У овој класичној студији Владимир Ћоровић прикупља и научно обрађује најбогатије народно предање о Светом Сави од јуначких песама и чуда, преко легенди о манастирима, благословима и клетвама, до прича у којима се светац јавља као учитељ, заштитник заната и вечни чувар српског народа. На основу стотина забележених предања из Босне, Херцеговине, Црне Горе, Србије, Ћоровић показује како је народни геније од историјског архиепископа створио живу, готово митску личност која и данас хода међу нама. Књига је незаобилазни кључ за разумевање српске душе и култа највећег српског свеца.
*
Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. Његов отац, Стеван, познатији по калуђерском имену, Симеон Немања био је оснивач династије Немањића и као такав предмет њеног посебног пијетета. Свети Сава је настављач његова дела у сређивању прилика у Србији; први српски архиепископ и организатор народне православне цркве; први представник књижевности у Србији; оснивач и помагач неколико најважнијих манастира, као Хиландара, Жиче, Студенице и можда Милешева, који су кроз цео Средњи век главни расадници српске културе; и Савин значај, према томе, био је вишеструк и наглашаван од кругова, који су важили као најревнији представници нашег духовног живота и најдоследнији у раду за неколико столећа. Већ пренос његова тела из Трнова у Милешево, 1237., био је акт, који је дао повода посебној глорификацији, а мало после тога Сава је, као прави династијски, црквени, па најзад као народни светитељ, постао предмет посебних приказа и похвала. Већ средином XIII века он добија једно с патосом и с много реторске хагиографске вештине писано житије, које почетком XIV века налази једног даровитог прерађивача и популаризатора. Теодосијево житије Светог Саве ушло је у све наше области, и прешло је чак и у руску књижевност; од њега је до данас познато 19 српских и 5 руских преписа, и неколико прерада разнога облика. У краљевском кругу рашке државе Симеон и Сава оглашавани су као заштитници целог народа и земље и помињани су врло често у многим државним актима. Тај култ су после примили и владари из споредне немањићске линије, као босанско-српски краљ Твртко, који се баш у Милешеву, над гробом Светог Саве, дао крунисати за краља; и после Степан Вукчић, који се прогласио „херцегом од Светог Саве“. У Милешеву је, несумњиво ради значаја Светог Саве, било једно време и седиште херцеговачког митрополита. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Више страних путника, који су тих времена свраћали у Милешево, бележе, како Турци „штују милешевске калуђере и дијеле им милостињу“ (Жан Шено, 1547); како калуђери живе од милостиње, „што им понајвише пружају, који светца особито штују и јако га се боје“ (Катарин Зено, 1550); чак се казује, да Милешеву „већу милостињу дају Турци и Жидови, него ли кршћани“ (Бенедето Рамберти, 1534).