Prodaja! Sabrana dela - Stevan Sremac Pogledaj veće

Dostupno samo putem interneta!

Sabrana dela - Stevan Sremac I-VI

Novo

Sabrana dela Stevana Sremca

Format: A5
Broj strana: I - 610
                      II - 543
                     III - 630
                     IV - 554
                      V - 544
                     VI - 323
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrd

Godina izdanja: 2018

Detaljnije

500 Stavke

4 500,00 RSD

-40%

7 500,00 RSD

Add to wishlist

Više informacija

Sabrana dela Stevan Sremac I-VI

Celokupna sabrana dela Stevana Sremca I-VI

ŽIVOT STEVANA SREMCA

— Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855, u zanatlijskoj porodici. Tu je svršio osnovnu školu. 1868. prešao je u Beograd, gde je 1875.107 svršio gimnaziju. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877—1878. 1878. svršio je istorijsko-filološki odsek Velike škole. Sa malim prekidima, do 1898, bio je profesor gimnazije u Nišu, potom u Beogradu.108 Umro je u Sokobanji, 12. avgusta 1906.

BIBLIOGRAFIJA STEVANA SREMCA

— Što je retkost u srpskoj književnosti, Sremac nije počeo pisati kao mlad čovek, na đačkoj klupi, no kao zreo čovek, tek pred 1890. Pod šifrom »Senićanin« počeo je u Bosanskoj vili 1888. objavljivati svoje poetske slike iz srpske istorije. 1889. izišla je njegova prva satirična pripovetka u niškom listu Stara Srbija za 1889. Ali na javnost je izbio i glas stekao tek pripovetkom Ivkova slava koja se pojavila 1895. u Srpskom pregledu. Ohrabren tim velikim uspehom, on je stao živo raditi, i za desetak godina objavio znatan broj radova, nekoliko romana i ceo jedan niz humorističnih i satiričnih pripovedaka.

Ivkova slava, u zasebnoj knjizi, imala je dva izdanja (Beograd, 1895. i 1899), a 1901. Sremac ju je dramatizovao u društvu sa Dragomirom Brzakom. Istu pripovetku po drugi put je 1898. dramatizovao beogradski glumac Velja Miljković.109 »Limunacija« na selu izišla je u Beogradu 1896 (drugo izdanje u Beogradu 1912). Pop Ćira i pop Spira, u dva izdanja (Karlovci, 1898. i Beograd, 1911). Vukadin (Zagreb, 1903), Zona Zamfirova (Beograd, 1907). [I Zona je dramatizovana.] Od važnijih njegovih satiričnih i humorističnih pripovedaka, štampanih u zasebnim knjižicama, valja pomenuti: Božićna pečenica (Beograd, 1898), Čiča-Jordan (Mostar, 1903), Jeksikadžija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristični spev, koji je sam ilustrovao, Čovekova tragedija ili bal u Elemiru (Beograd, 1907), Kir Geras (Beograd, 1908). Zatim, u šest svezaka izišle su njegove poetizacije narodne istorije Iz knjiga starostavnih (Novi Sad, 1903—1909). Sem toga, veliki broj manjih pripovedaka, književnih ocena, polemičnih članaka, i nekoliko istorijskih raspravica. U vremenu oko 1900. Sremac je bio najplodniji i najpopularniji srpski pisac.

ISTORIJSKE PRIČE STEVANA SREMCA

— Profesor istorije, zanimajući se uvek istorijskim delima, sa urođenom romantičnom ljubavlju za prošlost, Sremac je sav bio u idejama istorijskoga tradicionalizma. Istorija za njega nije bila ni nauka ni zanat, no strast, poezija, vera i patriotizam, silno sredstvo za jačanje narodne duše i podizanje narodne svesti. U dvoboju između stare, romantične i »patriotske« istorijske škole Pante Srećkovića i nove, naučne, i »nerodoljubive« škole Ilariona Ruvarca, on je odlučno, prkosno, bio na strani starih.

I on se daje na poetsko prepričavanje narodne prošlosti i piše ceo jedan veliki ciklus istorijskih slika Iz knjiga starostavnih (Veliki župan Časlav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki župan Vlastimir, Mutimir i braća mu, Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni Obilići, itd.). On u prozi opeva i veliča herojsku prošlost, staru slavu i viteštvo srpsko. Suve podatke iz grčkih hroničara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritmičnim i kitnjastim rečenicama, gotovo u »slobodnom stihu«, opevao stare junake. U taj posao on je uložio mnogo truda i književnih ambicija, ali je uspeh bio osrednji. To za istoriju nije bilo dovoljno tačno, a za književnost nedovoljno umetničko. Istorijska istina je žrtvovana, mašta je preuzela prava istine, istorijsko osećanje je slabo, i sve se više svodi na retorske amplifikacije, usiljen patos, ređanje živopisnih i zvučnih reči. Velika publika koja je Sremca inače verno pratila, osetila je pravu vrednost hibridnog pokušaja poetske istorije i istorijske poezije, i ma koliko da je on polagao, ciklus Iz knjiga starostavnih nije mogao uspeti.

STEVAN SREMAC - SATIRIČAR

— Sa Sremčevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u duši, on je bio pun nežnosti za »staro dobro doba« i pun nepoverenja, katkada i neraspoloženja prema svemu što je novo. Moderne ideje duhovnog, političkog i socijalnog oslobođenja on je smatrao kao jednu izopačenost duhova, bolesno fantaziranje, zaludno trošenje srpske narodne snage, nesvesnu izdaju zavetne misli. U njemu se sačuvao tip starog »crkvara« i »rodoljubca« srpskog iz Vojvodine otpre 1848. godine, onoga koji neće da zna ni za šta drugo do za »veru i narodnost«. U tom konzervatizmu i mizoneizmu, kriticizam i pozitivni reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina bio mu je duboko antipatičan. Te njegove prirodne sklonosti su još više razvila dva čoveka koji su na njega imali veliki uticaj, njegov ujak Jovan Đorđević, profesor istorije na Velikoj školi, i Ljubomir Nedić, koji ga je uveo u književnost.

U mnogim svojim pripovetkama, delimično u Vukadinu, u celom jednom romanu »Limunaciji« na selu, — politički i polemični članci ostavljaju se na stranu — Sremac je izišao sa svojim plahim mržnjama na »narodne ljude«, radikale i socijaliste, na profesore prirodnih nauka i učitelje, ne mareći mnogo čak ni za seoski svet. Mržnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grube karikature, čineći nepravde i uvrede i idejama i ljudima koji mu se nisu svideli. Te njegove političke satire i karikature odaju ga više kao partijska čoveka no kao književna posmatrača, i dokaz su samo uskosti njegovih vidika i njegove velike političke netrpeljivosti.

STEVAN SREMAC - PESNIK NIŠA

— Ako Sremac nije mario za novu Srbiju, političarsku i demokratsku, on je sve svoje simpatije dao novooslobođenim krajevima, gde se bio zadržao stari, »starovremski« patrijarhalni život. U Nišu je proveo desetak najboljih i najvedrijih godina svoga života; »Niš je mesto književnog nadahnuća njegovog«, veli jedan njegov biograf. Tu je odista i počeo pisati, slikom iz niškog života Ivkova slava stekao je glas, kao što mu je druga jedna slika niškoga života, Zona Zamfirova, možda najbolji književni posao. Romantičar po svome duhu, ne mareći za »hladan, bezdušni Zapad«, kako je sam pisao, u Nišu, odmah posle oslobođenja, naišao je na komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde se stari život, stare ideje sačuvale u svoj svojoj snazi. I on se vrlo dobro osećao u tim istočnjačkim dekoracijama i među prostim ali srdačnim »ljudima staroga kova«, za koje u životu nema problema ali ima životne radosti. On je osetio poeziju starog, istočnjačkog i patrijarhalnog Niša, i počeo opevati veselo »živovanje« »starovremskih« Nišlija, dao »sliku, kako sam veli, iz veselih i bezbrižnih dana starog Niša, jednu sliku starih i dobrih Nišlija...« I on je to učinio, zanimljivo i živopisno, toplo i prijatno, sa mnogo lokalne boje, često u karakterističnom dijalektu niškom. Te slike iz Niša radio je sa naročitom ljubavlju, unosio u njih jedan deo svoje mladosti, i zato su mu te stvari tako uspele i imale tolikog zasluženog uspeha.

STEVAN SREMAC - REALIST

— Između Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca ima izvesnih sličnosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niži život, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu.

Sremac je rođen u jednoj zanatlijskoj porodici, i kao profesor u unutrašnjosti živeo je u sredini malog sveta. Kao stari momak, malo divljačan, surevnjiv na svoju individualnost i nezavisnost, nije mario za društvene veze i obaveze, za otmen svet i njegove forme i konvencije. I voleći više vulgarnost od banalnosti, u svojoj odvratnosti prema »ćiftama« i »filistrama«, on se Dobro osećao u sredini prostih i prirodnih ljudi, gde nema uglađenosti, ali ima neusiljenosti i srdačnosti. On je voleo da gleda donje slojeve čovečanstva, ne samo sitno građanstvo no i promašene egzistencije, propalice svake vrste, »bivše ljude«, — i uživao u njihovom »vanredno simpatičnom šarenilu«. On je zalazio u njihove sredine, u tom životu nalazio poeziju, i sa humorom slikao taj šaren svet malih kafana. On je gotovo dao idilu toga sveta, sa mnogo šale i sa mnogo pesme. Pojedine od tih pripovedaka, same za sebe, čine prijatan utisak, ali kako se Sremac specijalizovao u slikanju toga malokafanskoga sveta, to stalno slikanje jednih istih ljudi čini najzad težak utisak. Život je tu putski, fizički, nizak, čovečanstvo je prikazano u svom najnižem obliku, sa suviše vulgarnosti i grubosti, i čitalac najzad zaželi više čistote i poezije, u svakom slučaju nečeg drugog i drugačeg. Jednostranost u slikanju vulgarnoga života znatno oduzima opštoj vrednosti Sremčevih pripovedaka.

Sremac je naročito realist po načinu pisanja. Kao što su radili veliki realistički pisci, on je pažljivim okom posmatrao život, u svoju beležnicu unosio karakteristične reči, zgodne anegdote, gestove, situacije, izreke, pesme, fraze, isečke iz novina, oglase, dopise, izjave, »materijal«, jednom rečju, kako sam veli, iz koga će docnije konstruisati svoje pripovetke. Time će on svom delu dati jaku lokalnu boju i potpuno realističko obeležje. Polazeći od jedne zgodne anegdote, izvučene iz gomile »sižea«, kako ih on naziva, on je proširuje, dopunjuje novim manjim anegdotama, unosi tipove, i sve to zanimljivo priča uvek živim i živopisnim jezikom. I njegove ličnosti čine utisak vernih fotografija, a njegovo delo daje utisak neposredne stvarnosti.

OPŠTI POGLED

— Sremac je imao sve vrline kojima se mogao dopasti velikoj publici, i došao je u zgodan čas. Predmeti su mu bili anegdotični i zanimljivi, ličnosti originalne i živopisne, stil reljefan, slikovit i živahan. Kao pisac se javio u doba kada se osećala izvesna zasićenost sentimentalno-idiličnom seoskom pripovetkom, njegovi humoristični i satirični opisi malograđanskog života došli su kao jedna prijatna promena. Njegov smeh i podsmeh odgovarao je prirodi srbijanskog sveta, koji rado gleda stvari sa komične strane i toliko voli podsmehnuti se. Sevdisanje i veselo staro »živuvanje« starinskih Nišlija, čulna radost života, obilne pesme i provodnje, sve to dopalo se čitaocima. Pored toga, niški život izgledao je originalan i zanimljiv, bio nov svet u srpskoj književnosti, i zato je Sremac rado dočekan i imao toliko uspeha. Svojim vedrim optimizmom, veselim slikama niškoga života i maloga puka, Sremac je u dobu oko 1900, kada se javila eksplozija pesimizma u srpskoj književnosti, bio omiljeni zabavljač široke čitalačke publike.

On je bio čovek od duha, prirodna i neusiljena duha, imao onu retku vіc comіca, pravi humoristični talenat. I jačinom svoga humora on zauzima prvo mesto u srpskoj književnosti. Humorom i duhovitošću on stoji nad svojim prethodnikom Jakovom Ignjatovićem, ali je bez Ignjatovićevih širih shvatanja i socijalnoga značaja njegovih romana. On nije u stanju da vidi i postavi kakav problem, niti može da dâ književnu sintezu, bilo jedne sredine ili jedne ljudske prirode. On ima oko za ono što je spoljno, lepo ume da ispriča anegdotu i da ocrta zanimljiv tip, da zadrži pažnju čitaoca i da ga nasmeje, ali to je bez dubine i bez širine, tek radi smeha i zabave. Smejući se, on klizi po površini života i nije u stanju da uđe u suštinu njegovu. Uskih vidika, zatvorena duha, on puno stvari nije ni mogao ni hteo da vidi, i zadovoljavao se malim i smejao onde gde je bilo problema i tragike. On je ceo složeni ljudski život posmatrao samo sa jedne strane, neozbiljne i komične strane. Ali u njegovom delu ima vrlo mnogo stvarnosti. On je život gledao, hvatao i unosio u svoja dela kao što su radili veliki realistički pisci. On je bio ne samo naš najbolji humorist no i jedan od najboljih i najtipičnijih realista.

Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti

Kritike

Napišite kritiku

Sabrana dela - Stevan Sremac I-VI

Sabrana dela - Stevan Sremac I-VI

Sabrana dela Stevana Sremca

Format: A5
Broj strana: I - 610
                      II - 543
                     III - 630
                     IV - 554
                      V - 544
                     VI - 323
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrd

Godina izdanja: 2018

Napišite kritiku