Ово дело је један мали део списа Панчићевих, изабрани су поглавито они, који су по садржају своме приступачнији за ширу публику и круг читалаца. Издајући ово неколико састава др. Јос. Панчића, одужујемо се спомену овог ученог Србина, и на срећан начин испуњавамо свој програм, надајући се, да ће уједно задовољити и једну потребу својих читалаца, којих, Богу хвала, и родољубивом заузимању пријатеља српског народа и његове књиге, има у свему Српству.
Јосиф Панчић (1814 — 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима. Чије име и заслужује да се чује пре у свему Српству, од имена Панчићева, који је целог века свога живео и радио изучавајући своју Српску Земљу и њену китњасту и богату природу, Панчића, који са самртне постеље даје Академији свој последњи аманет, да се Академија Наука посвети у првом реду изучавањем Српства и Балканског Полуострва, где нам је прошлост закопана и одакле треба да васкрсне наша боља будућност, коју он види, својим духовним очима, пре но што ће се растати са Српством и животом.