Ма како судили сувременици о њима обојици, суд историје мора поделити међу њима славу ослободиоца подјармљене отаџбине испод варварског ига. Но Срби присуствовавши погребу Карађорђевом и нехотице упоредили су обе војводе своје, од којих је један свршио делатност своју, а други тек што је започео.

Но опет преговори са турским пуномоћницима не донесоше мир између Русије и Турске, и посланици изнова послати из Србије, дошав у Јаш, могаху се уверити, да ће се скоро опет поновити војевање. У почетку 1809. догоди се некака промена у одношајима између држава што војштише. Уколико је се Русија зближила са Француском, утолико је се ова последња одмакла од Порте, која је 24. децембра 1808. год. углавила мир са Енглеском. Пошто је Турска осигурала своја острва и прибрежја својих мора, она је се старала о томе, како ће изнова освојити Србију, и поновити своје пређашње господарење у Влашкој и Молдавској.

Тисеран је оваквим кратким и садржајним ударцима одбијао уста­шко муцање. Узалуд је Рушиновић након тога поновно задахтао да „докаже” како је ипак огромна разлика између Француске и Хрватске, да је Француска била непријатељ Немачке, па је логично да тако страда, али „Хрватска је једнодушно наступила на страни Немачке и помогла рушење Југославије.” Након тога призна­ња, Рушиновић говори, да је „вековни сан хрватског народа био успостава и обнављење Хрватског Краљевства”, да су Хрвати данас „у пријатељ­ским односима са силама оси, па ако можемо, јер смо пријатељи и саве­зници, дајемо нашим пријатељима што можемо, помажући их у борби против заједничког непријатеља”. А Тисеран је овако даље мучио усташког „ опуномоћеника”: