БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

    др Радоје Вукчевић - На страшном суду

    dr Radoje Vukčević - Na strašnom sudu

    Радоје Ј. Вукчевић дипломирао је право на Колумбија Универзитету у САД, потом је студирао на Кингс колеџу у Лондону и на Сорбону у Паризу, а докторску дисертацију одбранио је на Хајделбергу.  Почетком Другог светског рата Радоје је живео у САД-у и од стране Министарства одбране САД био је изабран да буде официр за везу са Југословенском војском у отаџбини и Дражом Михаиловићем. По завршетку рата било му је забрањено вратити се у Југославију.

    *

    ...У ову необичну међународну пометњу, демократску наивност, Черчилову осионост и комунистичку превртљивост, упао је добронамерни Дража Михаиловић, који се исувише ослањао на здрави људски разум, демократска начела, савезничку верност, своју немоћну владу и свог недораслог краља. „Судбина ме бацила у најтеже вихорове. Много сам хтео, много сам започео, али бура, светска бура однела је и мене и моје дело”, (цитат) каже Дража Михаиловић у својој последњој реченици...

    Суђење Дражи Михаиловићу

    Одавно се од Срба у слободном свету очекивао озбиљан и достојанствен одговор комунистичкој правди која је године 1946. осудила генерала Дражу Михаиловића на смрт.

    Српско историјско-културно друштво „Његош” узело је на себе да испуни ту дужност. На својој Десетој редовној годишњој скупштини, у јесен 1966. године, на предлог тадашњег председника Централног одбора г. др Ранка Меденице, чланство је тај огроман и значајан посао поверило г. др Радоју Вукчевићу, предратном угледном београдском адвокату, садашњем професору универзитета у Сједињеним Државама и дугогодишњем члану Редакционог одбора часописа „Гласник” СИКД „Његош”.

    Бољи избор, заиста, није могао бити учињен. И као правник од искуства и знања, и као велики познавалац комунизма и политичких збивања у свету, и као блиски сарадник генерала Михаиловића, г. др Вукчевић је просто био предодређен да у храм Правде узида велику историјску истину о нашем хероју, мученику и праведнику генералу Дражи Михаиловићу. Да је др Вукчевић био у Београду, а не у изгнанству, њему би, свакако, била поверена одбрана ђенерала Драже Михаиловића, уколико би се комунистичке власти сагласиле с његовим избором. Речи које би изговорио пред комунистичким судом 1946. године, читаоци ће наћи у овој његовој књизи. Оне, ма колико биле снажне и убедљиве, не би утицале на комунистички суд који је имао готову пресуду пре но што је суђење Михаиловићу и почело. Али би те речи, можда, пробудиле успавану савест моралних убица Михаиловићевих и покренуле их, ма и у последњем тренутку, да своје грешке исправе и спасу живот праведнику.

    др Радоје

    Повез :
    Количина:
    Поштарина
    Упитајте

    Пожури! Само 26 Остало на стању!

    Васкршње снижење
    Драги наши читаоци,
    Одлучили смо да Вас и ове године обрадујемо снижењем:
    25% попуста на купљену 1 или 2 купљене књиге
    30% попуста на 3 купљене књиге
    40% попуста на 4 или више купљених књига
    уз бесплатну доставу за износе веће од 3000 РСД.
    Снижење се обрачунава аутоматски када у корпу додате одговарајући број наслова.
     

    Политика безбедности

     

    Политика испоруке

     

    Политика повраћаја

     

    Безбедно плаћање картицама

    Узроке и изворе велике трагедије света коју су створили зелени столови из Техерана, Јалте и Потсдама студирам и анализирам скоро две пуне деценије. Привезан за то бескрајно поље фаталних одлука и не увек јасних циљева, дотакао сам још једно скоро заборављено поље, у чијој се средини налазе гробови генерала Михаиловића и његовог националног покрета. Страни извори, повезани с домаћим догађајима и комунистичким архивама с Михаиловићевог суђења, отварају нове видике и намећу нове обавезе да истини приђемо што ближе и својој се савести одужимо што више.

    „На Страшном Суду”, или комунистичкој оптуженичкој клупи, није седео само Михаиловић, већ с њим и цео српски народ, а преко њих и цела југословенска демократија, са свима својим слободоумним политичким партијама, традицијама и надама. Комунистички диктатор или сведржитељ Југославије, по заједничкој милости и Черчила и Стаљина, пресуду „На смрт” поздравио је тријумфалним речима: „Ово је пресуда светској реакцији”. Смисао ових речи објашњавају јасније сви коментари дириговане комунистичке штампе, нарочито свемоћне московске „Правде” од 17. јула 1946. У њеном уводнику читамо:

    „Михаиловићев злочин — злочин је Енглеске и целог демократског запада. Целом свету сада је јасна скандалозна историја неколико англо-саксонских представника на Балкану. Увек иста дволичност која верно одаје понашање и политику Англо-Американаца за време целог рата”.

    На овај начин, најмоћнији извор совјетске „јавности” или глас диктатора из Кремља, ломи свој тешки мач, не само преко Михаиловићеве главе, већ и преко целе демократије, са свима њеним издашним поклонима и дечијим надама. Михаиловићеве такозване издаје укључује у издаје Енглеске и Америке, у чијим рукама Михаиловић изгледа и послушно оруђе и антикомунистичка брана.

    Да су два стожера демократије света из ратних дана били такви, каквима их у свом победничком заносу описују и Тито и Стаљин, Тита у маршалској униформи на Балкану не би било, вероватно ни Стаљина у Кремљу, а најмање суђења Михаиловићу у Београду. Али политика Черчилове и Рузвелтове владе није спасавала ни Балкан, ни Европу, ни свет ни демократију у њему, већ, по несрећи и света и демократије, Стаљина и његове црвене агентуре. На њиховом челу, нарочито место заузима Јосип Броз, са десетинама разних имена и професија.

    Демократска помоћ комунизму или несхватљиво наметање Тита Југославији, показали су своје плодове од пољских до српских Катина, а затим и до самих обала сва три океана. Рузвелт је све то видео тек десет дана пре своје смрти, када је, по опису својих либералних херувима Ане Розенберг, сада Хофман, и професора Артура Шлезингера, левичарског идеолога, безнадно завапио: „Стаљин је погазио сва обећања из Јалте. С њим нема ни мира ни споразума”.

    Што је Рузвелт признао месец дана пре свршетка рата, то ће Черчил отворено признати тек неколико дана после свог изборног пораза из јула 1945. И он у Фултону, а затим и Труман и Ајзенхауер као председници Америке, сви једнако разочарани целом својом политиком поверења у комунистичку рационалност и Стаљинову искреност, обелоданиће свету: „Комунисти су погазили све што су до данас потписали”. Заборавили су само два неславна изузетка: Брест Литовск кога је прегазио распад Кајзерове империје у 1918. и Хитлер — Стаљинов ортаклук из 1939, кога је 1941. погазио Хитлер, упадајући у Стаљинову царевину.

    У ову необичну међународну пометњу, демократску наивност, Черчилову осионост и комунистичку превртљивост, упао је добронамерни Михаиловић, који се исувише ослањао на здрави људски разум, демократска начела, савезничку верност, своју немоћну владу и свог недораслог краља. „Судбина ме бацила у најтеже вихорове. Много сам хтео, много сам започео, али бура, светска бура однела је и мене и моје дело”, каже Михаиловић у својој последњој реченици.

    Иако је Черчил буру доживео, а последице своје погрешне политике јасно увидео, и у Брислу стидљиво признао, он ипак свој грех према Михаиловићу, Србима и Југославији није никад ни осетио ни због њега зажалио. Али што је пропустила његова савест, то ће урадити Труман, рехабилитујући својим посмртним одликовањем и Михаиловића и његов покрет, пуне две године после Михаиловићеве смрти.

    Догађаји у свету нису, нажалост, дали за право демократским утопистима или романтичарима, наивним, кратковидим, а често и свесним скутоношама комунистичке немани, већ мртвом Михаиловићу. Безбројне доказе пружају нам комунистички „народни ослободиоци” или „добровољци”, које је Стаљинов Тито у живот увео, а који се сада разигравају од Кубе до Кореје, ширећи по свету пустош и беду, страх и терор.

    Што дубље улазимо у међународне тајне и договоре иза зелених столова, то нам је Михаиловић све ближи, а с нама заједно и свима осталим противницима комунизма. Уколико смо том послу преданији, утолико Михаиловићева слика пред очима постаје све ближа и светлија, а српска и југословенска трагедија све јаснија и све тужнија. Многе бесане ноћи, проведене уз такве изворе, пробудиле би и камено срце, а поготову савест и вољу једног скромног работника, савременика, сведока и сапатника.

    Мотиви или разлози одлуке да све изворе оживим и изнад њих истину осветлим нису политичке, већ чисто научне природе, без икакве везе с овим неславним данима и безначелним поколењем. У том склопу и мотива и одлуке, и пута и циља, наћи ћемо доста човечанских разлога, који су ме послу приволели. Изнад свих њих истичу се Михаиловићева беспримерна скромност, човечанска душа и правичност, коју у борбама и револуцијама ни сами анђели не могу лако очувати.

    Док је спонтане акције против усташке погромске деснице кочио па и смрћу кажњавао сваку освету, препуштајући је Богу и југословенским законима, дотле је с комунистичком левицом и пактове стварао, у њихове речи вере имао, топле домове сељачке Србије пред њима отварао, не ради своје личне славе, већ ради мање крви и суза. Та страна Михаиловићеве личности, у којој се срећу наивност и доброта, савест и милост, нада и вера, привлачила би сваког браниоца који једнако улази и у племените људске мотиве и у ризичне људске подухвате.

    На челу народних покрета против непријатеља било је војника и пре Михаиловића. Међу свима њима историја не памти ниједног јединог с више душе и човечанске самилости, и то према свима, па и према својим љутим непријатељима. Ту самилост наметао је и својим командантима, који су били често склони да се комунистичким мерама бране од комунистичког терора, следујући радије Мојсијев закон Талиона од златног Христовог правила, створеног за анђеле, а не за људе. Тој милости свој живот дугује и један од Михаиловићевих судија, који је стајао на самој ивици гроба.

    Балкан је препун импулсивних јунака, често и пљачкаша, које су му наметали и дивља Азија и мрачна Европа, и турски султани, и европски цезари и господари. Међу свима балканским вођама, који су се радо такмичили с хришћанским велможама из мрачних векова и верских покоља, Михаиловић је први и можда једини, који на своју душу и савест никад није примио ниједан невини људски живот, ни као наредбодавац, ни као борац. Не само што је такав Михаиловић са свима одликама демократе и хришћанина оглашен за „народног издајника”, већ је, исечен на парчад, умро на најстрашнијим мукама, којима се не би поносила ни прастара афричка људождерска џунгла, а најмање хришћанска или цивилизована Европа.

    Најлепше рефлексе те хришћанске племенитости одају две чиењнице из Михаиловићевог живота, које безбрижна либерална штампа и ово ретко безначелно доба нису ни запазили, ни подвукли. Тито је двапут био у Михаиловићевим рукама, а током два пуна месеца на самом домаку његове власти. Није му се ништа десило, иако је Михаиловић муке имао да га читавог врати у његово терористичко јато. Такве среће Михаиловић у Титовим рукама не би био, као што такве среће нису били ни многи његови национални команданти или сарадници који су се ослонили на „часну комунистичку реч”.

    Михаиловић је британску милост могао повратити примањем бесмисленог диктата о рушењу два моста на Ибру и Морави, и то на истим тачкама које одређује наредбодавац из Лондона, место две-три миље јужније или северније. Ефекат би увек био исти, јер се радило о целој железничкој прузи с више мостова исте величине и значаја, а не само о једном мосту, друге природе. У избору: да ли да осиони и изазивачки диктат прими а с њим на своју душу и животе читаве колоније босанских избеглица, деце и жена, или инсистира на тачкама рушења које ће мање невиних прогутати, Михаиловић је битку с британским агентима изгубио, али спасао душу своју.

    На коцки су били цела његова судбина и слава. Буде ли примио уцењивачки и понижавајући диктат, британску сумњу замениће старо поштовање и стари култ, а британске интриганте нови људи и искренији обавештајци. У борби између личног култа и бескрајне славе, с једне и људске савести и хришћанске душе, с друге стране, победили су савест и душа. Слава се није уздигла изнад савести. Али у тој победи савести лежи пораз и Михаиловићеве мисије и славе, с њима и трагедија југословенске демократије и српске нације, а с њом и целе његове питоме Србије, најлепше земље испод небеског сунца, жртвоване ради Бога, ближњих, душе и савести.

    Као што је великих мученика и праведника било и пре Михаиловића, тако је случајних победника и туђих најамника било и пре Тита. Као што злу Михаиловићеву и српску судбину нико није мање заслужио од Михаиловића и Срба, искрених и негда јединих британских савезника, тако маршалску славу и своје трофеје нико није заслужио мање од Тита, Стаљиновог агента и Черчиловог миљеника.

    Овог новог хероја света, са свима одличјима и одама комунистичке пропаганде и лондонске радио станице, овако поздравља московски радио од 28. новембра 1948:

    „Овај буржуј из Одесе, чији је отац као трговац кожама свет варао и крао, овај авантуриста са седам пасоша, ради и данас све што може да би радном народу Југославије пребацио кожу преко ушију. Што је ваљано заслужио то ћемо му и дати. Сличне описе и наводе читао ми је у Риму један бивши високи совјетски официр, који је у Трсту изабрао слободу, преводећи ми пасусе из главног јеврејског листа у слободном свету од 1. маја 1946, и то у присуству двојице још живих сведока. Такве новости могли смо читати и у швајцарској штампи из јула 1946, неколико дана после Михаиловићеве смрти.

    Титово порекло за нас је мање важно од Михаиловићеве судбине. Часни људи, нарочито политички кривци или праведници, лакше умиру кад им се да прилика да свету кажу што им лежи на срцу. Михаиловићу ни то није било дозвољено. У једном дирљивом београдском процесу из 1931. године, оптужени учитељ и тада чувар државног блага, отац великог српског војводе Косте Војиновића, рече: „Истина коју је свет чуо на овом мом суђењу или трагедији чуваће моје име од срамоте, а моју част од грехоте. То ми је важније од сваке пресуде. Осудите ме или ме убите, није ми више важно, јер је спасено оно што је скупље и од живота и од целог земаљског блага”.

    На страшном Михаиловићевом суду истина се није ни чула нити смела чути, јер би тешко уздрмала и комунистичке оптужбе и комунистичке победе. Материјал из мрачних инквизиторских подрума, засенио је истину, ућуткао одбрану, искључио сведоке и успавао изобличену жртву. С таквим истражним методама и оптужним материјалом, пред слободни суд слободног света не би нико могао или смео бити ни изведен, а још мање стрељан због издаје.

    Док се плодови тортура и фалсификата излажу пред свет, Титова руља држи се на суду двадесетог века као некадашња раздражена светина у румском циркусу, пратећи последње трзаје мученика на умору. Чим несрећни Михаиловић почне да се сналази у својим покиданим сећањима, или браниоци доведу до зида аргументе пропаганде, комунистичка руља загрми, и суд јој даје за право. Две одбране оба браниоца које су трајале преко десет сати прекидане су стотинама пута и претњом и виком „Доле амерички шпијуни!”

    У таквој атмосфери која је из Москве пресађена у Београд, нема ни одбране, ни правде, а још мање истине, па и кад би судије биле њихови верни перјаници, а не само послушно оруђе у рукама комунистичке страховладе. Што слободни свет није могао чути у тим мрачним данима терора и страха, чује данас све више, прилазећи све ближе и комунистичком чудовишту и његовим искривљеним мерилима. Неоспорне чињенице од исказа свих савезничких посматрача, преко Трумановог посмртног одликовања до данас приступачних некада тајних архива, и пријатеља и непријатеља, постају најбољи Михаиловићеви браниоци. А рехабилитовање Михаиловићеве мисије и дела значи рехабилитовање и његовог сахрањеног покрета и његовог српског народа, заједно с југословенском демократијом и свим њиховим порушеним идеалима.

    Будући правници и историчари наставиће моје скромно дело. Време руши изворе, а заборав брише доказе, те све што се од њих отме значи частан допринос и науци, и истини и отаџбини. Ту леже сви моји мотиви и све моје намере и амбиције.

    СИКД „Његош” дугујем захвалност на почасти коју ми је указало и помоћи коју ми је пружило. Нарочиту захвалност на овом тешком послу дугујем г. Душану Петковићу, који ми је помогао не само својим саветима, већ и својим архивама и са четничке радиостанице „Карађорђе” из Јерусалима и из Сервиса за одржавање радиовезе из Цариграда са штабом генерала Михаиловића.

    271
    26 Ком.

    Технички лист

    Формат
    A5
    Број страна
    666
    Писмо
    Ћирилица
    Година издања
    2022

    Специјалне напомене

    isbn
    978-86-6140-027-8
    Овај наслов нема рецензију

    Контактирајте нас путем WhatsApp

    Boxed:

    Sticky Add To Cart

    Font: