БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

    Јован М. Јовановић Пижон - Борба за народно уједињење 1903-1908, 1914-1918.

    301

    Jovan M. Jovanović Pižon - Borba za narodno ujedinjenje 1903-1908, 1914-1918.

    Количина:
    Поштарина
    Упитајте

    Пожури! Само 28 Остало на стању!

    Васкршње снижење
    Драги наши читаоци,
    Одлучили смо да Вас и ове године обрадујемо васкршњим снижењем:
    25% попуста на купљену 1 или 2 купљене књиге
    30% попуста на 3 купљене књиге
    40% попуста на 4 или више купљених књига
    уз бесплатну доставу за износе веће од 3000 РСД.
    Снижење се обрачунава аутоматски када у корпу додате одговарајући број наслова.
     

    Политика безбедности

     

    Политика испоруке

     

    Политика повраћаја

     

    Безбедно плаћање картицама

     

    Безбедно плаћање картицама

    Јован М. Јовановић, Борба за народно уједињење 1903—1908.

    Г. Јовановић пише у овој књизи о догађајима у којима је сам сарађивао и с тога с пуно познавања ствари. Више него његова прошла књига у овој истој збирци, о којој је у нашем листу било речи, она доноси нових саопштења и објашњења. Она је стварно користан прилог за познавање наше прошлости на почетку овог века.

    Ми, ипак, имамо да учинимо неколико примедаба. Најпре, чисто редакциски. Овом периоду дат је, према другима, несразмерно велик део. То у толико више пада у очи, што се о многим догађајима из овог периода већ говорило и у књигама ове серије г. Д. Поповића и самог г. Јовановића, и што ће се, несумњиво, говорити и у књизи о Јужној Србији. Затим, излагање г. Ј. Јовановића није се држало строго хронолошког реда, што би за прегледност и боље везање свих догађаја овог сложеног процеса било много корисније од начина који је он употребио. Треће, излагање је у два-три маха излазило из оквира који му је био постављен и то је доводило до извесне неједнакости и недоследности.

    Уводна партија, све до приказа уговора о Мирцштегу, требало је да има више конкретних података о стању у Старој Србији и Маћедонији од 1900—1903. год., да би се на основу њих могле хватати даље везе и разумети све акције. Овако, за просечног читаоца, који није упућен у ствари, има местимично сасвим уопштених ствари, а местимично чисто стручних дипломатских појединости. Г. Јовановић има посебну главу о талијанском држању 1905. год., али, зачудо, није изближе излагао много важнији период у талијанској политици, оној од 1903—4. год. Италија није крила своје незадовољство што су је Аустроугарска и Русија обишле кад се радило о сређивању стања на Балкану и против Мирцштешког споразума она је говорила и јавно и у тајној дипломатској преписци. Њеној дипломатској активности има се првенствено захвалити, што је питање рефорама у Турској постало европско а није остало у сфери интереса само Русије и Аустроугарске, како се то у Бечу желело. У Двојној Монархији незадовољство с држањем Италије било је толико, да се крајем 1904. год. озбиљно помишљало на могућност рата с њом. Кад се то зна, онда је уздржавање Италије током 1905. год. лакше објашњиво. Цела партија о Берхтолдову предлогу од августа 1912. не спада у оквир ове књиге, а овако како је изложена није довољно јасна. Није споменут утицај Триполитанског рата, који је војнички, истина, био безначајан, али политички имао огроман утицај, и то управо на то питање. Није поменуто колебање Младотурака између Енглеске и Немачке и тим опасно врлудање целе њихове политике. На стр. 74 помињу се последице црногорско-турског сукоба, покољ у Кочанима, четничка борба у Епиру и друге ствари, а о свему том није претходно било ни речи. Међутим, није за период од 1900—1908. посвећена ниједна једина посебна глава нашој четничкој акцији на југу; није изложена ни четничка „политика других балканских народа, а посебно Бугара. А у овој књизи то се очекивало пре и с више разлога, него партија о Берхтолдовом предлогу. О улози Б. Сарафова и међу нама Србима нема ни речи, као ни о том зашто је Д. Грујев једно време тражио извесног додира с нама. На изванредно занимљивој личности султана Абдул Хамида и његовој политици г. Јовановић се није задржавао дуже, а то је вредело због наших односа с њим, који су били невероватно сложени. Ми смо и у овом периоду имали стотине незгода с њим, нарочито због његова фаворизовања Арнаута и нашег систематског потискивања из Старе Србије; али, с друге стране, ми би царински рат с Аустроугарском тешко завршили с успехом да нам Турска није, с извесним разумевањем и не без протеста из Беча, олакшала извоз преко Солуна. Кад је говор о топовском питању вредело је донети Думбино признање, да је чак аустриски двор тражио поруџбину из Србије, јер су неке надвојводе били акционари и финансиски заинтересовани у Шкодином предузећу.

    Убијени руски конзул у Битољу оба пута се наводи као Ростковски, а он се звао Ростовски. Турске салнаме рђаво се граматички дају у облику салнамеима Ђулхански хатишериф није издат 1830. год. Мислим да је неком пометњом могло бити речено на стр. 89, да је „влада самосталних радикала у новембру 1905. наставила преговоре са бечком владом о новоме трговинском уговору, који су прекинути због објаве намераваног српско-бугарског савеза".

    На крају књиге налази се преглед „Десет година владавине краља Петра 1903—1914“. Преглед је сувише сумаран, али с добром полазном тачком и са обухватањем свих грана народног живота. На свега осам страна није се могло много изнети, али то г. Јовановић није ни хтео. Он је желео само да повуче главне линије.

    Владимир Ћоровић

    Јован М. Јовановић Пижон

    Јован М. Јовановић Пижон (Београд, 3. септембра 1869 — Охрид, 20. јун 1939), српски дипломата, политичар, министар и писац. Током 1912. био је министар иностраних дела. Био је један од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији. Занесен југословенством пред крај Првога светскога рата, више је подржавао Југословенски одбор него своју владу на челу са Николом Пашићем.



    Пижон

    Родио се у Београду 1869. године где је завршио основну школу и гимназију, као и права на Великој школи 1891. године.1) На паришком универзитету завршио је лиценцијат права.2) Вративши се из Париза са новим углађеним манирима надимак Пижон добио је због оригиналнога одевања и високога оковратника. Током 1892. постављен је за писара у београдском варошком суду.3) Био је 1900. изабран за професора Велике школе. Између 1899. и 1903. био је писар у Посланству Краљевине Србије у Цариграду, секретар Министарства финансија и секретар Министарства иностраних дела.



    Преговори са Бугарском и спор око Македоније

    Од 1903. до 1904. био је отправник послова у Софији. Рат Русије и Јапана пореметио је равнотежу на Балкану у корист Аустроугарске, па је Бугарској и Србији био потребан споразум. Јовановић је био један од главних преговарача по питању Македоније, што је представљало главну препреку споразуму. Током 1904. био је постигнут деломични јавни и тајни уговор, који касније није спроведен. Крајем 1904. именован је за шефа конзуларнога оделења у Министарству иностраних дела. То оделење је руководило акцијом српских конзула у Македонији у којој је дошло до сукоба бугарских и српских комита. Моравско-вардарска долина сматрана је осовином и кичмом српске државе, а за македонске Словене је сматрао да ће се определити за оне који их ослободе турске власти. Написао је књигу „Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења“.



    Царински рат

    Када је 1906. избио Царински рат као трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске Никола Пашић је Јовановића послао у Атину и Каиро да тражи нова тржишта за извоз стоке. Године 1907. вршио је дужност отправника послова у посланству Краљевине Србије у Атини и дужност конзула на Цетињу. Уз Светислава Симића, био је један најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији.4) На управи српског конзулата у Скопљу био је од 1909. до 1911.



    Дипломатија пред и након Првога балканскога рата

    Године 1911. постаје начелник одељења Министарства иностраних дела на позив министра Милована Миловановића. Вратио се да би преговарао о савезу са Бугарском. Радило се о тешким преговорима, који су трајали 5 месеци. На крају је дошло до компромиса и закључења савеза са Бугарском. Тај савез је омогућио да Бугарска и Србија заједнички наступе у Првом балканском рату. Када је јуна 1912. умро Милован Миловановић онда је Јовановић постао министар иностраних дела од 1. јула 1912. до 12. септембра 1912. Пошто се приближавао рат Никола Пашић је преузео од Јовановића функцију министра, а Јовановић је руководио министарством услед честе Пашићеве заузетости. Након победе у Првом балканском рату уследио је жестоки аустроугарски притисак и претња ратом.



    Аустроугарски притисци

    Од 1912. до 1914. био је посланик у Бечу. Имао је задатак да се што више опире аустроугарским захтевима, али да избегава рат. Франц Фердинанд је одбио да га прими као новога српскога посланика. Србија је морала да попусти под притиском великих сила и да призна Албанију и повуче свој трупе оданде, али то јој је омогућило да се припреми за Други балкански рат. Јовановић се противио уступцима Бугарској у Македонији, али исто тако је сматрао да се не сме претерано ослабити Бугарска да се не би од суседа направио велики непријатељ. Након Сарајевскога атентата српско посланство у Бечу било је опседнуто разбеснелом гомилом, која је бацала каменице.



    Занесеност југословенством

    Био је помоћник министра иностраних дела 1914-1915. Након повлачења до Крфа био је посланик у Лондону где је остао до краја рата. Циљ је био да током рата тражи подршка за Србију, а и да задобија светску јавност за стварање Југославије. О Косову су држана предавања у 12.000 британских школа и свуда се у Британији позитивно писало о Србији, па је Јовановић искористио ту атмосферу. Током боравка у Лондону суочио се са затезањем односа између Југословенскога одбора и српске владе на челу са Николом Пашићем на Крфу. Југословенски одбор је тражио да буде равноправан са српском владом, што је Пашић одбијао. Међутим Јовановић је занет југословенством више подржавао Југословенски одбор него своју владу. Јовановић се касније још јаче сукобио са Стојаном Протићем јер је дао пуну подршку да се на Женевској конференцији одлучи о уједињењу на дуалистичкој основи Србије и Црне Горе са аустроугарским Јужним Словенима. Смењен је децембра 1918. године јер није одлучно бранио став српске владе.



    Након Првога светскога рата

    Именован је за посланика у Вашингтону 1920. године, али месец дана након именовања на властити захтев је пензионисан. Основао је 1920. године Земљорадничку странку и више пута је био биран за народнога посланика, али више никад није ушао у владу. Током 1928. био је разочаран политичким развојем у Југославији, па је рекао:

    „Постоји Југославија, али нема Југословена.”

    Умро је у Охриду 1939. године. Целог живота је био активни дописник српских угледних часописа и писац. У Српском књижевном гласнику писао је под псеудонимом „Инострани”.

    301
    28 Ком.

    Технички лист

    Формат
    A5
    Број страна
    367
    Писмо
    Ћирилица
    Повез
    Меки (брош)
    Година издања
    2022
    ISBN
    978-86-6140-055-1
    Овај наслов нема рецензију

    Можда Вам се допадне

    Будите у току

    Контактирајте нас путем WhatsApp

    Boxed:

    Sticky Add To Cart

    Font: