Prodaja! Stojan Živadinović - Karađorđe I Karađorđe Pogledaj veće

Dostupno samo putem interneta!

Stojan Živadinović - Karađorđe I Karađorđe

Novo

Format: A5
Broj strana: 419
Pismo: Ćirilica
Povez: Broš
Godina izdanja: 2016

Detaljnije

500 Stavke

540,00 RSD

-40%

900,00 RSD

Add to wishlist

Više informacija

Stojan Živadinović - Karađorđe I Karađorđe

Prva knjiga trilogije istorijskog romana Karađorđe

Ova knjiga, koja je prva sveska trilogije istorijskog romana, nije pisana po poruci. Pisac se u nekoliko prilika uverio da mu nije mogućno pisati silom. Namera je postojala još davno, da se tek sada privede u delo.
Izabrani put je bio nov i težak, ličnosti ogromne i događaji sudbonosni. Sve je dakle bilo tu da pisca odvede dalje nego je to želeo. Možda je istorijski roman o velikim ljudima jedan od najtežih u književnosti. Nije u pitanju samo stvoriti atmosferu, ne falsifikovati istoriju i ostati nepristrasan i pored ljubavi koje je pisac u ovom slučaju imao za svoje junake. Mnogo je bilo teže oživeti ih, dati ih verovatne, ljudske, objašnjene, mogućne. Najteže je bilo pomiriti predanje i istoriju i pronaći u tim dvema činjenicama ono što je najviše kovitlalo onako masivnu dušu kao što je bila Karađorđeva. Isto tako je bilo piscu teško da sazna koliko treba verovati onima koji su pisali o Karađorđu sve do kraja devetnaestog veka i pisali ga „Vožd”, s podsmehom, kao Milićević u Pomeniku. Ako ovo delo, strogo uzevši, ne doprinosi mnogo novoga u istorijskom pogledu, pisac je pokušao da objasni Karađorđa i da ukaže na izvesne nepravde, bačene nekada suviše olako i nerazumno na njegovu ogromnu ličnost.
Za pisca, kao i za mnoge druge, Karađorđe je geneza svega. On je žrtvovao sebe svome delu. Njegovo čudo i snaga se nalaze u skromnosti i umerenosti njegovoj, u čudesnoj ravnoteži sile i nesebičnosti. Sve ono što je od njega učinilo „kariatidu” našeg naroda, kako bi rekao Ten, odgovaralo je unutrašnjem ritmu i snazi duše, onome što je nosio od nepobednog u sebi: od kamena lica i ženskog glasa u džinovskome telu do duše, plamene i plahovite, upaljene za dobro naroda, sa čega je bio predao sebe na život i smrt svima nama.
Prvi Ustanak je Biblija naše slobode. Prvi učitelj rodoljublja u nas, Karađorđe je podstrek, hrana duhovna, nova i neznana duša narodna iz onoga doba. Prvo pričešće slobodom dolazi od njega. Niko bolje od njega ne vodi izvorima otpora našeg naroda. Osporavati ili mu umanjivati zasluge, to je bacati mrtvu težinu na već preteglu stranu terazija. On je završio svoje vreme, svoj prolaz kroz istoriju, i ostavio testamenat koji nikakva poznija istraživanja po bibliotekama ne mogu nikada oboriti. Pokreti onih vremena kojima je on dao duše, ponovili su se posle sto godina, da bi se suočile iščezle generacije sa sadašnjim, da bi se još jednom uvidela istina.
Karađorđev život je bio strahovita tragedija, strašnija od svake koju ljudski mozak može da zamisli. Privlačna snaga njegova za pisca ovoga dela bila je i u tome. Niko nije više imao rodoljublja, junaštva, genija, snage u akciji ni život koji je bio remek-delo od doživljaja od rođenja pa do smrti pod sikirom. Niko na sebi nije nosio toliko težine sudbinskog, fatalnog ali i grandioznog. Ničija snaga nije bila toliko iskonska, kao Karađorđeva, i praskala kao meteor nad čitavom zemljom.
On je vladao naroda radi. U gomili velikih ljudi iz Prvoga i Drugoga Ustanka, Karađorđe je s Višnjićem jedini bio neobičan čovek. Zato on ima da privlači sebi sve otvorene i strasne prirode, sanjalice i pesnike, psihologe koje pridobija tajanstvenost jedne krupne duše, jer Karađorđe je predmet koji hrani. U centru naše novije istorije, Karađorđe je nasušni hleb, bez kojeg bi se pomrlo od gladi. Vožd, genije i vizionar, Karađorđe je ušao u legendu više nego ma ko iz njegova doba. Tu je teško odrediti gde se svršava predanje a gde počinje istorija. Ali, i pored svega toga, on je svetlost za svaki slučaj, primer, podstrek, i ohrabrenje; drugi su poznija realizacija, poznije iskorišćavanje njegovih iskustava, koje je on platio životom. Njegovo delo to je čitava vasiona probuđenih duša; ono ima sav blesak sna i svu silinu nečega stvarnog i ostvarenog. Ko je gvozdena konstrukcija naše slobode, kojoj ništa ne mogu pozniji požari. Niko u stvaranju jednog velikog dela nije bio veći i prirodniji od Karađorđa, pa je, valjda stoga, primio najviše prekora. Napadali su ga i oni koji su bili svesni da je Karađorđe imao u svome životu trenutaka koji su vredeli više od celoga života pojedinaca. Čist i svetao, zanesen i pošten, bilo mu je suđeno da ne vlada i da ne brani prestolje isukana mača u rukama. Potrzao je pištolj, samo nikad sebe radi. Nikada se njegove želje ne složiše sa onima koji su bili gladni slave i bogatstva. Nije mu to bila mogućno. Nosio je u sebi, silnije od svakoga, sve ono što se od jada i trpljenja bilo nagomilalo u toku vekova. Optuživan često sa surovosti, niko dosad nije uspeo da dokaže da je bio svirep da bi sačuvao svoj prestiž. Malo je ko zapazio jednu osobinu za koju znaju samo istinski veliki ljudi: oproštaj. Za napade na sebe lično, za bunu protivu sebe oprostio je Veljku, Milenku, Milošu, Cukiću i mnogim drugima. Možda je baš zato uspeo da u jednom čudesnom naporu, u toku od devet krvavih godina, iskoristi sve snage, kojih je bilo u to vreme u narodu.
Naveli smo već kako je teško odvojiti predanje od istorije kad je u pitanju Karađorđe. Zato se pisac nije ni starao da svoj rad liši privlačnosti legende. Često puta je legenda sigurnija od istorije, jer nema suda, nema revizije. Uostalom, ovo delo govori o džinovima. Kako se ne poslužiti svačim što je ostalo posle njih? To su jedini razlozi koji su naveli pisca da delu da ovu formu druge dve sveske ove trilogije istorijskog romana objasniće, docnije zašto je to bilo potrebno. Ne može se drukčije pisati o Karađorđu i Prvom Ustanku, kad je u pitanju delo mašte, nego s preterivanjem u metafori.
Stojan Živadinović, Bordo, marta 1930
Gospodin Stojan Živadinović je imao za svoj talenat izvanredno plodan teren: Karađorđa i hiljadu osamsto četvrtu. To doba, koje predstavlja našu narodnu obnovu, puno je snažne građe za jedan ep i roman. Posle punih četiri stotine godina strašnog gorskog mraka, tradicija i živa narodna istorija, uz saradnju snažnih sokova koji kruže kroz narodni organizam, izbijaju iz ljudi, iz zemlje i neprohodnih šuma, počinju, uz prasak i vihor, na strašnoj balkanskoj vetrometini, da obnavljaju našu Državu. Karađorđe, pun iskonske snage i starog predanja, oživljava ih, baca se u strašni splet istoka i zapada, severa i juga, i unosi vatru u staru tursku zgradu. Balkan je sav zadrhtao od zemljotresa njegovog Ustanka. Prethodno potmulo tutnjanje u duhovima cele Šumadije brzo se razvija. Stari uskočki temperamenti i strašne volje za slobodu i nezavisnost koji će docnije u našoj političko; istoriji dati puno stvaralačkih doba, stihijski izbijaju iz Karađorđa i njegove družine. Vožd nameće svoju nesalomljivu volju masama, budi predanja i duše i, s budacima i motikama, protivstaje jednoj velikoj carevini.
Na tome terenu sve je kao zamršeno klupko. Čudan splet svih istorijskih čuda. Na tome strašnom mestu, između Azije i Evrope, zagušilo se mnogo rasa, uticaja, politika, psihologija, etnografija. . . Svi su se putevi tu ukrštali: ilirski, tračanski, avarski, hunski, grčki, rimski, vizantijski, austro-nemački, ruski. . . Ali i pokraj svega toga ostalo je, kao osnovno i stvaralačko, nešto duboko rasno, što smo mi baštinili, uobličili i upravili na konstruktivno i stvaralačko. Karađorđe i Ustanak, kao i sve docnije manifestacije, nose baš to obeležje, i tu je tajna uspeha našeg koji donosi veliko današnje Ujedinjenje. I to naše balkansko, to je ovo: jako osećanje državne misije, do srži prožmani duhovi predanjima, snažna volja za slobodu i nezavisnost, prkos pred opasnošću, stihijska snaga, viteštvo i izdržljivost kad je u pitanju Država, prekaljenost karaktera, snažna etika „na strašnom mestu postojati”, sa suncem na glavi.
Karađorđe i Ustanak to predstavljaju. U te karaktere i građe, bujne i silovite, pune kosa i besa, sposobne za najsmelije poduhvate, nabijene neobuzdanim gorštačkim voljama kojima niko ne može da stane na putu cilja, ušao je g. Živadinović. Pre njega su u te balkanske stihije, naročito u one ranije, ulazili naši najveći umetnički čarobnjaci: Narodne pesme, Njegoš, Mažuranić i Meštrović. Ulazili su i drugi, ali sa malo ili potpuno bez uspeha. Ulazilo se s mesnim ili vremenskim oznakama, s dekorom i etnografijom, ali u balkansko čudo ni veliko i „pod osvetljenjem”, vrlo malo.
G. Živadinović je uspeo da uđe u nekoliko od tih balkanskih karakteristika na pun epski način. Iako, uglavnom, realistički raspoložen, širina i mašta za ovu građu mu nije nedostajala. Divlje, surovo i stihijsko u karakterima i temperamentima, u pokretu masa i opisima predela i ono surovo i ono osnovno dinarsko kod naših gorštaka, dano je s puno snage. Naponi strasti, zapenušenost i bes, lavine bujnosti, izbijaju u vrtlozima u ovom njegovom epu. Nizovi džinova i granitnih volja od Karađorđa do Gliše harambaše, ređaju se u svojim vagnerovskim razmerama. To su razigrana kola napora, volje i strasti, koje se penušaju kao nadošle reke. Sve su to snage kao prirode, ljudi odvaljeni kao stenje s krševa, s temperamentima koji kipe i čine poplave kad su pod akcijom. Promiču džinovi od ljudi, s jagnjećim šubarama, teškim vunenim odelima i kostretnim torbama, mrka lica, teških pogleda, koji se, kad ih zapali strast borbe i akcije, razvijaju u teške epske razmere i nose bujicama svoje divlje snage, strašne dinarske napore i bujnosti. Večera braće Jakovljevića je kiklopska i rableovska. Zatrpavanje živog mladića, sdmah na početku romana, puno je strašne balkanske surovosti. Opisi Karađorđa i Glavaša puni su naše stare snage i jačine. Kao lava slivaju se iz duhova i karaktera, potmulo zatalasanih i do srži uznemirenih snaga i jačina, bes i neobuzdanost. Sve je prenapeto, besno i plahovito. Scena kad se Mladen, posle pobede nad Kučuk-Alijom, preobučen u tursko odelo, hoće da provuče u Beograd, puna i krcata užasa i sva drhti od divljine. Glava Mladenova na rogu jednoga vola, koga su Turci razbesnili da s njom pojuri ustanicima, kao i scena kad brat nosi tu glavu o ramenu majci, ostaju u pameti neizgladive. Ima tu i razvučenosti i prenatrpanosti, čak i preteranosti, ali ne treba zaboraviti: da talenti prelaze i preko granica svojih talenata i, drugo, što izvinjava prvo, da su to dinarske scene i balkanske i da, prema tome, preteranost nikad nije dovoljna.
Ceo roman je pun snage, divljine i sirovosti konstruktivne i stvarlačke snage, iz koje izbijaju bes, zapenušanost, bujice strasti i nagona i požar svih emocija muškosti i heroizma. Sve je zavitlano i rasplamtelo. Krv šiba u nebesa. Poduhvati su siloviti. Golim šakama se hvata za usijano gvožđe i snagom volje razbija silno jedno carstvo. Kad se roman završi i čovek vrati na normalu, ima se utisak da se vraća iz neke zemlje džinova u kojoj su sve konstrukcije za čitav niz kopalja više i šire.
Gospodin Živadinović je u svome pokušaju uspeo.
Branko Lazarević.

 

Kritike

Napišite kritiku

Stojan Živadinović - Karađorđe I Karađorđe

Stojan Živadinović - Karađorđe I Karađorđe

Format: A5
Broj strana: 419
Pismo: Ćirilica
Povez: Broš
Godina izdanja: 2016

Napišite kritiku