Novo Prodaja! Ivan Bunjin - Selo - Gospodin iz San Franciska Pogledaj veće

Dostupno samo putem interneta!

Ivan Bunjin - Selo - Gospodin iz San Franciska

Novo

Format: A5
Broj strana: 247
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrd
Godina izdanja: 2017

Detaljnije

500 Stavke

534,00 RSD

-40%

890,00 RSD

Add to wishlist

Više informacija

Ivan Bunjin - Selo - Gospodin iz San Franciska

U Voronježu, na tihom Donu, rodio se 1870. godine Ivan Aleksejevič Bunjin, kao sin stare, imovinski po­srnule plemićke porodice.

Sredina i tradicije u kojima se pesnik rodio i va­spitavao, stavile su na čitav njegov stvaralački rad du­bok žig, odredile mu pravac i povukle stroge i oštre granice. Pesnik nije nikada mogao taj pravac da odbaci ili promeni, nije mogao te granice da prekorači. . .

Ako je biće pesnikovog oca „bilo prožeto svešću o njegovom gospodarskom poreklu” — o sinu bi se moglo reći da je to poreklo podsvesno, često možda i protiv njegove volje, gospodarilo njegovim mislima i njego­vim ukusom. Bunjin se od detinjstva smatra slobodnim misliocem i govori o svojoj potpunoj ravnodušnosti prema svojoj „plavoj krvi”. Njegov pesnički i građanski život ne potvrđuje to. Pa ipak, iako je ta „plava krv” u Bunjinu jača od njegove volje, — Bunjin je, srećom, veliki pesnik i Rus — dakle čovek od savesti — te ni ta „plava krv” ni naslage jedne odživele klasne kulture nisu mo­gle zagušiti u pesniku njegovu pesničku savest.

Kako je Bunjinova porodica kao i mnoge posle 1862. („Oslobođenje seljaka”) materijalno posrnula, Bunjin je bio primoran da pečalbari po turskoj provinciji, gde je, pored službe, sarađivao i po raznim izdavačkim preduzećima.

Pesme je počeo da piše već u ranoj mladosti, tako da mu je prva pesma bila objavljena u časopisu Rodina — kad je pesniku bilo osamnaest godina.

Sredinom devedesetih godina Bunjinovi radovi po­činju da izlaze i u Ruskom bogatstvu i Novom slovu. Njegov književni ugled stalno raste, on stupa u veze s književnim prvacima svoga doba i uskoro počinje da aktivno sarađuje sa Gorkim, Andrejevim i Kuprionom u kružoku „Sreda”.

Pored originalnih dela, Bunjin daje odlične prevode lirskih i dramskih dela s engleskog jezika (Bajron, Long­felo, Tenison) i dobija od Akademije nauka Puškinovu nagradu, a godine 1909, iste kad je objavio roman Selo — izabran je za počasnog člana „Društva ljubitelja ruske književnosti” i za počasnog akademika.

Kako u svojim pesmama, tako i u prozi, Bunjin je prven­stveno subjektivni i individualistički liričar. Od prvih svojih pesničkih pokušaja, on se ugleda, „najviše na Ljermontova, a delom i na Puškina”, pa se ni kroz kasniji stvaralački rad nikada ne udaljava od dobrih tradicija ruske književne klasike. Od ruskih pisaca najsrodniji je Turgenjevu, a zatim donekle i Čehovu.

Bunjinov stil je filigranski izrađen od najfinijih tančina, sažet, živopisan, svež, a jezik neobično bogat i čist. Osećanje mere je u svim njegovim delima manifesto­vano strogo i savršeno. U pesmama omiljeni su mu razme­ri jamb i horej — i tu ostaje veran tradicijama Puškino­ve škole. On dobro vlada i „belim” stihom, ali se kloni svih oblika modernog versifikatorskog artizma.

Putujući mnogo po Evropi, Aziji i Africi, Bunjin je obogatio svoju paletu pejzažiste, i svojim majstorskimslikama ruske stepe i šume dodao još i lepote pustinje i okeana.

Poezija Bunjinova — poezija je tuge, razmišljanja, nastrojenja spahijskih salaša, venenja plemstva i umi­ranja gosparske kulture. Tu svoju tugu on iživljuje u filozofskim razmišljanjima o trošnosti i prola­znosti svega zemnoga i u posmatranju smenjivanja epoha i pokoljenja. Umoran od ,,usamljeničkih potucanja”, iz­bačen pred vrata sudbine iz svog oronulog gospodarskog doma, on tuguje nad starim grobljima i ruševinama i mirno pripoveda o prevrtljivosti ljudske sudbine i o zapuštenosti, čamotinji i beznadnoj tami ruskoga sela. U nastrojenjima jesenjeg umiranja on veze bolove svoje go­sparske duše na večno sivoj pozadini seoskih padina, izlokanih drumova, naherenih koliba, snežnih smeto­va, isušenih ribnjaka i zapuštenih spahijskih salaša i parkova.

Bunjin je veran slikar i pesnik ruskog sela, u kome je video pretežno mračne i jezive tonove. On slika Rusi­ju („Sva Rusija je selo”) dajući užasne slike njene bede, zapuštenosti, očaja, ali nikada ne traži dublje uzroke i veze, ne predviđa, ne osuđuje i ne poučava. Svu bedu staroga ruskoga sela on prikazuje skoro kao neki neot­klonjiv udes, neku kaznu sudbine za koju ne vidimo kriv­ca (sem možda samog seljaka). . . U izbeglištvu, Bunjin u predgovoru jedne svoje knjige odbija ranija prebaciva­nja, koja su mu nepravično činjena zbog „crnih, surovih i neistinitih boja” kojima je ocrtavao rusko selo — ,,a danas, kaže, — avaj, nemam potrebe da se od ičega više opravdavam! Svi vide i svi znaju. . .”

Bunjin ne ponire u dubinu svojih ljudi i zbivanja. On slika pošteno, verno, ali površno, prolazeći otmeno pored problema koji upravo viču sa njegovih katkada kr­vavih slika. . . Za svu bedu Rusije imao je pijetet čoveka koji voli i pati, ali — ništa više. A ima časova kad u očajanju proklinje svoju rođenu zemlju. . . Mi — ne veru­jemo u te Bunjinove kletve.

Selo, koje je pesnikovo najjače delo, Bunjin naziva „poemom”. Ta „poema” je jedan od najdragocenijih kul­turno-istorijskih i društveno-istorijskih dokume­nata stare Rusije. Dragocen je baš zbog odsustva „pro­blematike” i svakog „mudrstvovanija lukavago”. Ali je Selo, baš tom objektivnom mirnoćom kojom je prožeto, izvanrednom vernošću, psihološkim tumačenjem i do detalja tačnim i potpunim opisima, svojim mirnim, „hladnim realizmom”, najčistiji izraz izvanredne umetnosti Ivana Bunjina u kojoj su savršeno usklađeni njegov visoki artizam i savršena, nedostižna reali­stička opservacija. Te osobine su mu i donele Nobelovu nagradu 1933. godine.

Bunjin je negativno reagovao na oktobarski preporod. U Odesi je jedno vreme uređivao jedne kontrarevoluci­onarne novine, a zatim je napustio otadžbinu i ostatak života proveo u inostranstvu.

Međutim, Bunjin je mogao da vidi istinu ne samo po­vršno, već i da zaroni do njenog dna, što se lako naslu­ćuje naročito u Selu i u Gospodinu iz San-Franciska. Ali, za to je potrebno mnogo fantazije, vidovitosti i — smelosti. Bunjin je velik pisac, ali se mi ne možemo osloboditi utiska da je u njemu, možda, propao jedan još mnogo, mnogo veći i značajniji pisac. . .

Bunjin je osećao nesumnjivo gde je istina, morao je osetiti, pa se ipak odlučio za onaj svet kom on isti dovikuje apokaliptičke reči: Jaoh! Jaoh! grade veliki Vavilone, grade tvrdi!. . .

Dr Petar Ž. Dragović

Kritike

Napišite kritiku

Ivan Bunjin - Selo - Gospodin iz San Franciska

Ivan Bunjin - Selo - Gospodin iz San Franciska

Format: A5
Broj strana: 247
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrd
Godina izdanja: 2017

Napišite kritiku