Огист Боп (Auguste Boppe) био је француски дипломата и историчар, један од најзначајнијих страних сведока српске историје у Првом светском рату. Рођен је 26. јуна 1862. године у Нансију, а преминуо је 1921. године у Пекингу, где је завршио дипломатску каријеру као амбасадор Француске у Кини.

Дипломатску службу започео је у Цариграду, у средини која је одредила његово трајно научно и политичко интересовање за Балкан и Блиски исток. Као француски посланик боравио је у Србији већ 1891. године, потом у Црној Гори (1901–1902), а до 1905. био је конзул у Јерусалиму. У Београд се вратио 25. јула 1914. године, непосредно пред избијање Великог рата, и на дужности француског посланика остао до 1917.

Историјски значај Бопове личности превазилази оквире класичне дипломатије. Током јесени и зиме 1915. године, у време слома српског фронта и повлачења државе, војске и народа, Боп је остао у Србији и, заједно са српском владом и савезничким дипломатским кором, учествовао у повлачењу преко Косова, Метохије, Црне Горе и Албаније до Јадранског мора. Предводио је француско дипломатско особље, већи део санитетске мисије и колонију француских држављана из Борског рудника, делећи судбину српске војске и избеглица.

Своје искуство Боп је обликовао у делу „За српском владом од Ниша до Крфа: 20. октобар 1915 – 19. јануар 1916”, дневничком путопису који представља једно од најпоузданијих и најдрагоценијих сведочанстава о српској голготи. Књига је први пут објављена на француском језику у Паризу 1916. године, у издању Министарства иностраних послова Француске, а потом и на српском језику у Женеви 1918.

Поред дипломатске делатности, Боп је био и признат историчар. Његови радови о Блиском истоку и Османском царству били су високо оцењени од стране Француске академије наука. Посебан значај за српску историографију има његово објављивање докумената о односима Наполеона и Карађорђа, који су преведени на српски језик и трајно уграђени у корпус извора о српској модерној историји.

*

Књига Огиста Бопа „За српском владом од Ниша до Крфа” заузима изузетно место у корпусу литературе о Првом светском рату и српској голготи. Међу стотинама дневника, мемоара, извештаја и каснијих историјских синтеза, ово дело се издваја по својој хронолошкој непосредности, документарној тачности и јединственој перспективи страног дипломате који је био истовремено сведок и учесник.

Бопов текст представља прву целовиту књижевно-документарну обраду повлачења српске државе: владе, војске и народа, од Ниша до Крфа. Његова вредност не произлази само из чињенице да је аутор био француски посланик, већ из његове одлуке да не напусти Србију у тренутку њеног највећег страдања. За разлику од многих савременика, овај „дипломат луталица” како сâм себе назива не посматра догађаје са безбедне дистанце, већ пролази исти пут, дели исте опасности, глад, болести и неизвесност, претње арнаутских банди, заједно са српским народом и његовом владом.

Из непосредног искуства овај дипломата бележи призоре крајње српске исцрпљености и страдања, описујући „тужно дефиловање живих лешева који су корачали с муком, мршави, испијени, суморни, црна лица, угашена погледа”. На овом месту, суочен са крајњим последицама рата и повлачења, француски амбасадор исказује дубоко поштовање према српским војницима и српском народу, које назива див-јунацима: „Никаква жалба није се чула са усана ових људи. Само би проговорили х л е б а; то је била једина реч коју су имали снаге изговорити.” У тим околностима, посматрач догађаја прераста у саучесника. Управо на двадесет и седми рођендан регента Александра, Боп успева да посредује у обезбеђивању помоћи из Француске, пошиљке хране и материјалних средстава, укључујући двопек, брашно, фураж и два милиона динара у ситној монети које су из Бриндизија допремљене у луку Свети Јован Медовски. Тим поводом, престолонаследник му се лично обраћа речима: „Ах! Господине Бопе, какав ми је поклон послала Француска данас за мој дан рођења! Није ми могла дати лепши и који би ме учинио срећнијим!”

Како год се данас тумачио однос Савезника према Србији, српској влади и, пре свега, српском народу, и да ли га сматрали ускрогрудим или не, неопходно је кроз овај гест и лично саучесништво у голготи Србије нагласити труд једног племенитог човека.

Стил Боповог писања одликује се дипломатском уздржаношћу и прецизношћу, али и дубоком емпатијом. Он не идеализује, не драматизује вештачки, нити накнадно интерпретира догађаје; његов дневник настаје у ходу, у непосредном додиру са свакодневицом. Управо због тога, ова књига представља извор првог реда за проучавање не само војно-политичких околности повлачења, већ и психолошког стања српске елите, савезничких дипломата и самог народа.

Посебан значај дела огледа се у Боповој улози посредника између српске трагедије и француске јавности и владе. Његови извештаји и лични ангажман били су од пресудног значаја за обезбеђивање помоћи и евакуације српске војске. У том смислу, ова књига није само сведочанство, већ и документ о дипломатском деловању које је имало непосредне историјске последице.

Данас, више од једног века након настанка, За српском владом од Ниша до Крфа остаје незаменљив извор за разумевање српске голготе као историјског, моралног и цивилизацијског искуства. Она истовремено сведочи о Србији у тренутку слома и о једном дипломати европског формата који је, у пресудном часу, своју службу схватио као моралну обавезу.