О владици као пјеснику нијесам ништа говорио; али његов владалачки рад, који сам изложио, обасјаће новом свјетлости и његов рад пјеснички.
До сада се писало о владици само као о пјеснику, и држало се да му је пјесништво било на штету државне управе, и ова да је изоставала на другом мјесту; напротив, ова књига свједочи, да је владици пјесништво било само одушка у његовом обилатом раду владалачком, пуном свакојаког искушења и горчине; и управо да се његов геније развио баш у његовој постојаној борби са тешкијем и. вазда противнијем приликама, у којијема је владао; а одавно је Фосколо рекао, „да се знаменита дјела људског генија неће никад праведно оцијенити од онога, који гледа генија одијељена од човјека, а човјека од среће његова живота и његова доба.”
Било је само умејесно, да завршим ову радњу нарочитијем одјељком под насловом: „Владичино србовање са престола и у пјесми“ — одакле би се упознао пјесник у владаоцу, а владалац у пјеснику; али ту благодарну тему остављам другом вјештијем перу.
Ја ћу се радовати, ако сам успио, да испуним ону Милаковићеву наду, којом је завршио своју историју Црне Горе, и ако се ова моја радња узможе сматрати достојнијем наставком тог његовог дјела.