Иако има у овој причи по које историјске чињенице, ово није историјски роман. Нити ја имам знања за такво дело, нити је историја била склона да се бави женама. У минулим вековима неговања култа силе, женама није остављено много простора. Слава је припадала мушкарцима који су убијајући и гинући писали странице повести. О њиховој жртви се певало. Она се памти и велича.

Уверен да би овај свет био боље и разумније место за живот да му је семе заливано мање људском крвљу, а више самилосним сестринским и мајчинским сузама, пожелео сам да испричам једну причу о женској жртви. О жртви која подразумева, не толико телесно, колико душевно и емотивно давање:

Деспина Оливера, најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, послата је у харем турском султану Бајазиту више као робиња и ратни плен, а мање као жена. Бачена у постељу очевог џелата, на олтар српског опстанка принела је част, младост и материнство. Али гле чуда! Сачувала је своје име и своју веру. Борећи се колико лепотом, још више христољубивом душом, Оливера не само да се није, као хиљаде других жена, преобратила у непознату турску кадуну, већ је чак и њега – Бајазита, у бољег човека преобратила. Тиме је смисао Оливерине жртве постао потпун, а промисао Божја испуњена.

Писац 

*

„Не по времену људском већ по времену небеском зарђаће сабље, ископнеће и у земљи иструнути посечене главе, пресахнуће наше проливене сузе и хлеб ће се данашњи појести да хлебу сутрашњем место начини. То није у нашој моћи и у вољи нашој. Једино што сада и свагда ми чинити можемо то је да душе своје сачувамо“..