• -30%
  • Novo

Stendal - Crveno i crno

1.490 RSD
1.043 RSD Uštedite 30%
Porez je uključen

Crveno i Crno, to jest vojnik i sveštenik, vojničko slavoljublje i svešteničko slavoljublje, dolazeći jedno iza drugog, ratnička energija i spletkaška diplomatija željna da ostvari san o gospodarenju koji je ona prva smislila. Devetnaesto stoleće, u to doba, ima trideset godina. Ono je rođeno u huci i buci oružja; ono je imalo kao prvi razgovor svoje misli osvojenje sveta. Dve stvari, potpuno nepoznate prethodnome veku, postale su za nj dve stalne misli: prijem svih Francuza u sve moguće službe, ako umeju da ih uzmu; suverena moć, čak nad čitavom Evropom, koja se nudi svakome, ako ume da je otme. Te stvari su potpuno nove. Pre četrdeset godina, o njima se nije moglo čak ni sanjati. One su istinite; one su činjenice, i to skorašnje činjenice. Budućnost će dokazati da su one, iako istinite, ipak zato skoro varke; da su one stvarnost samo za jednog ili dvojicu mezimaca sudbine, da su izuzetna stvarnost; ali budućnost nije došla, i, kao skorašnje činjenice, ove stvari imaju ogromnu moć na uobrazilje. Roman Crveno i Crno je hteo da nam predstavi dejstvo koje su proizvela, u jednoj vatrenoj duši udruženoj sa neobičnom inteligencijom, ova nespokojstva, ova nestrpljenja, ove požude. To je roman XIX veka. Žilien Sorel je video Carstvo, u tom smislu što je njega odnegovao jedan kapetan koji je služio pod Napoleonom. Žaljenje za tim vremenom kad su ljudi bili generali u tridesetoj godini, i kad su se mogli uzdići dotle da postanu carem u Francuskoj, ili bar kraljem u Švedskoj, bilo je sva njegova misao za vreme njegovog detinjstva. Od žaljenja, on je brzo prešao na ambiciju jer on je energičan, i, na kraju krajeva, svi putevi nisu zatvoreni;ali na ambiciju osobenog karaktera, ambiciju toga doba. Svi putevi nisu zatvoreni; ali su oni koji ostaju krivudavi. Ne uspeva se više ratobornom energijom; uspeva se intrigom, to jest energijom stvorenom od hladnokrvnosti, stalne prilježnosti, ogorčene obazrivosti, i dovitljive niskosti.

Količina

Poslednji put kada je ova knjiga dodata u korpu: 30. 08. 2021.

 

Politika bezbednosti

 

Politika isporuke

 

Politika povraćaja

Crveno i Crno je jedno vrlo veliko delo po svojoj opštoj ideji i po svom zamašaju. Ono ima vrlo jasan naslov: Crveno i Crno, to jest vojnik i sveštenik, vojničko slavoljublje i svešteničko slavoljublje, dolazeći jedno iza drugog, ratnička energija i spletkaška diplomatija željna da ostvari san o gospodarenju koji je ona prva smislila. Iako obiman, naslov je ipak malo uzan za ideju dela. Ja bih skoro više voleo da se knjiga zove po svome datumu. Hiljadu osam stotana trideseta, to je pravi naziv Crvenog i Crnog. Devetnaesto stoleće, u to doba, ima trideset godina. Ono je rođeno u huci i buci oružja; ono je imalo kao prvi razgovor svoje misli osvojenje sveta. Dve stvari, potpuno nepoznate prethodnome veku, postale su za nj dve stalne misli: prijem svih Francuza u sve moguće službe, ako umeju da ih uzmu; suverena moć, čak nad čitavom Evronom, koja se nudi svakome, ako ume da je otme. Te stvari su potpuno nove. Pre četrdeset godina, o njima se nije moglo čak ni sanjati. One su istinite; one su činjenice, i to skorašnje činjenice. Budućnost će dokazati da su one, iako istinite, ipak zato skoro varke; da su one stvarnost samo za jednog ili dvojicu mezimaca sudbine, da su izuzetna stvarnost; ali budućnost nije došla, i, kao skorašnje činjenice, ove stvari imaju ogromnu moć na uobrazilje. — One užasno kvare naravi. Već se osetila obična posledica velikih istoriskih prevrata: nagla i duboka demoralizacija. Dokazano je da su moguće dve stvari: uspeti sve, uspeti brzo. Malo savesti i malo umova mogu da se odupru takvim dokazima. — Reći će se da, kad se čita književnost iz 1830.  godine, čovek to mnogo ne primećuje. To je književnost velikih malodušnika i velikih melanholičara. Ali pazite dobro. Ovi malodušnici i ovi melanholičari stvaraju od svoje malodušnosti mnoge knjige, i stavljaju vrlo često svoju melanholiju u velike spevove. Oni su književno vrlo vredni; to znači da je slavoljublje pomoću književnosti zamenilo kod njih slavoljublje pomoću oružja, koje im je bilo uskraćeno; ali neka se samo jave zgodne prilike, oni će svi, pesnici, istoričari, romanopisci i profesori francuske književnosti, sa žarom prigrliti političke ambicije. To je što se tiče samih književnika. A pogledajte sa strane: malograđani, polu-seljaci, neugledni palančani, radnici, sav taj sitni svet je proždiran ambicijom. Onaj koji će ih slikati, Balzak, daće im samo tu strast, u različitim vidovima. Njihove društvene ideje, ako se to može zvati idejama: mržnja na sveštenstvo, mržnja na plemstvo, predstavljaju samo nestrpljivost zbog dveju poslednjih smetnji, ili zbog dvaju ostataka smetnji, za koje oni misle da se još protive njihovom pristupu svemu. Njihova jedina politička misao, koju će oni ostvariti u sredini veka, opšte pravo glasa, samo je ista misao koja im ne izlazi iz pameti: da bude moguće uspeti sve, da bude moguće uspeti brzo.
Roman Crveno i Crno je hteo da nam predstavi dejstvo koje su proizvela, u jednoj vatrenoj duši udruženoj sa neobičnom inteligencijom, ova nespokojstva, ova nestrpljenja, ove požude. To je roman XIX veka. Žilien Sorel je video Carstvo, u tom smislu što je njega odnegovao jedan kapetan koji je služio pod Napoleonom. Žaljenje za tim vremenom kad su ljudi bili generali u tridesetoj godini, i kad su se mogli uzdići dotle da postanu carem u Francuskoj, ili bar kraljem u Švedskoj, bilo je sva njegova misao za vreme njegovog detinjstva. Od žaljenja, on je brzo prešao na ambiciju — jer on je energičan, i, na kraju krajeva, svi putevi nisu zatvoreni; — ali na ambiciju osobenog karaktera, ambiciju toga doba, onu koju su sigurno imali mnogi mladi ljudi između 1815. i 1830. Svi putevi nisu zatvoreni; ali su oni koji ostaju krivudavi. Ne uspeva se više ratobornom energijom; uspeva se intrigom, to jest energijom stvorenom od hladnokrvnosti, stalne prilježnosti, ogorčene obazrivosti, i dovitljive niskosti. Sve to je divno polje za rad, nema sumnje, ali ponižavajuće i vređajuće. Izvesne duše, pod starim režimom, a tako isto i pod novim, nalaze se tu potpuno u svom prirodnom elementu, i ne osećaju se nimalo nelagodno; ali čovek „koji je rođen da bude pukovnik pod Napoleonom“, iako se pomirio s tim postupcima — jer valja uspeti: to je dužnost, — tako ih se stidi, da će besomučno mrziti one kojima će biti primoran da se služi kao prečagama, to jest sve svoje dobrotvore.
Evo čoveka HIH stoleća, ili bar evo Žiliena Sorela. Slavoljublje, volja i mržnja, u potpunom odsustvu moralnog smisla. To nije rđava duša. On voli ljude svoga staleža, sem ako nisu prava marva. On voli svoga druga, drvarskog trgovca. U jednom trenutku, razgovarajući s njime, on prolazi pored srećne običnosti života, i dolazi i sam u iskušenje. — To nije prostačka duša: u jednom trenutku, u planinama, dok se dan polako gubi, on se oseća opijen prodirnom čarolijom samoće, onim prekrasnim ushićenjem koje nije ništa drugo do sloboda duše, i evo ga gde je postao, za četvrt sata, ni više ni manje no neki Šatobrian u Americi. — Taj mladić, plebejac fine kože i divnih vatrenih očiju, da nije bilo Revolucije i Carstva bio bi Ruso iz Šarmeta. Ali nije više reč o tome. Mi smo u 1818. godini. Jedna luda nada prošla je zemljom. Svaki plebejac misli da ima, želi da ima, ili je besan što nema, svoju maršalsku palicu u svom rancu. Žilien nema ni rđavu ni prostačku dušu; njegova duša je izopačena. On hoće da uspe pošto-poto, i mrzi iz sve svoje duše one koji se nalaze između njega i cilja. On ih mrzi što oni održavaju jedno društveno stanje u kome je on primoran da ih štedi da bi uspeo, i da bude licemeran radeći svoj zanat slavoljubivca. Ako nađe svoju Gđu Varen, on će je mrziti voleći je, zadavaće joj muke dajući joj sreću, i, naročito, videće u njoj jedno osvojenje laskavo za njegovo uvređeno i gorko samoljublje. Ako nađe jednu devojku iz upravljajućih staleža koju voli i koja njega voli, ali koja je tako isto gorda kao i on, ljubav između ova dva bića biće strašna drama, u kojoj svako, čim je pokazao svoju ljubav, oseća da se i suviše predaje, da se ponižava, boji se gordosti onog drugog, odmah se pribira i postaje svoj gospodar, pati i stvara drugome sve patnje koje gordost može dosuditi ljubavi, prolazi naizmence kroz sve užase poniženja, pobune, „nemoćne mržnje“ i, tako isto, zadovoljene mržnje.
Veličanstven karakter, duboko istinit, divno osvetljen u svima svojim najtajnijim kutićima; karakter istinit kao individualna istina, i u isti mah predstavnik čitave jedne epohe — ali time nije dovoljno kazano, — čitavog jednog društvenog reda u svima prilikama kad mu neki jak društveni potres bude otvorio sve nade, ne uklonivši ispred njega sve prepreke.
Pojedinosti su još lepše no opšta koncepcija. Izvesne scene u svojoj zbijenosti, u svom jasnom i suvom crtežu, u svojoj energičnoj i malo napregnutoj preciznosti, prave su divote psihološke analize i, tako reći, moralnog sekciranja. Žilien u seljačkom odelu kad susreće kod kapije Gđu Renal; Žilien kad hoće da uzme za ruku Gđu de Renal u bašti; Žilien u kafani u Bezansonu; Žilien kad sprema svoj noćni upad kod Gđice de la Mol i preskače prozor kao što se čini juriš na šanac; sva borba gordosti između Gđice de la Mol i Žiliena — sve su to savršena parčad, čudno duboka i, u isti mah, savršeno jasna, jedan od trijumfa one „moralne književnosti” Francuz, tako interesantne, tako vešte i iskusne, tako prodirne, kojoj možda nema premca na svetu. Kako ljudi tu poznaju sebe! Kako poznaju svoje bližnje! Kad pomisli čovek da Stendal nije mogao da trpi Rasina. . .
U tom uzor-delu ima i rđavih stvari, rđavih i nerazumljivih. Mi razumemo vrlo dobro ljubav Gđe Renal za Žiliena. Gđa Renal nije volela; ona ima trideset godina; Žilien se pojavljuje; ona oseća potrebu da ga štiti od plitkoumne nadutosti G. Renala; ona mu govori blago, preporučuje mu svoju decu; njena deca vole Žiliena; stvara se nevina i opasna prisnost. — Mi razumemo mnogo manje ljubav Gđice de la Mol za Žiliena. Gordeljiva Matilda zaljubljena u tog sekretarčića, sina jednog strugara daski. . . hajde i da primimo; i priznaje samoj sebi tu ljubav. . . i to još može da prođe; i baca se u naručja sekretareva — ne, ovaj put se stvar geško može primiti.
Stendal, vanredno obazriv u tom delu koje je savesno smišljao, vrlo dobro je osetio zamerku i lokušao je da je otkloni objašnjavajući osećanja Matildina. Treba mu najpre čestitati zbog toga: većina romansiera potpuno prenebregavaju da nam kažu ili da nam dadu naslutiti zašto se njihovi junaci vole. Jovanka voli Petra — oni nam ne kažu ništa više; i pričaju nam doživljaje Petrove i Jovankine. Stendal je nadugačko objasnio zašto Matilda voli Žiliena. Ali njegovo objašnjenje ostavlja nas u čudu. Zašto Matilda voli toga pomamnog plebejca? Baš zato što je plebejac i što oseća da je pomaman. On bar ne naliči na ostale, na bljutave mladiće koji je okružuju. On to je možda Danton. „Da to nije Danton?“ Eto zašto Matilda voli Žiliena. I sad dolazi jedna vrlo vešta i vanredno zanimljiva analiza ljubavi iz glave, ljubavi iz uobraženja, ljubavi koja postavlja jednu živu ličnost u okvir unapred duga spreman nizom sanjarija, razmišljanja i idealnosta. Analiza je dobra; ali slučaj Matildin nije njome razjašnjen; jer Matildina gordost, to je plemićska gordost, i Stendal ju je ocrtao tako snažnim crtama da se u tome čovek ne može varati; Matilda je ponosita na svoje pretke, i zaljubljena u njih, na de la Molove koji su bili pogubljeni pod Karlom IX i Lujem XIII. Otuda, u prethodni san koji ju je spremio za ljubav, mogli su, nema sumnje, ući i morali su ući, likovi velikih ljudi od dela i velikih slavoljubivaca, ali su svi morali biga plemići, velika gospoda; i nikad joj sigurno ne bi palo na um da i jedan plebejac može biti veliki čovek. Ako se ona zaljubljuje u jednog plebejca, to dakle neće biti zbog svoga ranijeg sna zbog ranijeg rada svoje uobrazilje; to će biti iz nekog drugog razloga. Drugim rečima, nije trebalo dati Matildi ljubav iz glave, ljubav iz uobraženja; već, na protiv, neku sasvim drugu ljubav, senzualnu ili sentimentalnu, na primer, koja bi se u njoj istavljala na suprot čitavom radu njene uobrazilje, kao i njenog vaspitanja i njenih predrasuda.
Odatle dolazi ono izveštačeno i neprirodna što se nalazi u počecima Matildine ljubavi. Stendalu je trebalo da negde metne jednu studiju ljubavi iz glave; on ju je metnuo na rđavo mesto.
Treba dodati da, počev od trenutka kad se Matildina ljubav pokazala, i otkad je čitalac smatra za gotovu stvar; kad treba samo da pratimo borbu njene gordosti protivu njene ljubavi, moramo se samo diviti.
Kraj Crvenog i Crnog je dosta čudan, i, u istinu, malo više lažan nego što je dopušteno.
Utisak je kod jednog francuskog čitaoca iz godine 1900., ili čak iz 1860., da na kraju Crvenog i Crnog sve ličnosti ne znaju više šta rade. Vi se sećate situacije: Žilien je postao ljubaznik Gđice de la Mol, i Gđica de la Mol je bremena. To nije sve: omiljeni sekretar G. de la Mola, Žilien je postao poverenik, saučesnik i izvršilac jedne političke zavere, koja je, u ostalom, najnerazmršljivija i, u isti mah, najdosadnija stvar na svetu. Bilo kako mu drago, Žilien je potpuno gospodar situacije; on drži sve pristupe. G. de la Molu, koji je, u ostalom, slab, i vrlo osetljiv na umiljavanja svoje kćeri, ne ostaje ništa drugo no da se pomiri s mišlju da uzme Žiliena za zeta. I mi vidimo doista da se on malo pomalo miri s time, da izrađuje Žilienu neku vrstu plemićske titule i oficirskog dekreta; Žilien je na putu da postigne cilj. — Najednom se dešava nešto što dovodi sve ove ljude u jedno neobično stanje. Jedna udata žena piše da je Žilien bio nekad njen ljubaznik. Zbog toga se sve prekida, sve ruši, sve pada u očajanje. Gđica de la Mol uzvikuje i piše: „Sve je izgubljeno!” G. de la Mol neće više ništa da čuje, i ni s čim da se miri; on povlači sve što je dao, i postaje neumoljiv. Žilien, besprežorni slavoljubivac, čovek strahovite hladnokrvnosti i nepokolebljive volje, najbezumniji je od sviju. On treba samo da pričeka. Ma kako bilo neobično dejstvo koje je na G. de la Mola učinilo otkriće Gđe de Renal, G. de la Molu moraće se povratiti hladnokrvnost i razumevanje nužnosti situacije. Žilien treba samo da pričeka. Ali on ne čeka. On trči pravo Gđi Renal i ubija je jednim metkom iz pištolja.
Ja kažem da svi gube glavu, bez ikakvoga razdoga za to. Gđa Renal, najpre. Ona bi još, na kraju krajeva, mogla potkazati Žiliena u nasgupu ljubomore. Ali ne, ona ga potkazuje u nastupu pobožnosti. Od strane te žene, koja je ne samo vrlo zaljubljena, ne samo vrlo plemenita, nego koju je ljubav učinila vrlo inteligentnom i koja se s neobičnom diplomatijom izvukla iz afere s anonimnim pismom u prvom delu romana, taj korak, učinjen iz tog razloga, nikako se ne može razumeti, On nikad nije mogao pasti na pamet Gđi Renal; on je pao na pamet samo onom antiklerikalcu Stendalu. — Što se tiče G. de la Mola, on je sasvim naglo postao puritanac i tupoglavac, i Matilda je sasvim naglo pala u očajanje, i Žilien sasvim naglo izgubio pamet. Više ih ne možemo da poznamo ni jedne ni druge. To je osuda piščeva.
Ja mislim da vidim razloge za to čudno poklecivanje na kraju jedne priče koja je dotle vođena s toliko majstorije i s takvim razumevanjem, istine; ja mislim da ima za to dva razloga. Najpre, mi smo u 1830. godini, i makar kako Stendal: hteo da bude „neprobojan", nema nikoga, naročito kad je reč o pisanju romana, koji ne pretrpljuje uticaj mode. Međutim, 1830., jedan roman može naličiti na istinu isključivo do kraja. U svome kraju bar, on mora da bude romantičan, to jest avanturističan, neobičan i najčešće tragičan. I sama slatka Žorž Said, sve do 1850., uvek je udešavala, na kraju svojih ljupkih i dražesnih priča, jedan melodramatičan deo. U vreme kada se čitao Ežen Si, i kad se često služilo najpoznatijim izrazima iz Pariskih tajni, jedna gospođa mi je govorila: „Ja čitam Žorža Sanda samo do onih pesničanja na kraju. Ona mi kvare sliku o piscu.” Od 1830. do 1850., u svakom romanu su bila potrebna bar pesničanja na kraju. — Drugi razlog, važniji, leži u karakteru i naročitoj vrsti Stendalove uobrazilje kakve ih poznajemo. Stendal je s jedne strane čovek koji voli istinu i koji ume da vidi; s druge strane, on je čovek. koji obožava „energiju”, a mi znamo šta on podrazumeva pod energičnim delima. Dok je pisao Crveno i Crno, ili bolje, dok ga je sastavljao u glavi, njegovi nagoni kao posmatrača i njegove naklonosti kao psihologa bili su potpuno zadovoljeni, ali njegovo obožavanje „energije” ne. On je video Žiliena Sorela strpljivog, istrajnog, obazrivog, upornog, smelog kad je to bilo potrebno; energičnog, to jest gotovog da potegne nožem po italijanski, ne. I on ga je morao videti, s pravim očajanjem, na putu ka običnom „čaršiskom” razrešenju događaja, ka uspehu, lepoj ženidbi, i službi u vojsci ili nekom poslanstvu. Taj kraj — toliko je roman bio dotle dobro vođen — bio je pravi kraj, i bezmalo potrebni, neizbežni kraj. On je dovodio Stendala do očajanja. Bilo mu je krivo što njegov dragi Žilien nije nikog ubio, što nije učinio ono što je jedan Lafarg umeo da uradi. Da bi Žilien bio Lafarg, Stendal je poremetio i pokvario ceo svoj roman. On ga je potpuno skrenuo na stranputicu. Da bi Žilien imao priliku, ili izgovor, da potegne pištolj, Stendal je naglo promenio karakter Gđe Renal, i Matilde, i G. de la Mola, i Žiliena. Kult energije naterao je Stendala da kaže mnoge gluposti, i, ovaj put, i da učini jednu.
To je za veliko žaljenje. To završava jedan „istinit“ roman jednim slučajnim završetkom. Dva stvarna završetka Crvenog i Crnog, između kojih je Stendal imao da bira, bili su ovi: ili bi Žilien uzeo Matildu s pristankom njenog oca, i postao malo pomalo, i čak vrlo brzo, žestok aristokrat i neumoljivo surov prema malima; ili bi Žilien uzeo Matildu protiv volje njenog oca, i odvukao je u društveni talog; i oni bi oboje postali dva zavidljiva, gorka i buntovna propala stvorenja. Roman, u oba slučaja, imao bi tada potpuni i duboki značaj, koji mu nedostaje, ili, bolje ređi, koji izgleda da mu nedostaje, i koji njegov sadašnji kraj prikriva ili baca u zaborav, u mesto da ga snažno potvrdi i istakne.
Ipak Crveno i Crno ostaje veliko delo, koje je zaslužilo što je prošlo skoro neopaženo u svojoj novini, kao bezmalo sva velika dela, i što je privuklo pažnju potomstva, kao sva dela, čak i nevešta, koja počivaju na velikom temelju sveopšte istine.

498 Kom.
2021-09-01

Detalji

Format
A5
Broj strana
740
Pismo
Ćirilica
Povez
Tvrdi
Godina izdanja
2021

Možda vam se svidi

chat Komentari (0)
Trenutno nema komentara.