Аутори
Јован Јовановић Змај (1833 — 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма. По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.
Јован Дучић (1874 — 1943) био је српски песник, писац, дипломата и академик. У дипломатији је успешно службовао преко три деценије у неколико градова. Он је први југословенски дипломата са титулом амбасадора. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији. Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске „Зоре”, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.
Јован Жујовић (1856 — 1936) био је српски геолог, оснивач геолошке науке у Србији, пионир краниологије у Србији, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије и први председник Српског геолошког друштва.
Јован Цвијић (1865 — 1927) био је српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905, постао је један од осам првих редовних професора на Универзитету.
Јосиф Панчић (1814 — 1888) био је српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.
Александар Д. Ђурић (1891-1975), адвокат, писац и преводилац, био је припадник оне генерације, која се, поред свих недаћа, храбро и поносно изборила за ослобођење Србије, вођена великим идеалима. Као студент, добровољно ступа у Српску војску и активно учествује у ослободилачким ратовима Србије 1912-18. године. На Мачковом камену 1914. тешко је рањен. Опорављен од рана, са војском је прешао Албанију и искрцао се на острво Крф. У то време се на Крфу вршио одабир наших официра за упућивање у Русију, да прихватају добровољце, који су из аустроугарске војске прелазили на српску страну. Он се добровољно пријавио и био одабран за ту мисију. После Октобарске револуције, као командир чете у Првој југословенској дивизији, путује са војском на исток, возом, преко Сибира до Манџурије, затим бродом око Индије, преко Суеца и Средоземног мора до Грчке, где учествује у пробоју Солунског фронта 1918. године са својом дивизијом.
Српски писац и уметник, господин Александар Рајић. Рођен је у Београду, 29. новембра, 1973. г.
“Свака моја књига је посвећена поверењу и давању, свака моја написана страница је искрена мисао моја - коју поклањам читаоцу на дар.”
Анђела Раковић рођена је 04. 09. 1994. године у Црној Гори (Беранама). Иако је по занимању правник, Анђелу је одувијек опчињавао магични свијет књиге који јој је отварао нове хоризонте, омогућавао јој да се вине у неке другачије свјетове, да пригрли своју машту, помијеша је са стварношћу и пренесе на папир.
Тако је ова заљубљеница у књижевност почела да пише још као дјевојчица а своју прву књигу ,,Боја туге“ (2011) издала као тинејџерка са својих 16 година. ,,Ремек дјело самоће“ и "Кад сузе проговоре" су објављени и на енглеском језику. Њени романи “Рођени под истим небом”, “Кад сузе проговоре” и “Остадоше виногради” и "Грам емоција" су доживјели огроман успјех и доступни су читалачкој публици широм свијета.
Анри Барбис (франц. Henri Barbusse; 1873 — 1935), био је француски новинар, књижевник, пацифиста, борац за социјалну правду и ратни дописник париског Журнала и других новина са српског ратишта за време Балканских ратова и Првог светског рата.
Родолф Арчибалд Рајс (1875 — 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.
Борисав Бора Станковић (1876 — 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.
Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.
Свој најпознатији роман Нечиста крв објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине СХС.
Бранислав Нушић, мање познатији по правом имену Алкибијад Нуша, био је српски књижевник, мајстор комедије, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Био је одличан забављач шире позоришне и читалачке публике која му је увек била наклоњенија од критичара.
Виктор Мари Иго (1802 — 1885) био је велики француски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Био је активан учесник политичког живота Француске.
Владан Ђорђевић (1844 — 1930) био је лекар, књижевник, политичар, председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник и оснивач Црвеног крста Србије и Српског лекарског друштва.
Живко Павловић (Башин код Смедеревске Паланке, 1/13. март 1871 — Београд, 25. април 1938) био је официр српске војске, дивизијски генерал југословенске војске, професор, управник Војне академије, војни писац и академик.
Живорад Жика Лазић (1933 - 2009) јавио се у српској књижевности збирком приповедака «Путем поред реке». Објавио је двадесетак књига, романа и збирки приповедака. Превођене су му приче на енглески, немачки, руски, дански, бугарски, албански, азејберџански. Написао је сценарија за популарне серије «Музиканти», «Грађани села Луга», и «Докторка на селу». Аутор је и сценарија за неколико играних филмова, а комади, по мотивима његових историјских романа, извођени су на сцени Народног позоришта у Београду. Награђиван је више пута.
Пајо је рођен 1859. године у Шамонију. Мало се зна о његовом образовању и академској каријери; Пајо је своју кандидатуру изнео на упражњену катедру из педагогије коју је претходно имао професор Фердинанд Бисон. Председавање је на крају додељено Емилу Диркему, који је примећен као углавном социолог, али је изборно веће тврдило да је педагогија предмет социологије.
Иван Димчић поета
Луј Леже фр. Лоуис Лéгер (1843–1923) био је француски писац, лингвиста и пионир славистике који је дао велики допринос изучавању словенске митологије. Био је члан Бугарске академије наука, Српске академије науке и уметности, као и академски институција у Букурешту и Санкт Петербургу.
Михајло Идворски Пупин (1854 — 1935) био је српски и амерички научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“.
Михаило Петровић Алас (1868 — 1943) био је српски математичар, универзитетски професор, академик Српске краљевске академије и алас.
Морис Леблан (1864 — 1941) — француски писац, аутор књига о Арсену Лупену.
Пуковник полиције у пензији Радисав Гвозденовић „Гвозден”, бивши дугогодишњи начелник Нишког СУП- а, у својој књизи „Бљесак свица у ноћи” говори управо о том стању помрачености, захватајући само део најновије српске историје из времена од избијања контрареволуционарних догађаја на Косову 1981. године па до краја службовања, кроз догађаје у којима је био актер, често и одлучујући фактор на исход.
Снежана Ристић Роксандић рођена је 1989. године у Шапцу. Учитељица је у Основној школи „Доситеј Обрадовић“ у Волујцу (општина Шабац). Мајка је трогодишње Емилије. Ово је њен трећи роман. До сада су објављени још „Вољена и своја“ и „Истина је негде између“.
Станоје Станојевић (1874 — 1937) био је српски историчар, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета.
Стендал, мање познат по пуном имену Мари-Анри Бел, био је француски писац претеча реализма. Стендал је рођен у Греноблу 23. јануара 1783. године.
Стендал је оставио два романа који су достојни да сачувају име у потомству: Црвено и црно (1830) и Пармски картузијански манастир (1839)
Чедомиљ Мијатовић (1842 — 1932) био је српски економиста, књижевник, историчар, политичар и дипломата, један од најзначајнијих либерала. Шест пута је био министар финансија кнежевине/краљевине Србије, три пута министар иностраних послова, кандидат за највише црквене положаје и председник Српске краљевске академије.
Контактирајте нас путем WhatsApp
