БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 5000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

  • Ново
Војвода Петар Бојовић - Васпитавање војника
  • Војвода Петар Бојовић - Васпитавање војника
  • Војвода Петар Бојовић - Васпитавање војника

Војвода Петар Бојовић - Васпитавање војника

435

Vojvoda Petar Bojović - Vaspitavanje vojnika

Војвода Петар Бојовић сматра да победа на бојишту почиње у карактеру. Ослaњајући се на народну традицију и лично ратно искуство, аутор показује да су чојство и јунаштво темељи и војничког успеха и народног опстанка. Кроз животне примере о части, самопревазилажењу и дисциплини, књига позива читаоца да превазиђе страх, негује моралну снагу и стави лични интерес у службу заједничког добра.

Студија Васпитавање војника није намењена искључиво војницима: већ сваки Србин може у њој да пронађе водич за личну побeду над страхом, равнодушношћу и раздором. Читаоц ће сазнати како су кроз историју обликовали победници — од утемељeња српске средњовековне државе преко устаника до савремених витезова — и како се те врлине могу пренети на данашње изазове државе, породице и друштва. Она је поука и подсетник васцелом српском народу, посебно његовој омладини, како се гради и како су наши преци изградили карактер, док последњи долази до слободе коју је остварио и историје коју је стварао.

Војвода Петар Бојовић - Васпитавање војника

Војвода Петар

Количина:
Поштарина
Упитајте

Пожури! Само 30 Остало на стању!

 

Политика безбедности

 

Политика испоруке

 

Политика повраћаја

 

Безбедно плаћање картицама

Одломци из књиге Васпитавање војника Петра Бојовића

Српски народ, потпавши под турски јарам, после злокобне Косовске битке и изложен посебице и укупно непосредно блиској и трајној опасности и борби за свој опстанак, нигда се ниједног тренутка, у току те дуге петвековне подјармљености и борбе, није хтео помирити с мишљу, да буде и остане робом, него је стално и трајно водио борбу за свој опстанак, за своју слободу: делом у неколико уређено и у маси, као што су радили храбри Црногорци, а делом појединце, одмећући се у хајдуке, као што су радили Срби по осталим српским покрајинама. Том непосредно блиском и трајном опасношћу и борбом свакога појединца и свију укупно; јуначким песмама уз гусле, предањима о негдашњој својој слави и величини и тврдом вером у Бога, будио је Србин и крепио свој дух за слободним животом; оштрио је свој ум, челичио је своје нерве, развијао своју снагу и вештину за борбу: привикивао се опасности, да је одважно гледао смрти у очи и био је свестан своје дужности, да свој живот у тој борби залаже за се, за своју породицу, за свој народ и за своју веру. Па се и залагао посебице, очекујући онога свога генија, за којим ће, овако посебице напаћен, очеличен и прожет свесношћу о својој дужности, листом поћи, да га тај његов геније уреди у органске ратничке јединице, команде по обрасцу себе самог као посебног борца, и да га као војсковођа поведе у општу заједничку борбу, да збаци тај мрски турски јарам, да себи извојује златну слободу и да обезбеди опстанак.

И заиста очекивање га не изневери; појави се његов геније у лицу Карађорђа! Јер се у Карађорђу и његовим особинама оличаваше српски народ са својим ратничким особинама, те пође за њим у рат и борбу за ослобођење. Српски народ, дакле, под вођством Карађорђевим настави борбу појединаца и поведе јавно и отворено општу борбу и рат противу свога угњетача, противу моћне Турске царевине; ратова девет година и беше успео да ослободи један део земље и народа.

За овај рат и у овом рату изникоше врсни борци; изникоше одлични тактичари — команданти; изникоше одлични стратези — војсковође! А откуда, из какве школе, ко их томе научи?

Изникоше из намучених српских груди; изађоше из школе патничкога живота; томе их научи непосредна и трајна опасност и трајна и крвава борба, у којој сваки посебице и сви скупа беху свесни своје дужности за самопрегоревање, не више само за се и за своју породицу, него и за цео свој народ и за цело Српство.

*

Српски учитељи и професори, дакле, треба уза сва своја предавања науке својим ђацима, да им сваком могућом приликом буде и развијају војнички дух и љубав к војсци и њену позиву и задаћи. То може да чини сваки учитељ и професор уза сваки предмет, а нарочито уз географију, историју, језик, веронауку итд.

Тако нпр: уз географију, место сувопарнога и хладнога набрајања имена српских земаља, покрајина и градова, планина, равница, река, мора итд.; уз историју, место сувопарнога набрајања хронолошким редом историјских догађаја и факата: учитељи и професори треба с дубоким осећајем, дирљивим речима и изразима, по примеру народних јуначких песама, да се косну ђачког младога срца и душе свагда, кад год буду говорили: о лепим српским земљама, некада слободним, а сада под туђином; и њихову неоцењену природном богатству и лепоти; о знаменитости места и задужбинама; о српскоме народу, некада срећноме и уједињеноме, а сада раскомаданоме и подјармљеноме; о некадашњој величини, слави и сили српскога народа; о славним биткама и победама негдашње славне и силне српске војске, као и о биткама и победама малене, али ипак славне српске војске за време наших ратова за ослобођење; о славним и неумрлим српским јунацима свију времена, хвалећи, уздижући и величајући њихово самопрегоревање и пожртвовање, а тиме будећи тежњу и жељу српске младежи за освету, за борбу и прослављање својом службом у војсци. Говорити им такође о узроцима опадања, пропадања и потпадања под туђине српских земаља и српскога народа; о несрећним биткама и поразима; о тешким патњама, свакојаким мукама и злу, које подносе од туђина наша подјармљена браћа, управљајући к нама сузне очи, а к Богу свесрдне молитве, да нам помогне, да их отргнемо и ослободимо из тешкога робовања и да их сјединимо под једну круну и скиптар нашега узвишенога краља; говорити им о тежњама наших непријатеља, о нашим дужностима за сузбијање тих тежња; говорити им да сваки Србин, у првоме реду, треба да је војник и срцем и душом.

*

Уз предавање о језику говорити: како се сви народи, под којима се неослобођени Срби налазе, труде свима средствима, да им натуре свој језик и своје име, а тиме и своју народност да увећају, а нашу да смање и униште; која народност, како и којим принудним средствима то ради, — као и колико је у томе успела и српскога живља у се претопила, а од нас отуђила. Том им приликом, као и сваком другом, говорити и објашњавати, да је грех и штетно ма и у шали брату Србину, па ма одакле он био, рећи: „Ти ниси Србин, ти си Шваба, ти си Шоп, ти си Гога, ти си Шокац, ти си Турчин, ти си Бугарин итд.” Јер је Срба много и на великом простору, те не могу бити сви „чистокрвни и овејани Шумадинци”;1 али ипак зато нису лошији Срби и од чистокрвних Шумадинаца; па их до срца боли и вређа, кад им се и у шали, а камо ли и у збиљи (што се често дешава, нажалост, и у јавности путем штампе), намеће туђинско мрско име, које им и туђин једва чека да наметне, чувајући се добро да онима, које је на то принудио, никада и ни у каквој прилици, не само не рекне, него и не да познати, да они нису рођени него прирођени његовој народности. Ово можда коме изгледа ситница и без значаја! Али није тако, нека се нико не вара; јер у садање време, кад наши непријатељи са свију страна теже и служе се свима могућим средствима, да нам одроде што више српског живља, смемо ни у шали коме рећи да није овејан и чист Србин и замерити му што није био те среће, да се роди баш у Шумадији, а не нпр. у Маћедонији, у видинском, софијском и трнском округу, у Старој Србији, у Боци Которској, у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Славонији, у Хрватској, у Срему, Банату и Бачкој. И ако има разлике у дијалекту и нагласку, то не чини ништа, нити смета, да је то све чист српски језик којим Срби говоре у свима овим земљама. Јер који је тај народ, ако је мало повећи, у чијем језику нема овакве, па и много веће разлике, па никоме и не пада на памет ни у шали да отуђује икога од своје народности, него, баш обратно, граби и присваја од туђе, само своју да увећа и оснажи.

Уз предавање веронауке говорити им: да сви Срби нису православне вере, него их има много римокатоличке и мухамеданске; казати им, да они нису те вере примили драге воље и што би им биле миле, него су на то били силом принуђени, и да би се они опет вратили својој прађедовској вери, само кад би се ослободили туђинства. Зато ми треба да и њих сматрамо и волимо као своју осталу браћу Србе православне вере, држећи се оне мудре изреке: „Брат је мио, које вере био”.

1 Па и Шумадинци већим делом нису старином Шумадинци, него су махом досељеници из осталих српских покрајина, што су населили раније пусту Шумадију, која је била, због слабе насељености, сва обрасла шумом, од које је и име добила.

435
30 Ком.

Технички лист

Формат
A5
Број страна
270
Писмо
Ћирилица
Повез
Меки (брош)
Година издања
2025
Овај наслов нема рецензију

Можда Вам се допадне

Будите у току

Контактирајте нас путем WhatsApp

Boxed:

Sticky Add To Cart

Font: