У времену мог детињства и док није изашао закон о потесима. [1] Струганичани су били богати сточарством свих врста. Имали су доста свиња, оваца, говеда, коза и коња, као и доста велике просторије обрасле шумом. Највише је било церова, граница (врста храста), букава, јасена, ораха, брезовине, јасика, разног жбуња, јабука, крушака, трешања, шљива. Све ово могаше се одржавати благодарећи околности што су сељаци сва своја имања ограђивали врљикама и плотовима тако да је стока могла преко целог дана и ноћи остати на паши и ноћивати у својим ограђеним пашњацима, а у јесен и по њивама са којих су плотови скинути, те није било потребно ангажовати већи број чобана за чување стоке. Сеоске, општинске и окружне шуме чували су сами сељаци и окружни пандури. У позну јесен, кад се саберу пољски усеви, сељаци су, немајући других послова, редовно предузимали поправљање својих ограда, утркујући се при томе ко ће бољу и сигурнију ограду подићи и одржавати на свом имању.

Пре појаве потеса по селима не беше великих кавги и свађа, већ више песме, узајамних добрих односа и поштовања. Сваки путник сматрао је безусловно, за своју дужност да за собом затвори вратнице на путу како не би стока прелазила у туђа имања. Ко то не би учинио цело би село сазнало за тога злонамерника кога би полицијска власт у најкраћем времену пронашла и подвргла строгој казни. Сељаци су ограђивали и своја дворишта лепом оградом са великим капијама на улазима, које су увек биле затворене и налазиле се у исправном стању. При отварању и затварању тешке вратнице су јако шкрипале, што је био знак укућанима да неко долази, те би момчадија и чељад излетала из куће да виде ко то долази.

Нема сумње да су многобројне ограде изискивале већу сечу шуме, али је, с друге стране, то био и подстрек за обнављање и боље неговање шуме на властитим имањима.

Појава закона о потесима уништила је ограде. Због тога су почеле јаке свађе, кавге и читаве борбе с тучом по њивама које је тешко било сачувати да туђа стока не упадне и штету учини. Пошто су дечаци били немоћни да савладају велики број стоке у разграђеним имањима, издвајан је све већи број одраслих за чување стоке на штету сређивања пољских имања. Из тог разлога отпоче нагло умањивање стоке и сточарства. Појава закона о потесима изазивала је савременицима тога доба тешке уздахе за својом добром стоком, коју су морали отуђивати. Од тога времена настаде по нашим селима лучење свиња, овнова, угојених волова итд., што у домаћинске вредне домове унесе велике суме новаца у жеженом злату — ћесарске дукате, а ређе сребрне талире, рубље и „цванцике”. Ишло се бољем, а постигло се горе и убитачније. Тако му је то уопште када се жели да се туђа култура на силу наметне оним крајевима који је не желе и која не одговара општим приликама и условима тих крајева.

Ондашња наша државна управа, тежећи ка новинама и угледајући се на оно што је неко видео у другим државама и покрајинама, приступила је мало доцније устројству шумских управа са шумарима — чуварима свих шума.

На први поглед устројство ових шумских управа и шумара беше доста симпатично и оправдано пошто ослобађаше села и општине од издатака на чуваре шума, па ипак, то не беше у вољи наших сељака, јер их поче лишавати слободног коришћења својих сеоских шума за подизање разних грађевина итд. Мало доцније, када се у Србији развише партијске страсти, теревенке и јурњава за врбовањем становника у поједине партије, подмитљиви чувари шума с прикривеним намигивањем „одозго” отпочеше немилосрдну трговину шумом. Врбујући људе у дотичну партију, шумари су давали дозволе за сечу шуме свакоме ко би дао изјаву да ступа у редове те и те партије. Пред општинске изборе, пред изборе за окружне скупштине и народно представништво, по сеоским, општинским и државним шумама отпочињаху одјекивати секире присталица владајуће партије. Иако су постојали шумари и шумске управе, у Србији је бивало све мање шума, потоци почеше пресушивати, а извора воде беше све мање и мање.[2]


Разбуктале партијске страсти нису се обазирале на ове појаве, а народ се само комешао и колебао не знајући коме „царству да се приволи”, гоњен својим личним користима.

[1] Потес, м. (у Србији) више њива или ливада, које кака општина или неколико људи у згради.(В. Караџић, Српски рјечник (1852) И, Београд,1964.)

[2] Кнез Милош је 1859. године, да би се удобрио народу, укинуо све шумске таксе. Чување шума било је поверено општинским властима, почело је немилосрдно уништавање шума. Поједини предели Србије су због тога брзо оголели и поплаве учестале. „Најгоре је ако се овако настави“ – говорио је неколико година доцније министар финансија Коста Цукић – „наша земља ће за двадесет година постати руина у економском погледу. Незадовољан једном шумском уредбом изданом на почетку Михаилове владе 1861. која је завела опет шумске таксе, али мале, Цукић је сматрао да је неопходно потребно, не само повећати таксе, него још и ставити сечу шуме потпуно под надзор државне власти, пошто се општинска власт показала одвећ слаба у чувању шуме. У овом смислу Цукић ставља један предлог закона, али тај предлог не добија снагу закона. У нашем законодавству о шумама, под Михаилом,остаје све по староме, и сатирање шума продужује се и даље“. (В. Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, стр. 307-309.)

Из књиге: Војвода Живојин Мишић, Моје успомене, Талија Издаваштво