• -30%
  • Novo

Konstantin Mihailović - Janičarove uspomene

700 RSD
490 RSD Uštedite 30%
Porez je uključen

Janičarove uspomene ili turska hronika nastala iz pera Konstantina Mihailovića na početku XVI veka i predstavlja jedno od najstarijih dela pisanih na poljskom jeziku.

Mijajlo Konstantinov ili Konstantin Mihailović iz Ostrvice (rudnička Ostrvica, jedno od najvažnijih utvrđenja srednjovekovne Srbije) u proleće 1453. godine biva poslan sa 1500 odabranih konjanika sultanu Mehmedu II od strane despota Đurđa pod vođstvom Jakše Brežića (deda Ivana Groznog). 1455. godine sultan Mehmed II osvaja Novo Brdo, zarobio je mušku momčad 320 duša, i oko 700 ženskinja razdao je svojim vojnicima kao roblje, a najlepše momke ostavio je za sebe, da mu budu janičari, i poslao ih je odmah u Malu Aziju." — Među ovim nesrećnicima bio je i naš Mijailo iz Ostrvice sa svoja rođena dva brata. „I tako terali su nas Turci“, pripoveda on sam „u jednoj gomili; a kad smo god ušli u šume ili među gore, svagda smo razmišljali o tom, da one Turke pobijemo, pa da pobegnemo u goru. No ipak smo nas dvanaest pobegli od njih noću u jedno selo; al kad su nas ulovili, tako su nas povezali tukli i vukli za konjima, da je divno čudo kako je ostala duša u nama.“ 1456. pri napadu na Beograd  Konstantin je već bio u janičarima, učestvovao je i u ratu protiv Moreje (1458-1460), protiv Trapezunta, Uzun Hasana u Karamanskoj (1461) i vojvode Drakula.

Po osvojenju Bosne Memhmed II ostavio je janičara Konstantina Mihailovića u utvrđenju, o čemu piše: „ostavio je u jednom gradu, koji se zove Zvečaj, nedaleko od Jajca, dao mi je 50 Janičara u posadu za taj grad. No kad je sultan otišao iz ove zemlje, ugarski kralj Matija (Korvin) neoklevajući dođe odmah u jesen u Bosnu, opsedne Jajce i grad Zvečaj, u kom sam ja bio. Kako kralj Matija dobi Jajce na predaju, odmah dođe k ugarskoj vojsci pod Zvečaj, i tako morasmo se i mi predati. A ja sam hvalio Boga, što sam mogao tako s obrazom i poštenjem vratiti se opet natrag među hrišćane.”
Ovim događajem dovršuju se vesti koje je naš srpski letopisac sam o sebi napisao u svom delu.

Povez
Količina

Poslednji put kada je ovaj proizvod kupljen: 18. 09. 2021.

 

Politika bezbednosti

 

Politika isporuke

 

Politika povraćaja

Mislim da će svaki Srbin isto tako rado čitati ovo delo jednog svog pretka, kao što sam ga ja sa zadovoljstvom preveo. Ono će ga upoznati sa jednim čestitim Srbinom, koji je kod našeg sveta još vrlo slabo poznat, a koji svakako zaslužuje da ga Srbi upišu među svoje odlične pretke, naročito među svoje znatnije radenike na umnom polju književnosti.

Znameniti naš Srbin zvao se dakle Mijailo Konstantinov iz Ostrvice. On se rodio po svoj prilici od roditelja boljeg stanja oko godine 1430. u Ostrvici, jednoj od najznamenitijih gorskih tvrdinja naše Srbije, čije razvaline na vrhu daleko viđene rudničke Ostrvice, još i danas dovode u udivljenje gledaoca svojom nepristupnom visinom, no u ono vreme, to jest u prvoj polovini 15. veka, bila je tvrda Ostrvica, posle Smedereva i Novog Brda blizu Kosova, jedna od najvažnijih tvrdinja u Srpskoj državi.

Već kao mladić počeo je i on vojevati protiv Turaka, kao i svi Srbi onog vremena. Kad je Sultan Muhamed u proleće 1453. godine spremao vojsku na Carigrad, morao mu je po ugovoru despot Đurađ poslati u pomoć 1500 odabrani konjanika, koje je Sultan zahtevao pod izgovorom, da mu trebaju za rat u Karamaniji. Despot neznajući ništa za pravu nameru Sultanovu, poslao mu je iskanu pomoć pod vojvodom Jakšom Brežićem. — A među ovim konjanicima bio je i naš mladi Mijailo, kao što to sam kazuje u svojoj hronici ovim rečima: „Vojska koju opravi despot u pomoć turskom caru, a među kojom sam i ja bio.“ No kad su Srbi na putu čuli, da je Sultan opseo Carigrad, hteli su se vratiti natrag, ali im dokažu prijatelji, da to ne čine, jer će ih Turci sve pobiti, koji su već tajno uhvatili bili busije, da ih u zasedi dočekaju ako bi se hteli vratiti. I tako moraše hteli ne hteli ići napred pod Carigrad i pomagati Turcima pri osvojenju ovog mesta: „Ali” veli kao izvinjavajući se naš letopisac, „po našoj pomoći ne bi nikada bilo osvojeno ovo mesto.” Srpski vojnici bili su namešteni kod Drenopoljske kapije, i tu su ležali utaboreni kroz jednu nedelju dana.

Odmah prve godine posle osvojenja Carigrada (g. 1454.) pošao je Sultan Muhamed protiv Srbije i osvojio je Smederevo i Ostrvicu. Naš Mijailo ništa ne spominje o osvojenju Ostrvice. Ali druge godine, kad je Sultan opet udario na Srbiju od strane Skoplja, osvojio je važno i jako utvrđeno rudarsko mesto Novo Brdo, a ovo osvojenje Novoga Brda potanko opisuje naš letopisac kao očevidac ovako: vojska turska legla je utaborena na polju Žegligovom u Kostandinovoj zemlji, (današnjem Kosovu pod planinom Crnom gorom) južno od zlokobnog Kosovog Polja. Despot nije smeo odupreti se tako silnom napadaju, ali se narod skupio sam dobrovoljno u dve vojske, od koji jedna utaborila se na Sitnici, a druga na Glubočici. Sultan stajao je kroz četiri nedelje u Kislinu, neznajući na koju vojsku bi mu valjalo pre udariti; međutim su Srbi na Glubočici razbili Turke u jednom sukobu; ali skoro zatim oni budu od Turaka razbijeni, kraj reke koju naš letopisac naziva Trepanjom. Tim načinom otvori sebi Sultan put k Novom Brdu, tada najbogatijem rudarskom mestu Srbije, sa majdanima zlata i srebra, ležećem blizu glave bugarske Morave. U mesecu junu 1455. godine predala se ova opsednuta varoš pod tom pogodbom, da će svi žitelji zadržati svoja dobra, i da im Turci neće zarobiti ni odvesti ni žene ni decu. Ali pošto se grad predao, Sultan zapovedi pozatvarati sve kapije, a samo jedna mala vrata otvoriti, kroz koja su morali izaći na polje svi domaćini sa svom svojom čeljadi muškom i ženskom u šanac pod zidom. Sultan sam stojeći do vrata, izbirao je i odvajao momke na jednu, ljude na drugu, a ženske na treću stranu. Potom je odmah sve važnije ljude dao noseći, a ostale vratio je u varoš na njihova dobra. Mušku momčad 320 duša, i oko 700 ženskinja razdao je svojim vojnicima kao roblje, a najlepše momke ostavio je za sebe, da mu budu Janičari, i poslao ih je odmah u Malu Aziju. — Među ovim nesrećnicima bio je i naš Mijailo iz Ostrvice sa svoja rođena dva brata. „I tako terali su nas Turci“, pripoveda on sam „u jednoj gomili; a kad smo god ušli u šume ili među gore, svagda smo razmišljali o tom, da one Turke pobijemo, pa da pobegnemo u goru, ali naša mladost nije nam dala to učiniti. No ipak sam ja samodvanajsti uskočio od njih noću u jedno selo; al nas je morala cela ona oblast goniti, pa kad su nas ulovili, tako su nas povezali tukli i vukli za konjima, da je divno čudo kako je ostala duša u nama. Tada obećahu za nas moja dva brata i oni drugi, da to nećemo više činiti, i tako nas odvedoše mirno preko mora.“

Vrlo je znamenito, da ovo delo pisano od Srbina prinadleži među najstarija originalna veća dela pisana na poljskom jeziku, koja počinju tek u sredini XVI vjeka, a starije je od njih sviju, jer je pisano bar u početku 16. veka, ako ne ranije.

87 Kom.

Detalji

Format
A5
Broj strana
219
Pismo
Ćirilica
Godina izdanja
2021
chat Komentari (0)
Trenutno nema komentara.