БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

  • -10%

Константин Михаиловић - Јаничарове успомене

693,00 RSD 770,00 RSD Сачувај 10%

Јаничарове успомене или турска хроника настала из пера Константина Михаиловића на почетку XVI века и представља једно од најстаријих дела писаних на пољском језику. Мијајло Константинов или Константин Михаиловић из Острвице (рудничка Острвица, једно од најважнијих утврђења средњовековне Србије) у пролеће 1453. године бива послан са 1500 одабраних коњаника султану Мехмеду II од стране деспота Ђурђа под вођством Јакше Брежића (деда Ивана Грозног). 1455. године султан Мехмед II осваја Ново Брдо, заробио је мушку момчад 320 душа, и око 700 женскиња раздао је својим војницима као робље, а најлепше момке оставио је за себе, да му буду јаничари, и послао их је одмах у Малу Азију." — Међу овим несрећницима био је и наш Мијаило из Острвице са своја рођена два брата. „И тако терали су нас Турци“, приповеда он сам „у једној гомили; а кад смо год ушли у шуме или међу горе, свагда смо размишљали о том, да оне Турке побијемо, па да побегнемо у гору. Но ипак смо нас дванаест побегли од њих ноћу у једно село; али кад су нас уловили, тако су нас повезали тукли и вукли за коњима, да је дивно чудо како је остала душа у нама.“ 1456. при нападу на Београд  Константин је већ био у јаничарима, учествовао је и у рату против Мореје (1458-1460), против Трапезунта, Узун Хасана у Караманској (1461) и војводе Дракула. По освојењу Босне Мемхмед II оставио је јаничара Константина Михаиловића у утврђењу, о чему пише: „оставио је у једном граду, који се зове Звечај, недалеко од Јајца, дао ми је 50 Јаничара у посаду за тај град. Но кад је султан отишао из ове земље, угарски краљ Матија (Корвин) неоклевајући дође одмах у јесен у Босну, опседне Јајце и град Звечај, у ком сам ја био. Како краљ Матија доби Јајце на предају, одмах дође к угарској војсци под Звечај, и тако морасмо се и ми предати. А ја сам хвалио Бога, што сам могао тако с образом и поштењем вратити се опет натраг међу хришћане.”

Konstantin Mihailović - Janičarove uspomene

Константин

693,00 RSD 770,00 RSD Сачувај 10%
Повез :
Количина:
Поштарина
Упитајте

Пожури! Само 197 Остало на стању!

 

Политика безбедности

 

Политика испоруке

 

Политика повраћаја

 

Безбедно плаћање картицама

Мислим да ће сваки Србин исто тако радо читати ово дело једног свог претка, као што сам га ја са задовољством превео. Оно ће га упознати са једним честитим Србином, који је код нашег света још врло слабо познат, а који свакако заслужује да га Срби упишу међу своје одличне претке, нарочито међу своје знатније раденике на умном пољу књижевности.

Знаменити наш Србин звао се дакле Мијаило Константинов из Острвице. Он се родио по свој прилици од родитеља бољег стања око године 1430. у Острвици, једној од најзнаменитијих горских тврдиња наше Србије, чије развалине на врху далеко виђене рудничке Острвице, још и данас доводе у удивљење гледаоца својом неприступном висином, но у оно време, то јест у првој половини 15. века, била је тврда Острвица, после Смедерева и Новог Брда близу Косова, једна од најважнијих тврдиња у Српској држави.

Већ као младић почео је и он војевати против Турака, као и сви Срби оног времена. Кад је Султан Мухамед у пролеће 1453. године спремао војску на Цариград, морао му је по уговору деспот Ђурађ послати у помоћ 1500 одабрани коњаника, које је Султан захтевао под изговором, да му требају за рат у Караманији. Деспот незнајући ништа за праву намеру Султанову, послао му је искану помоћ под војводом Јакшом Брежићем. — А међу овим коњаницима био је и наш млади Мијаило, као што то сам казује у својој хроници овим речима: „Војска коју оправи деспот у помоћ турском цару, а међу којом сам и ја био.“ Но кад су Срби на путу чули, да је Султан опсео Цариград, хтели су се вратити натраг, али им докажу пријатељи, да то не чине, јер ће их Турци све побити, који су већ тајно ухватили били бусије, да их у заседи дочекају ако би се хтели вратити. И тако мораше хтели не хтели ићи напред под Цариград и помагати Турцима при освојењу овог места: „Али” вели као извињавајући се наш летописац, „по нашој помоћи не би никада било освојено ово место.” Српски војници били су намештени код Дренопољске капије, и ту су лежали утаборени кроз једну недељу дана.

Одмах прве године после освојења Цариграда (г. 1454.) пошао је Султан Мухамед против Србије и освојио је Смедерево и Острвицу. Наш Мијаило ништа не спомиње о освојењу Острвице. Али друге године, кад је Султан опет ударио на Србију од стране Скопља, освојио је важно и јако утврђено рударско место Ново Брдо, а ово освојење Новога Брда потанко описује наш летописац као очевидац овако: војска турска легла је утаборена на пољу Жеглиговом у Костандиновој земљи, (данашњем Косову под планином Црном гором) јужно од злокобног Косовог Поља. Деспот није смео одупрети се тако силном нападају, али се народ скупио сам добровољно у две војске, од који једна утаборила се на Ситници, а друга на Глубочици. Султан стајао је кроз четири недеље у Кислину, незнајући на коју војску би му ваљало пре ударити; међутим су Срби на Глубочици разбили Турке у једном сукобу; али скоро затим они буду од Турака разбијени, крај реке коју наш летописац назива Трепањом. Тим начином отвори себи Султан пут к Новом Брду, тада најбогатијем рударском месту Србије, са мајданима злата и сребра, лежећем близу главе бугарске Мораве. У месецу јуну 1455. године предала се ова опседнута варош под том погодбом, да ће сви житељи задржати своја добра, и да им Турци неће заробити ни одвести ни жене ни децу. Али пошто се град предао, Султан заповеди позатварати све капије, а само једна мала врата отворити, кроз која су морали изаћи на поље сви домаћини са свом својом чељади мушком и женском у шанац под зидом. Султан сам стојећи до врата, избирао је и одвајао момке на једну, људе на другу, а женске на трећу страну. Потом је одмах све важније људе дао носећи, а остале вратио је у варош на њихова добра. Мушку момчад 320 душа, и око 700 женскиња раздао је својим војницима као робље, а најлепше момке оставио је за себе, да му буду Јаничари, и послао их је одмах у Малу Азију. — Међу овим несрећницима био је и наш Мијаило из Острвице са своја рођена два брата. „И тако терали су нас Турци“, приповеда он сам „у једној гомили; а кад смо год ушли у шуме или међу горе, свагда смо размишљали о том, да оне Турке побијемо, па да побегнемо у гору, али наша младост није нам дала то учинити. Но ипак сам ја самодванајсти ускочио од њих ноћу у једно село; ал нас је морала цела она област гонити, па кад су нас уловили, тако су нас повезали тукли и вукли за коњима, да је дивно чудо како је остала душа у нама. Тада обећаху за нас моја два брата и они други, да то нећемо више чинити, и тако нас одведоше мирно преко мора.“

Врло је знаменито, да ово дело писано од Србина принадлежи међу најстарија оригинална већа дела писана на пољском језику, која почињу тек у средини XVI вјека, а старије је од њих свију, јер је писано бар у почетку 16. века, ако не раније.

204/1
197 Ком.

Технички лист

Формат
A5
Број страна
219
Писмо
Ћирилица
Година издања
2021
ISBN
978-86-81800-57-7

Специјалне напомене

isbn
978-86-81800-57-7

мар 12, 2023

Zaostavstina koju ne smemo zaboraviti

Interesantno je saznati iz prve ruke o burnim dogadjajima nase istorije, tako daleko iza nas, a iz pera savremenika tih desavanja i svako koga zanima istorija bi trebao procitati ovu knjigu. Za nas koji i dalje naseljavamo ove prostore, ovo je nasledje koje ne smemo zaboraviti

  • 0 0

Контактирајте нас путем WhatsApp

Boxed:

Sticky Add To Cart

Font: