„Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија!“

Задојен од малих ногу дединим причама о Албанској голготи и крвавој бици на Кајмакчалану, мукама и патњама преживелих српских војника који су говорили о својим ратним данима из Првог светског рата – Великог рата. Једна од првих песама коју ме је научио мој деда Димитрије у селу Врнчани, на планини Каблар код Чачка, била је песма „Тамо далеко“. Био је то повод и нешто што ме прати и пратиће до краја живота, са поштовањем према српском војнику, и уз верност јединој отаџбини Србији, са посебним освртом на Велики рат и све учеснике који су својом жртвом заветовали своје потомство и златним, крвљу натопљеним словима, исписали део светле српске историје.

Први одлазак на Кајмакчалан доживео сам у својој 37. години, 2006. године, као планинар, и члан Савеза потомака ратника Србије 1912-1920, чији сам активан члан свих ових година. Било је то незаборавно, дугоочекивано надахнуће. Осећања не могу описати. Тада сам видео да су локалитети мањих, српских војничких гробља која се налазе поред пута ка врху Кајмакчалан, потпуно запуштени, предати зубу времена. То је само пар локација које сам видео. Тада се, због поприличне удаљености (око 70 км од Битоља) до врха Кајмакчалан, одлазило искључиво теренским возилима. Од тада се у мени јавља неки посебан осећај за планину Ниџе, Кајмакчалан и један широк терен у тој области у близини грчко-македонске границе, од долине Пелагоније, долине Црне реке, Селечке планине, до планине Ниџе, преко Козјака и Кожуфа до Ђевђелије и долине реке Вардар. Видео сам тада да нико не води бригу о српским војничким гробљима, да ретко ко томе придаје било какав значај, осим скромног одржавања локалитета у Битољу. 

Игром случаја, у Београду наиђем на једну топографску карту из 1925. године, са уцртаним гробљима у врлетима планине Ниџе. Било је то приликом посете пријатељу, планинару и водичу Станоју Стојковићу, у просторијама Планинарског савеза Београда, где је тада обављао функцију секретара, а који је покренуо акцију чишћења гробља једном годишње, у септембру, а касније основао и Удружење грађана „Кајмакчалан“. Већ смо били отпочели сарадњу и кренули са радом на терену, са организацијом, он око чишћења, ја са претрагом терена. Том приликом, показао ми је карту коју је пронашао у архиви. Погледам издање карте и видим да је добар приручник за претрагу терена. Уз његову сагласност, фотокопирам део, подручје планине Ниџе. Тако дођем до веома драгоценог документа који ме је нарочито подстакао да кренем у истраживање српских војничких гробља, заборављених и од најрођенијих и од Отаџбине Србије, што сам тек касније закључио. 

Приликом једне заједничке акције са Станојем Стојковићем, започињем истраживање терена са још једним добровољцем, Данилом Павићевићем. Радили смо претрагу терена и проверавали локалитете уцртаних гробља на карти. Посебну пажњу сам посветио најзабитијим, непроходним пределима планине Ниџе, где су била обележена гробља на поменутој карти, далеко од насељених места. Морала се урадити процена терена и истраживање целокупне грађе у вези са пробојем Солунског фронта од 1916. до 1918. године, од разних забелешки историчара до архивске грађе. Тако сам кренуо у истраживање докумената о траговима локалитета српских војничких гробља и споменика на овом простору. Нажалост, извештаји са терена били су веома штури, како о забаченим пределима, тако и о подножју планине Ниџе. По некој личној процени, разлози су били вишеструки: удаљеност и неприступачност локација на којима су се налазили, неажурност пописивача локалитета и одсуство темељне обраде. У послератном периоду, од 1920. године, то задужење је припало Министарству вера Краљевине Југославије, а од 1929. године Верском одељењу Министарства правде.

Упоредо са претрагом терена, крећем у обраду бројних издања књига са темом Првог светског рата и пробоја Солунског фронта. Посебну пажњу посветио сам обради едиције издања Главног ђенералштаба „Велики рат за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца“ (издања од броја 16 и 17, 1929. године; 18 и 19, 1930. године; 20, 21 и 22, 1932. године; 23 и 24, 1933. године; 25, 1934. године; 26, 1935. године; 27, 1936. године, до броја 28, издате 1937. године). У овој грађи су обрађена сва наређења по сваком дану и часу од Врховне команде српске војске до свих потчињених јединица на фронту и обратно; сви извештаји од свих јединица са фронта до Врховне команде у току пробоја Солунског фронта. Могао сам видети потпуну слику свих наређења ВК и извештаја јединица о раду на терену, о утрошку муниције, броју погинулих, рањених и несталих, све успехе и препреке на које су наилазили током пробоја. Праћењем на карти, правила се скица дешавања на фронту. 

Поред детаљне обраде књига из ове едиције, морало се трагати и по архивима. Прегледом у Архиву Југославије (у даљем тексту АЈ), Министарства правде Краљевине Југославије, Верско одељење (у даљем тексту ВО), у следећим фасциклама (у даљем тексту Ф): АЈ – 63 ВО – Ф 211 – Срез битољски; Ф 220 – Срез мариовски; Ф 225 – Срез прилепски, дошао сам до додатних сазнања која су ми помогла у свом истраживању.

Из ове грађе сазнајем да је први попис ратних гробља урађен 1921. године. Надлежно Министарство вера је преко свештеника на терену, имало задатак да сакупи доступне податке. Тада је констатовано да на простору Мариовског среза постоји 81 локација на којима се налазе војничка гробља или појединачни гробови са око 3600 сахрањених војника. У табели се може видети да се ради о српским (наведено југословенским), руским, француским и италијанским војницима. Насељена места су том приликом наведена као једна локација, без обзира на то да ли је у њиховом атару била једна или више локација војничких гробља. Надлежно Министарство правде Краљевине Југославије, преко задуженог Верског одељења, затражило је од општина целе земље да ураде нову евиденцију војничких гробља, да утврде њихово стање и направе скице локалитета. Тада је утврђено да су многа гробља и појединачни гробови у међувремену нестали и да нема података о томе где су се тачно налазили. Начелник Мариовског среза, почетком 1933. године, обавестио је Министарство правде да је скицирање и снимање гробља на терену завршено и да се о томе ради елаборат. Тај елаборат до данас није пронађен. У обради локалитета у другом поглављу књиге (Водич до локалитета), определио сам се за обраду података из 1921. године, са допунама из других извора. 

Војници погинули на делу пробоја Солунског фронта који су били сахрањени на територији Грчке, после рата су ексхумирани и сахрањени на Српском војничком гробљу на Зејтинлику, у Солуну. Посмртни остаци неких војника су пренети у костурницу на Кајмакчалан. Само један мали број посмртних остатака војника, сахрањених на територији Северне Македоније, ексхумиран је и пренет на друга гробља и у костурнице у подножју, у Битољ и Прилеп, док је већина на истим локацијама остала заборављена. 

У различитим извештајима и списковима помињу се различити подаци, па је за неке локалитете тешко одредити да ли се ради о истом гробљу. Понегде се лако и јасно може закључити да се ради о истој локацији, код локалитета у насељима и доступним местима, али у многим случајевима нема тачних података о томе где се налази поједино гробље или гроб, посебно у планинским пределима.

Паралелно са претходно описаним послом, крећем у истраживање и својих предака и њиховог учешћа у Великом рату. Били су то моје прадеде Павле и Божидар Кнежевић из села Богданица, општина Горњи Милановац, који су учествовали у Великом рату, преживели Албанску голготу, васкрс српске војске и државе, учествовали у пробоју Солунског фронта и вратили се кући у село Богданицу у подножју планине Маљен, са одликовањима које поносно чувам. Тако улазим у све већи лавиринт ратног вихора Великог рата и решавам да се посветим посебно пробоју Солунског фронта, а касније да поделим своја сазнања, обелоданим и тако мотивишем српски род, да памте, поштују, одају пошту својим прецима који су дали своје животе за слободу Отаџбине Србије и да их никада не забораве.

Имао сам, дакле, у почетку, само копију једног дела терена из поменуте карте из 1925. године. Морао сам да планирам да се дневна маршрута са сигурношћу завршава код неког извора воде. У почетку нисам имао тачне информације о томе да ли су извори, уцртани у картама, још увек живи и у функцији, док не проверим на терену. Многе коте на последњим, новим, војним топографским картама, данас се називају другачије. Сва имена места у Грчкој, у пограничној области са Северном Македонијом, као и коте одређених тачака била су промењена, што се морало проверити и на територији Северне Македоније, пошто је и тамо било промене у називима кота и места. Морала се добро извршити анализа и припрема кретања на терену, јер је планина Ниџе изузетно сурова и неприступачна. За планинара је то био изазов који је имао и својих чари. Све се морало носити на леђима (од шатора, вреће за спавање, подметача, резервне одеће, до хране и воде за 3-4 дана). Са таквим ранцем на леђима прелазило се и по 20 до 25 км дневно, уз претрагу терена, у потрази за српским војничким гробљима и свим другим спомен-обележјима из Великог рата (спомен-чесмица, записи на стенама итд.). На таквим путевима који су постали незаборавни како за мене, тако и за моје сапутнике, када бисмо пронашли неку нову локацију, један или више српских војничких гробова, имао сам осећај да оживљавамо те, славом овенчане, јунаке. Отуда наслов ове књиге „Васкрслим јунацима са Кајмакчалана, Горничева, Сиве стене, Црне реке, Чука, Коте 1212, Грунишког виса, Коте 1050, Ветреника, Сокола, Доброг поља...“ Јеле, борови, храстови, дебљине од 30 до 50 цм, ницали су из гробова јунака. Наилазили смо и на прекопане гробове, где су споменици изваљени или потпуно затрпани. Касније сам открио да су туда наилазили многи копачи, који су прекопавали гробна места српских војника у потрази за златом и другим драгоценостима које су могли продати колекционарима. Нисам веровао да може постојати толика небрига за тако велике јунаке. Први моји сапутници на овим експедицијама били су Данило Павићевић из Инђије и Ратко Рабреновић из Чачка. Са њима сам делио шатор, свако добро и зло на које смо наилазили на том путу, и по сунцу, и по киши, уз громове, и по мразу и снегу у месецу септембру.

У почетку, првих пар година, организовао сам овакве експедиције једном годишње, у термину од 10. до 15. септембра, када је и поменути Станоје Стојковић долазио из Београда, са организованом групом за чишћење српских војничких гробља у долини Црне реке, у селима Бач, Живојно, Добровени, Скочивир, Петалино, Груниште и Будимирци, која су била потпуно заборављена и запуштена. Последњих година, договарамо се око тога шта је приоритет у нашем подухвату и шта ко да одради. Логистику за ове акције је обезбеђивало Српско-македонско удружење „Срма“ из Битоља, на челу са Драгишом Страхињићем и теренском логистиком Томета Апостоловског, искусног ловца и доброг познаваоца терена, који су постали део свих нас који долазимо у обилазак и рад на терен планине Ниџе и који су са нама и данас, кад год нам је потребна логистика на терену. Прво наше сазнање је било да постоји око 160 локалитета српских војничких гробља са непознатим бројем сахрањених српских војника.

Претрагом терена у септембру месецу, установио сам да је, због бујне вегетације која се створи у летњем периоду до месеца септембра, веома тешко пронаћи и лоцирати тражене гробове. Зато су у почетку резултати претраге били разочаравајући, али се нисам предавао. Продубио сам историјска истраживања и све темељније упознавао терен. Због тога редукујем организацију и крећем са претрагама у рано пролеће, пре вегетације. Тако сам почео да за кратко време проналазим многе локалитете поред којих сам пролазио више пута, а да их раније нисам видео и пронашао. Распитујем се и код мештана, шумских радника, ловаца и налазим нове локалитете. Морало се доћи до тачних података на карти где су се налазиле линије и делови фронта по етапама, од 1916. до 1918. године, локације ратних болница (прво, друго, треће завојиште). На основу свих информација, планирао се обилазак и претрага терена.

Сваке године организујем одласке по више пута, да би врхунац рада на терену уследио од 2015. године, када долазим 5 до 10 пута годишње, бар на продужени викенд, у потрази за новим локалитетима. Касније крећем и са организацијом чишћења гробља, неких и више пута годишње, са посебним акцентом на тешко приступачна места. Ако дођемо на 4 или 5 дана рада, бар два дана радимо чишћење српских војничких гробља, а минимум један дан организујем претрагу неке нове дестинације терена. За долазак из Србије, потребно је обезбедити превоз учесника, ангажовати теренско возило до одређених дестинација, набавити алат и све остало. Све то, без ичије помоћи, финансирали су сами учесници акције, тако да је учешће у овим акцијама било бројчано скромно, али сам захвалан свакоме ко је узео учешће и допринео извођењу акција на било који начин.

Обележавајући 100-годишњицу од почетка Првог светског рата, од 2014. године, планинарским акцијама које сам организовао, као и анимирајући планинарске клубове широм Србије, изведене су и покренуте акције на бројним местима, котама и бојним пољима судбоносних битки које су се одиграле у Великом рату 1914. и 1915. године. Да се никад не заборави.

Једна од мени посебно драгих акција je била изведена 2018. године, посвећена 100-годишњици пробоја Солунског фронта. Тим поводом, на иницијативу пар истомишљеника, основано је удружење „Отаџбина памти“. Иницијатор и оснивач je био Драган Томић из Београда, учесник акције „100 година Битке на Кајмакчалану“, 2016. године. Организоване су две паралелне акције о Петровдану, једна под слоганом „100 км гребеном фронта за 100 година пробоја Солунског фронта“ са обиласком целе линије пробоја, од Ђевђелије, преко планинских масива Кожуф, Козјак и планине Ниџе – Доброг поља, Сокола и Кајмакчалана, до долине Црне реке и села Скочивир, где смо током четири дана прешли стазама око 125 км. Друга, под слоганом „100 деце са родитељима на Кајмакчалану за 100 година пробоја Солунског фронта“ са подизањем дечјег кампа у пратњи родитеља на Кајмакчалану (пешачења, предавања на тему Великог рата, представе, рецитације, аниматори...). Акција је у потпуности успела, групе су се спојиле на Кајмакчалану о Петровдану и та акција ће ми остати као једна од најдражих. Дисало је све једним срцем у част предака. Припрема за учешће у овој акцији je обухватала пет припремних акција током 2018. године, од којих је било минимално учешће на три. Прва је изведена на планини Цер и посвећена првој победи, победи у Церској бици. Друга, бици на Дрини, од Бање Ковиљаче, преко планина Гучева и Јагодње, Мачковог камена до Крупња. Трећа је била посвећена Колубарској бици и била је једна од најзахтевнијих: од Чачка преко Овчара, Каблара, Маљена, Сувобора и Равне горе до села Прањани. Четврта је изведена на Старој планини, посвећена Тимочкој дивизији, и пета, о Видовдану на Шар планини, посвећена свим српским јунацима који су се борили за слободу Отаџбине Србије. Сви пријављени кандидати су били распоређени по тадашњим мобилизацијским областима, тако да су били истовремено и представници формација армија, дивизија и пукова својих предака. Учесници нису били искључиво искусни планинари, али кроз припремне акције и чврсту вољу, сви су се добро припремили и прошли целу стазу која је била веома захтевна и напорна. Док будем могао, организоваћу овакве акције. 

На Петровдан, 12. јула, већ годинама уназад, организујем вишедневни поход на Кајмакчалан, јер је капела на врху Кајмакчалана посвећена Светом Петру и Павлу, и преживели солунски ратници су долазили на Кајмакчалан до Другог светског рата, и на тај дан обележавали пробој Солунског фронта. Зашто баш тада? Зато што је тај период један од временски најстабилнијих у години и јер су преживели Солунци хтели да виде још једном својим очима, да се подсете и покажу својим потомцима све те коте на којима су војевали. Због тога годинама апелујем и предлажем надлежнима да се врати тај датум као датум сећања,и када неко говори о том периоду, да види и уживо шта је наш војник морао да савлада да би отворио „Капију слободе“.

Сматрам да се на овим темељима гради човек који воли своју отаџбину. На Кајмакчалан треба да дође сваки ђак, сељак, радник, а посебно људи из просвете, историчари, који би ту одржали живи час историје, заветујући потомство над сенима српских јунака у слободарски дух и верност својој и јединој отаџбини, Србији. Кајмакчалан је место где сузе саме потеку, где се емоције усковитлају и надахну човека да још чвршће воли живот, своју отаџбину, мајку Србију, породицу, да поштује жртву, наших славом овенчаних, предака.

Долазећи често на организоване комеморације и обележавање важних датума у Северној Македонији од 1912. до 1918. године, код спомен-костурница у Битољу, Зебрњаку, Удову код Валандова, Доњим Карасларима код Велеса, увек сам користио прилику да анимирам представнике Републике Србије који су долазили у име институција које су задужене за ову проблематику и које могу, ако хоће, да помогну. То су били представници Амбасаде РС у Северној Македонији, представници Министарства за рад и социјалну политику РС. Али, осим подршке и речи хвале за све што радимо и обећања да ће нешто учинити, друге видљиве помоћи није било. Издвојио бих госпођу Танасијевић, у једном периоду конзула из Амбасаде Републике Србије у Северној Македонији, која је кренула у независни истраживачки подухват дешифровања натписа са споменика, да би 2021. године издала књигу „Чувари историје од Битоља до Кајмакчалана“. Да ли сам био један од идејних твораца не знам, драго би ми било да јесам. Морам споменути и Републички завод за заштиту споменика Републике Србије, главну институцију у нашој земљи која треба и покушава да очува спомен-обележја како у Републици Србији, тако и ван њених граница. Један од најпожртвованијих радника ове институције и сарадник у овом истраживачком подухвату био је историчар, др Ненад Лајбеншпергер. Упознали смо се 2016. године, када сам са задовољством водио делегацију из Завода на челу са др Ненадом како би се уверили у постојање бројних локалитета српских војничких гробља. Било ми је задовољство сарађивати и надам се да ће се та сарадња продужити на обострано задовољство, како наше, тако и целог српског рода. 

Књига обухвата два поглавља. Прво поглавље садржи историјски пресек пробоја Солунског фронта, стање пред пробој, реорганизацију Српске војске и формирање Солунског фронта, Горничевску битку, Битку на Кајмакчалану, Битку на Црној реци, период Рововске војне и победоносни вихор 1918. године. 

Друго поглавље обухвата водич са GPS координатама, 27 описаних места, углавном села у подручју општине Новаци у Мариовској области и град Битољ, са обрадом 56 пронађених локалитета војничких гробља и 25 спомен-обележја на том простору (спомен-чесме, натписи на стенама, спомен-обележја савезничких армија српске, француске и италијанске војске и један предиван параклис, исклесан у камену). У другом поглављу су детаљи и појашњења како се може доћи до свих дестинација, као и објашњење најатрактивнијих планинарских стаза којима се могу обићи локалитети и остаци ратних положаја на обрађеном делу терена. Ово поглавље је подељено на три дела: први, где је обрађен терен планине Ниџе на десној обали Црне реке; други део који описује Селечку планину на левој обали Црне реке и трећи, који се бави само обрадом града Битоља и свих интересантних дестинација у том граду. У књизи су приказане фотографије изгледа обрађених локалитета, али и изглед неких локалитета непосредно после рата до којих сам дошао у току истраживања. 

У прилогу књиге је водич-карта до свих локалитета, са обележеним тачкама где се тачно налазе, врсте прилазних путева и како је могуће доћи до одређених места.

Надам се да ће ова књига пробудити надлежне институције Републике Србије и морал наше младости, да се више заинтересују изучавању, васпитању и завету, како треба волети свој народ, традицију и отаџбину у којој живе. Без овог основа, по мом убеђењу, човек не може бити комплетан. 

Поштујмо своје претке, јер без њихове жртве не бисмо ни ми данас постојали и уживали слободан живот који живимо. С вером у Бога, за Краља и Отаџбину!

Ову књигу, водич кроз пробој Солунског фронта, посвећујем славом овенчаним прецима, али и потомству, да памте и не забораве завет који је уклесан у стенама и крвљу заливен на врху Кајмакчалана – Капији слободе.

 Посветио сам много времена овом истраживачком раду, слободно време крао од самога себе и породице, да бих део сазнања забележио у најкраћим цртама и поделио са људима добре воље, оставивши завет наших предака да се никад не забораве. 

Запитајмо се да ли су заслужили васкрсли јунаци са Кајмакчалана, Горничева, Сиве стене, Црне реке, Чука, Грунишког виса, Коте 1212, Коте 1050, Сокола, Ветреника, Доброг поља... да почивају заборављени, тамо далеко.

Кајмакчалан и његове стене, остаће ми вечне успомене.

Мисли моје том врху ме воде, ту је српска Капија слободе.

Преци наши вечна вам је слава, што падосте у крвавом боју, За слободу и Србију своју.

Крв сте овде лили потоцима, за будућност нама, потомцима,

Из те крви васкрсну слобода, као феникс, као цвет рамонда.

Биле су ово завршне речи којима сам планирао завршити предговор. Али, завршетак књиге, стално се из неког разлога одлагао, тако да се није видео крај. Рад на новим информацијама на терену и саме претраге су настављене, и скоро сваки пут, пронашао би се још неки нови локалитет. Нарочиту пажњу последње две године, посветио сам потрази за спомен-чесмом која је изграђена 1917. године на положајима Дринске дивизије, у потпису 1.Ч.2.Б.IV.П. Стихови са плоче који су красили спомен-чесму, уклесали су и завет да се после једног века иста и пронађе. Морам признати, ни мени се није журило са објавом књиге док се не пронађе. Тако сам се концентрисао на анализу свих доступних извора, посебно ратних топографских карата са распоредом свих положаја свих јединица, за временски период боравка српске војске од 1916-1918. године на Солунском фронту. У свему сам имао помоћ сарадника, који су ми слали нове податке из архива, ратне карте, записе и сл. Све се пажљиво анализирало. Посебну захвалност на свом ангажовању, дугујем Татјани Красојевић из Горњег Милановца, дугогодишњем сараднику и сапутнику. Све више се сумњало да је чесмица порушена или се налази на неком специфичном делу терена који је ретко посећен. Терен који је држала Дринска дивизија је био један од најзабитијих делова на том подручју. Неприступачан за теренска возила, беспуће до кога је требало да се планирају два дана само за долазак и повратак, плус дани за претрагу терена. На самом терену претраге, једино понегде постоје остаци ратних путева, који су данас зарасле стазе које се наизменично појављују и губе. Тако се морало добро планирати који терен се претражује и држати се те оријентације, са благим одступањем колико се стигне. На основу податка откривеног у једној од ратних карти где је била убележена текстом „спомен чесма“, у мају месецу 2024. године, у претрази терена коју сам организовао, пронашли смо још једну спомен-чесму (поглавље 10.21). У септембру исте године, на иницијативу учесника, обновили смо исту и уградили мермерну спомен-плочу са стиховима оне за којом смо трагали годинама. Годинама претраге, губила се нада да се пронађе она са заветним стиховима. У новембру месецу исте године, пошто долазимо до сазнања за још 7 локалитета српских војничких гробља, организујем нову претрагу терена у области Трнова и долине Беле реке. Проналазимо нове локалитете гробља, али проналазимо и дуго тражену чесмицу. Била је то субота, 9. новембар 2024. године, око 12 часова, на задушни дан – Митровданске задушнице, сутрадан по Митровдану, „Хајдучком растанку“ и дан пред обележавање Дана примирја – Дана победе у Првом светском рату. Пронашли смо дуго тражену ратну чесмицу и спомен-плочу на којој је уклесано:

Минуће године, векови ће проћи, 

Ал’теби чесмице неће нико доћи,

Ал’доћ’ће сени палих другова, 

Да својим жубором, урликом вукова, 

Треском громова, одјеком лугова, 

Певају славу, српских пукова.

1917. 1.Ч2.Б.IV.П.

(1917. године, 1. Чета, 2. Батаљон, IV Пук, Дринске дивизије)

Тренуци проналаска се не могу описати. Сузе су текле саме, неке крупне, као ораси. Души је дошло неко олакшање, али и завет да нећемо овде стати са даљим радом на терену. 

Поштовани потомци, славом овенчаних предака, 1 247 435 јесте званичан број наших жртава у Великом рату. Када би одржали минут ћутања за сваку жртву, тишина би трајала 866 дана, 6 часова и 35 минута.

Ову књигу посвећујем са наклоном, у славу и част свим нашим прецима, јунацима за слободу и завет свом потомству Отаџбине Србије да никад не забораве своје претке, васкрсле јунаке са Кајмакчалана, Горничева, Сиве стене, Црне реке, Чука, Коте 1212, Грунишког виса, Коте 1050, Ветреника, Сокола, Доброг поља...