БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

    Тодор Станковић - Путне белешке по Старој Србији (1871-1898)

    348

    Todor Stanković - Putne beleške po Staroj Srbiji (1871-1898)

    Тодор Станковић рођен је у Нишу 13. фебруара 1852  био је српски национални радник и конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну. Учесник је свих ратова од 1876. до 1918.  Један је од оснивача Нишког комитета. На пољу националног рада уживао је подршку Ивана Јастребова, Симе Игуманова, Саве Дечанца, Јована Ристића кнеза Милана Обреновића...

    Бавећи се више година у Призрену, Приштини и Скопљу, имао сам прилике да пропутујем и многа друга места у Старој Србији и забележим све оно, што се могло забележити на путу. Од тих својих путних бележака за сада ћу изнети само четири одељка, као прво дело својих бележака.

    У први одељак ће ући пут са Косова на Пчињу, са Новог Брда уз Горњу Мораву, у Феризовиће, Неродимље, Манастир Свети Урош, и одавде средином Косова у Приштину.

    У други одељак ће ући моје белешке о Косову пољу.

    У трећи одељак пут од Приштине у Манастир Девич и одавде у Манастир Соколицу код Митровице и неколико цртица из живота арнауташког и нешто из закона Леке Дукађина.

    У четврти ће одељак ући пут од Приштине преко Вучитрна, Митровице, Бањске, планине Рогозне, Новога Пазара, Сјенице, Пријепоља и Пљеваља.

    Старао сам се да овим својим белешкама колико толико допринесем тачнијем упознавању земље, народа и његова живота, као и његових односа према његовим господарима — Турцима и Арнауташима (поарнаућеним Србима) у једном делу Старе Србије.

    Овде описани мој пут, био је после грчко-турскога рата (1897) који се, као што је познато, несретно свршио по Грке. Мухамеданци и Турци и Арнауташи су због тога добили полета, да насрћу на све оно што је хришћанско, а у Старој Србији посебице на све оно што је српско. Смер овога мога путовања био је да том приликом видим насиља и неправде који се чине старосрбијанцима у Гњиланској кази, да их код турских власти, ага и бегова својом речи и утицајем заштитим од зулумћара.

    *

    Српски је народ несаломљив. Он је претурио преко своје главе силне буре, као ниједан други народ на свету, па је остао жив. Остао је жив за то, што је побожан, моралан, што своје народне обичаје чува и поштује као највећу светињу, што је прегаоц, радан и што радо подноси и највеће жртве за свој напредак, што је родољубив и што је јунак. Кад би се у Србији и у свима пределима, у којима Срби живе, подигли споменици српским изгинулим јунацима и мученицима за слободу свога народа, било би више споменика но што има кућа. Стога поносимо се именом свога народа и својим народним родољубљем, јунаштвом, врлинама и обичајима, на чему нам завиде и просвећенији народи. Будимо уверени, да ниједан Србин неће изгледати необразован, ако буде и после свршеног школског образовања испуњавао своје верске и народне обичаје. Старајмо се, дакле, да будемо свестрано образовани, али се чувајмо, да својима не изгледамо туђи.

    Обичаји српскога народа имају јак утицај на одржање морала, здравља и задруга, на рад, прегаоштво и економски напредак народни, на чување народних врлина и његових светих традиција. Где пак свега тога не би било, тамо не би могла бити ни свест за народни опстанак, а где свест за народни престиж престане да влада, тамо туђин лако продре и завлада.

    Ценимо и уважавајмо истински заслужне људе за нашу отаџбину, а ти заслужни синови наше отаџбине могу бити и у палатама и у колибама народним. Не придајмо вредност ничијем самохвалисању, већ поштујмо истину и прави рад, рад плодан за напредак отаџбине наше. Сећајмо се и заслужних предака наших, поносимо се њима, и палимо воштаницу захвалности на гробовима њиховим, али се и заветујмо, да ћемо живети и радити само за добро отаџбине своје а трајна мисао наша на њихову извршену свету дужност нека нас бодри и челичи у нашем завету. Не подлежимо партизанству; јер оно заслепљује, а слепило не види да разликује оно што је корисно од овога што је штетно. Пре свега будимо Срби и нека нам увек и у свакој прилици буде најпреча отаџбина наша. Ослањајмо се у Бога и у своју снагу и упамтимо, да је наша будућност у цркви и у школи, и да социјализам и западњачки појмови о слободи, не само што нас неће извести на пут славе и величине, већ сам уверен, да смо због тога и до сада много изгубили и издангубили.

    Дужност свесних, исправних и од партиске политике удаљених свештеника и учитеља, који приме на себе дужност народних апостола, тешка је, али у колико је тежа, у толико је и светија и пуна части и уважења.

    На васпитање и подстицање у родољубљу највећи би утицај имала наша штампа, али штампа, која би примила на себе узвишени задатак, да служи само светим идеалима српским, и да штити правду и истину.

    Ослобођавајмо се својих мана, у колико их имамо и оставимо се партијских зборова, програма, резолуција, агитација, манифестација и свих осталих дангубица, па сви са тврдом вером у свемогућега Бога прионимо истинском, озбиљном и непрекидном раду. Ко ради, тај нема кад много да говори. Ко хоће да ради, има шта да ради. Гола љубав према отаџбини није довољна. И најбоља жеља није, што су дела. Изгубљено се време не повраћа.

    Тодор Станковић

    Количина:
    Поштарина
    Упитајте

    Пожури! Само 7 Остало на стању!

    Васкршње снижење
    Драги наши читаоци,
    Одлучили смо да Вас и ове године обрадујемо васкршњим снижењем:
    25% попуста на купљену 1 или 2 купљене књиге
    30% попуста на 3 купљене књиге
    40% попуста на 4 или више купљених књига
    уз бесплатну доставу за износе веће од 3000 РСД.
    Снижење се обрачунава аутоматски када у корпу додате одговарајући број наслова.
     

    Политика безбедности

     

    Политика испоруке

     

    Политика повраћаја

     

    Безбедно плаћање картицама

     

    Безбедно плаћање картицама

    ђ) Обичаји и особине Арнауташа у Дреници

    Сви Арнауташи у Дреници гуде уз гусле и ниједна кућа није без њих, а свирају и у гајде, али то махом чобани. Гусле зову лаута а гајде мешнице. Сви знају дан своје славе — свога крсног имена — и тога дана ништа не раде. Уочи Божића на Бадњи дан свака кућа меси по 2—3 пите са орасима и медом, од купуса и тикава и износе на софру мед, орахе, смокве и друго воће. На Бадњи дан изјутра секу Бадњак, а кад то чине окренути су погледом на исток. Кад Бадњак кући донесу, прво га оставе под стреом а предвече га положе на ватру. Уочи Бадњег дана ломе орахе за потребу Бадњег дана, те да то не би чинили на Бадњи дан, јер ако ломе орахе на Бадњи дан или ако ко кога тога дана удари, држе да ће добити чирове. На Бадњи дан увече сва се чељад искупи, те једу пите, мед и разно воће. Тада застиру сламу и сву ноћ се веселе. На сами дан Божића жене покупе љуске од ораха и разбацају их по воћњацима с уверењем, да ће им воћке боље родити. А ако им је која воћка неродна или не одржава род, онда ће један од људи тога дана рано узети секиру, па се примакне неродном дрвету и замахне њоме као да ће га пресећи, али у томе ће га једна од жена, која за њим иде, запитати: шта ћеш то? Хоћу да је пресечем, одговори овај. Зашто? не сеци је, јер је млада. Хоћу да је пресечем, што не рађа. Па зар данас да је пресечеш, не, остави је за ову годину, па ако и ове године не роди, а ти је онда пресеци. Кад овако ураде са воћком, која не рађа или не одржава род, уверени су, да им на тај начин пророде све воћке, над којима је тако урађено.

    Пре изласка сунца на Ђурђевдан купају се и тада пуцају из пушака преко торова, а уочи Ђурђевдана увече сакупе се младићи на једно, а девојке на друго место и ту проведу весело, а чим се зора појави, дочекују Ђурђевдан пуцањем из пушака, али ће прво сваки преко своје куће и својих торова унакрст испалити по једну пушку, а потом настаје весеље.

    Како по селима у Дреници, тако и по селима и варошима ван Дренице, сваки ће Арнауташ на Ђурђевдан почистити кућу и двориште, а двориште и попрскати водом. По варошима то чине и у дућанима, после чега настаје чашћење кафом и иду један код другога у посету. На Ђурђевдан зором, пре изласка сунца, девојке ваде мартифал — судбину. Увече уочи Ђурђевдана оставе под ружом суд напуњен водом, у коме свака девојка остави свој белег као прстен, обоце, гривну итд., па се онда то покрије каквим црвеним чаршавом и тако остави до зоре. У зору ће доћи жена, која зна како се вади мартифал. Ту ће жену онда покрити једним такође црвеним застором тако да не може видети чији је белег извађен, а једна ће девојчица вадити белеге и при сваком вађењу белега ова ће жена спевати судбину оне девојке чији је белег извађен.

    У многим местима Арнауташи о Ђурђевдану ките своје зграде и трла врбом.

    Арнауташке жене из околине Девича долазе у Девичку цркву између Ускрса и Ђурђевдана и свака ће тад полежати мало поред гроба Св. Јанићија и оставити на гробу по коју пару, а која то нема, она остави по које јаје, много пута и црвено офарбано. Кад из цркве изађу, иду на извор Св. Јанићија, ту се умију и напуне тестије изворском водом, да се њоме на Ђурђевдан сви укућани умију.

    У Дреници су Арнауташи задржали своја стара српска презимена: Ђокић, Велић, Марушић, Зонић, Рацић, Гецић и Рецић. И наш Фека из Лауше, који је фиса Гаш, презива се Марушић и зна да му је слава Св. Петка. Рам-Љутан, чувени поглавар у Дреници, фиса је Бериш и зна да му је слава Св. Никола. Џемаљ Обриња је фиса Кућ и зна да му је слава Св. Димитрије.

    Дренички Арнауташи отимљу се за Милоша Обилића као за јунака и свога земљака. Они тврде да је Милош Обилић из села Кобилића. Певајући га уз гусле не кажу Обилић већ Кобилић.

    У Пећи су такође многи потурчени и поарнаућени Срби задржали своја стара презимена: Степановић, Бојковић, Ђекић, Гојковић, Лекић, Стојковић итд. Стојковићи живе у селу Бућану, у коме и сада постоји српско гробље искићено старим и лепо израђеним каменим крстовима, које чувају као светињу. Многи и сада још знају показати гробове својих предака.

    Међу осталим српским презименима, којима се и сада Арнауташи презивају, да поменем само још неколико. У селу Ораовцу: Марић, Ђурић, Вукашиновић и Марковић. Тим презименима се презивају у селу Ораовцу: Бајрам Марић, Салим Марић, Хајрула Ђурић, Емин Ђурић, Јахија Вукашиновић, (овај је рођак Пери и Луки Симићу, од којих Лука, живи у Приштини) Мета, Исмаил, Бајрам и Велија презивају се Марковић.

    Са презименом Попић у селу Бела Црква ораовачке нахије су: Реџеп, Велија и Шабан. У Острозубу: Лиман, Зејнел и Фејзула.

    Са презименом Ватић у Острозубу: Фејза, Лах-Силе, Салих и Адем Ватић.

    Са презименом Караџић у Острозубу: Рахман, Зека и Рамадан.

    Са презименом Маташић у селу Малишево острозупског барјака: Фета, Хасан и Муслија.

    Са презименом Петковић, у селу Јанчишту: Ука и Дана.

    Са презименом Белчетовић у селу Пагаруши острозупског барјака: Ислам и Бајрам.

    Са презименом Бранковци у селу Маслешеву: Шабан и Муслија Бранковци. Ови су Бранковци славили Св. Ђорђа 3. новембра. Фиса су Гаш. Од Бранковаца је и Сулиман-ага Батуша, у селу Истиниће, у пећској кази, који је блиски рођак чувеног Исе Бољетинца.

    И у Великој Хочи има Бранковаца, а то су: Љаља, и Зејнула Бранковци.

    У свој Дреници је готово нестало Срба православне вере, сем што их има још по неколико кућа у селима: Лауши, Лудовићу, Котору, Радишеву и Кучици, а и то су све саме чивчије, који обрађују арнауташку земљу на исполицу или су слуге богатијих Арнауташа.

    Дреничани су поносити, важе као прави јунаци и над собом не трпе никакве турске власти. Они имају своје крене (народне поглаваре), које поштују и слушају. За првог се главара у Дреници сматра Рам-Љутан, из села Туричевца. Ко год побегне у Дреницу, па ма какве кривице имао, код Дреничана је под заштитом. Дреничани међусобно не чине никакве штете али крв за крв враћају. Сваки иоле бољег стања има тврдо озидану кулу, која му служи за одбрану, ако до нужде дође. Такве се куле по свима дреничким селима многобројне виде. Сваки је Дреничанин од своје 15-те године старости па на више наоружан мартинком пушком, без које нигде не иде. У сваком селу кроз које смо пролазили, уверавали смо се и о њиховом гостопримству. У потврду гостопримства њиховог испричаше ми ова два примера:

    Мустафа-паша, звани шкодралија, Скадарски Везир, имао је да обеси једног Арнауташа из Дренице и кад га је привео вешалима, питао га, да ли је до сада био у овакој невољи, Дреничанин му је одговорио: Био сам у једној већој невољи од ове, а то беше кад ми једног дана дође гост а ја немадох хлеба да га понудим да руча.

    Садржај

    Први одељак

    Са Косова на Пчињу, са Новога Брда уз Горњу Мораву, у Феризовиће, Неродимље, у Манастир Свети Урош и одавде средином Косова у Приштину

    а) Пут од Приштине до Гњилана

    б) Гњилане

    в) Пут од Гњилана, до Манастира Св. Оца Прохора Пчињског

    г) Манастир Свети отац Прохор

    д) Пут од Манастира Св. оца Прохора, преко Прешева, Бујановца и натраг у Гњилан, а одавде преко Манастира Драганца, у Ново Брдо

    ђ) С Новога Брда у Гњилане и опис села која се налазе између Гњилана, Новога Брда, Криве реке и Мораве

    е) Поново о Гњилану, пут од Гњилана у Феризовиће и опис села која се налазе између Гњилана, Горње Мораве и планине Жеговца, као и села између Кара-Дага и Мораве

    ж) Села између Карадага и Мораве почев од села Угљара па до Моравиног извора у такозваној Горњој Морави

    з) Феризовић, и одавде пречи пут за Призрен

    и) Сиринић, Шар и његов врх Љуботен, реке Лепенац и Ситница

    ј) Из Феризовића у Неродимље, одавде у Манастир Св. Урош и преко Штимља и Липљана натраг у Приштину

    Други одељак

    О Косову пољу

    а) Качаник

    б) Феризовић и Липљан

    в) Реке на Косову

    г) Приштина на Косову

    д) Околина Приштине

    (села око Грачанице)

    ђ) Грачаница на Косову

    Јањево на Косову

    е) Газиместан на Косову

    ж) Мазгит поље и Муратово турбе на Косову

    з) Самодрежа

    и) Моје кумство једном Арнауташу на Косову

    ј) Земља, њена родност и стање Срба на Косову

    к) Села на Косову

    Пут од Приштине преко Вучитрна у Манастир Девич и оданде у Манастир Соколицу код Митровице.

    а) Из Приштине у Вучитрн

    Трећи одељак

    б) Вучитрн

    в) Из Вучитрна у Девич

    г) Манастир Девич

    д) Околина Манастира Девича

    ђ) Обичаји и особине Арнауташа у Дреници

    е) Крвна освета и беса у Арнауташа

    Крвна освета не застарева

    ж) Побратимство

    з) Кумство или кумбарство

    и) Друге навике, особине, занимање и живот Арнауташа у кући и ван ове

    ј) Просидбени и свадбени обичаји Арнауташа у пределима пећским и дреничким

    к) Закон Леке Дукађина

    л) Из Девича у Митровицу

    љ) Митровица

    м) Манастир Соколица

    а) Из Приштине у Нови Пазар

    б) Варошица Бањска и у њој Манастир Св. Стефан

    Четврти одељак

    Пут од Приштине до Пљеваља

    в) Нови Пазар

    г) Сјеница

    д) Пријепоље

    ђ) Пљевље

    е) Одлазак у Манастир Свету Тројицу

    ж) По ода Пљеваљских школа, турских чиновника, грађана и одлазак на Илијино брдо

    з) Испраћај из Пљеваља и још неколике моје белешчице о Пљевљу

    и) Од Пљеваља до Пријепоља и у Пријепољу

    ј) Одлазак у Манастир Милешево и оданде у Хисарџик и преко Сјенице и Новог Пазара, у Приштину

    к) Друге белешке из Пљеваљског и Новопазарског санџака

    л) Дугогодишње искуство и познавање прилика и околности, у којима се налазимо, најозбиљније ми налажу, да на крају ове књиге кажем још и ово неколико речи:

    Поговор

    348
    7 Ком.

    Технички лист

    Формат
    A5
    Број страна
    248
    Писмо
    Ћирилица
    Повез
    Меки (брош)
    Година издања
    2023
    ISBN
    978-86-6140-106-0
    Овај наслов нема рецензију

    Можда Вам се допадне

    Будите у току

    Контактирајте нас путем WhatsApp

    Boxed:

    Sticky Add To Cart

    Font: