неуспехе у свима својим радњама. Ако је истина онда је јасно, да je H. Пашић апсолутно неспособан за вођење политике, и да је злочин, што он управља Србијом и народом. 

Но ја сам знао Н. Пашића, као мајстора у одбијању од себе неуспеха, и као мајстора, да своје име уме приближити уз туђе успехе. Тражих затим у мислима по светској историји податке из којих би могао видети, да ли има још једнога народа, који би у ратовима имао тако великих и брзих успеха, као што је имао српски у 1912. и 1913. години, и да ли има дипломатије, која би својим дипломатским радњама, савршено упропастила ратне успехе своје војске, као што је то урадила српска дипломатија, која је невештином поништила војничку храброст свога народа, из оба балканска рата? Замишљајући даље изглед одвратне игре,2 коју ће повести пред народом Н. Пашић, ради одбране, за све ове несрећне случајеве, што их је доживела Србија под његовом управом, ја осетих да ми се на груди беше свалио тежак терет, под којим мишљах да ћу пасти.

1 Кад сам овако мислио о овој ствари у Сан Ђовани, ја сам извео овај закључак на основу онога, што ми је било познато, из опште дипломатске историје Европске политике, јер нисам имао никаквих сигурних података у рукама. Међутим, сада имам, поред осталих доказа, који потврђују да је постојала могућност за споразум између Србије и Италије, и писмени доказ, који сам добио од Његове екселенције Т. Титонија, талијанског амбасадора у Паризу, који је изнет у примедби на стр. 24. ове књиге. 
Али која је вајда од те околности, која нам је натурала срећу кад је Србија била несрећна, да за шефа своје дипломатије има Николу Пашића, човека неспособна за вођење спољне политике? 
Учињен је злочин, и грех за њега нека носе на души, пред историјом и будућношћу сви они, који су неспособност и себичност српске дипломатије уздизали на степен генијалности и жаркога родољубља.
2  Оваква одвратна дипломатска игра одиграна је јавно у Народној скупштини државе С. Х. С. у пролеће 1922. године. Тада је Никола П. Пашић, као председник владе и као министар спољних послова јавно оптужио Андрију Радовића, народног посланика и делегата на Конференцији мира да је он крив за губитак Скадра. Радовић је одговорио да је за овај губитак крив баш лично Н. Пашић. У потврду овога позвао се на писане записнике у којима је записивано све што се на Конференцији радило. Али та званична акта нису могла нагнати Н. Пашића да се оправда од тога што му је Радовић јавно казао да није истину рекао. И он ћути, и Н. скупштина ћути и цео народ државе С. X. С. ћути, а Скадар је изгубљен! „Буди Бог с нама и крст и анђели Божји. Овог чуда нигде нема“.  

Контактирајте нас путем WhatsApp

Boxed:

Sticky Add To Cart

Font: