Одломци из књиге Васпитавање војника Петра Бојовића

Српски народ, потпавши под турски јарам, после злокобне Косовске битке и изложен посебице и укупно непосредно блиској и трајној опасности и борби за свој опстанак, нигда се ниједног тренутка, у току те дуге петвековне подјармљености и борбе, није хтео помирити с мишљу, да буде и остане робом, него је стално и трајно водио борбу за свој опстанак, за своју слободу: делом у неколико уређено и у маси, као што су радили храбри Црногорци, а делом појединце, одмећући се у хајдуке, као што су радили Срби по осталим српским покрајинама. Том непосредно блиском и трајном опасношћу и борбом свакога појединца и свију укупно; јуначким песмама уз гусле, предањима о негдашњој својој слави и величини и тврдом вером у Бога, будио је Србин и крепио свој дух за слободним животом; оштрио је свој ум, челичио је своје нерве, развијао своју снагу и вештину за борбу: привикивао се опасности, да је одважно гледао смрти у очи и био је свестан своје дужности, да свој живот у тој борби залаже за се, за своју породицу, за свој народ и за своју веру. Па се и залагао посебице, очекујући онога свога генија, за којим ће, овако посебице напаћен, очеличен и прожет свесношћу о својој дужности, листом поћи, да га тај његов геније уреди у органске ратничке јединице, команде по обрасцу себе самог као посебног борца, и да га као војсковођа поведе у општу заједничку борбу, да збаци тај мрски турски јарам, да себи извојује златну слободу и да обезбеди опстанак.

И заиста очекивање га не изневери; појави се његов геније у лицу Карађорђа! Јер се у Карађорђу и његовим особинама оличаваше српски народ са својим ратничким особинама, те пође за њим у рат и борбу за ослобођење. Српски народ, дакле, под вођством Карађорђевим настави борбу појединаца и поведе јавно и отворено општу борбу и рат противу свога угњетача, противу моћне Турске царевине; ратова девет година и беше успео да ослободи један део земље и народа.

За овај рат и у овом рату изникоше врсни борци; изникоше одлични тактичари — команданти; изникоше одлични стратези — војсковође! А откуда, из какве школе, ко их томе научи?

Изникоше из намучених српских груди; изађоше из школе патничкога живота; томе их научи непосредна и трајна опасност и трајна и крвава борба, у којој сваки посебице и сви скупа беху свесни своје дужности за самопрегоревање, не више само за се и за своју породицу, него и за цео свој народ и за цело Српство.

*

Српски учитељи и професори, дакле, треба уза сва своја предавања науке својим ђацима, да им сваком могућом приликом буде и развијају војнички дух и љубав к војсци и њену позиву и задаћи. То може да чини сваки учитељ и професор уза сваки предмет, а нарочито уз географију, историју, језик, веронауку итд.

Тако нпр: уз географију, место сувопарнога и хладнога набрајања имена српских земаља, покрајина и градова, планина, равница, река, мора итд.; уз историју, место сувопарнога набрајања хронолошким редом историјских догађаја и факата: — учитељи и професори треба с дубоким осећајем, дирљивим речима и изразима, по примеру народних јуначких песама, да се косну ђачког младога срца и душе свагда, кад год буду говорили: о лепим српским земљама, некада слободним, а сада под туђином; и њихову неоцењену природном богатству и лепоти; о знаменитости места и задужбинама; о српскоме народу, некада срећноме и уједињеноме, а сада раскомаданоме и подјармљеноме; о некадашњој величини, слави и сили српскога народа; о славним биткама и победама негдашње славне и силне српске војске, као и о биткама и победама малене, али ипак славне српске војске за време наших ратова за ослобођење; о славним и неумрлим српским јунацима свију времена, хвалећи, уздижући и величајући њихово самопрегоревање и пожртвовање, а тиме будећи тежњу и жељу српске младежи за освету, за борбу и прослављање својом службом у војсци. Говорити им такође о узроцима опадања, пропадања и потпадања под туђине српских земаља и српскога народа; о несрећним биткама и поразима; о тешким патњама, свакојаким мукама и злу, које подносе од туђина наша подјармљена браћа, управљајући к нама сузне очи, а к Богу свесрдне молитве, да нам помогне, да их отргнемо и ослободимо из тешкога робовања и да их сјединимо под једну круну и скиптар нашега узвишенога краља; говорити им о тежњама наших непријатеља, о нашим дужностима за сузбијање тих тежња; говорити им да сваки Србин, у првоме реду, треба да је војник и срцем и душом.

*

Уз предавање о језику говорити: како се сви народи, под којима се неослобођени Срби налазе, труде свима средствима, да им натуре свој језик и своје име, а тиме и своју народност да увећају, а нашу да смање и униште; која народност, како и којим принудним средствима то ради, — као и колико је у томе успела и српскога живља у се претопила, а од нас отуђила. Том им приликом, као и сваком другом, говорити и објашњавати, да је грех и штетно ма и у шали брату Србину, па ма одакле он био, рећи: „Ти ниси Србин, ти си Шваба, ти си Шоп, ти си Гога, ти си Шокац, ти си Турчин, ти си Бугарин итд.” Јер је Срба много и на великом простору, те не могу бити сви „чистокрвни и овејани Шумадинци”;¹ али ипак зато нису лошији Срби и од чистокрвних Шумадинаца; па их до срца боли и вређа, кад им се и у шали, а камо ли и у збиљи (што се често дешава, нажалост, и у јавности путем штампе), намеће туђинско мрско име, које им и туђин једва чека да наметне, чувајући се добро да онима, које је на то принудио, никада и ни у каквој прилици, не само не рекне, него и не да познати, да они нису рођени него прирођени његовој народности. Ово можда коме изгледа ситница и без значаја! Али није тако, нека се нико не вара; јер у садање време, кад наши непријатељи са свију страна теже и служе се свима могућим средствима, да нам одроде што више српског живља, смемо ни у шали коме рећи да није овејан и чист Србин и замерити му што није био те среће, да се роди баш у Шумадији, а не нпр. у Маћедонији, у видинском, софијском и трнском округу, у Старој Србији, у Боци Которској, у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Славонији, у Хрватској, у Срему, Банату и Бачкој. И ако има разлике у дијалекту и нагласку, то не чини ништа, нити смета, да је то све чист српски језик којим Срби говоре у свима овим земљама. Јер који је тај народ, ако је мало повећи, у чијем језику нема овакве, па и много веће разлике, па никоме и не пада на памет ни у шали да отуђује икога од своје народности, него, баш обратно, граби и присваја од туђе, само своју да увећа и оснажи.

Уз предавање веронауке говорити им: да сви Срби нису православне вере, него их има много римокатоличке и мухамеданске; казати им, да они нису те вере примили драге воље и што би им биле миле, него су на то били силом принуђени, и да би се они опет вратили својој прађедовској вери, само кад би се ослободили туђинства. Зато ми треба да и њих сматрамо и волимо као своју осталу браћу Србе православне вере, држећи се оне мудре изреке: „Брат је мио, које вере био”.