• -30%
  • Novo

Pavle Miljukov - Šarl Senjobos - Luj Ezenman - Istorija Rusije

4.500 RSD
3.150 RSD Uštedite 30%
Porez je uključen

Opšti plan Istorije Rusije drži se koliko god je mogućno hronološkoga reda, što je prirodno za svaku istoriju. Kažem koliko god je mogućno, jer mada je celina podeljena na hronološke periode, ipak je bilo potrebno da se u svakom od ovih perioda opišu odvojeno i uzastopno grupe raznorodnih pojava: politi­čkih, socijalnih, ekonomskih i duhovnih. Granice između perioda uzete su iz unutrašnje politike; ona pruža okvir najmanje proizvoljan, jer se jedino dejstvo državnih vlasti pruža kroz sve oblasti narodnoga života, a utoliko pre u jednoj zemlji gde je vlada, imajući pred očima samo jedan jedini cilj, uvek zavisila od volje jedne jedine ličnosti, i gde su presudni događaji bili promene na prestolu.
Pravilna srazmera održana je između uzastopnih perioda kao god i među raznorodnom građom. Niko se neće iznenaditi što izlaganje događaja postaje sve obimnije ukoliko se približuje našem dobu. Opravdano je što se brzo prelazi preko svih poče­tnih vekova zaključno sa krajem XV veka; jer oni ne samo da su malo proučeni zbog nedostatka dokumenata, nego su skoro bez događaja zbog nedostatka ljudi. Ta zemlja, gde naseljavanje tek beše otpočelo, imala je tada veoma razređeno stanovništvo u kome se nije još mogao da ispolji skoro nikakav javni život. Isti slučaj bio je i u svima evropskim kolonijama u prvim vremenima kolonizacije. Isto je tako opravdano dati mnogo više mesta XIX veku, dobu kada je ruski narod, postavši najmnogobrojniji narod čitave Evrope i mnogo veći od svih ostalih, počeo da živi snažnim životom koji je do sitnica poznat iz ogromne gomile najverodostojnijih dokumenata. Čitalac se neće požaliti, nadam se, što vidi kako se uvećava obim izlaganja kada se dođe do poslednje revolucije iz koje je neposredno potekao sadanji režim u Rusiji, utoliko pre što je pisac te povesti, kao svedok i značajan sudelovač, tada bio na najboljem položaju odakle je mogao da posmatra tu krizu i da upozna njene najtajnije opruge.

Količina

Poslednji put kada je ova knjiga dodata u korpu: 10. 09. 2021.

 

Politika bezbednosti

 

Politika isporuke

 

Politika povraćaja

Ova Istorija Rusije ponikla je iz saradnje nekolicine ruskih istoričara koje je velika katastrofa izgnala iz njihove otadžbine. Ona je zajedničko delo ljudi vičnih istoriografskom poslu, koji su hteli omogućiti Francuskoj da se koristi njihovim znanjem stečenim u Rusiji. Onaj koji je, zajedno sa g. L. Ezenmanom i sa mnom, zamislio ovo delo i rukovodio njegovim stvaranjem, g. Miljukov, čije su radove o ruskome društvu istoričari već ranije visoko cenili, nosi ime koje je danas postalo slavno širom celoga sveta zbog njegove državničke uloge. On lično napisao je veliki broj odeljaka ovoga dela, često najoriginalnijih i najvažnijih, a posebice glave o revolucionarnoj krizi u XX veku kojoj je prisustvovao kao svedok i u kojoj je učestvovao kao sudelovač. Pisci ovoga dela hteli su da pruže francuskim čitaocima rezultat proučavanja vršenih u Rusiji po arhivskim dokumentima, privatnim dnevnicima, memoarima i prepiskama, proučavanja koja su većinom skorašnjega datuma, malo poznata u Francuskoj, i iz kojih je ruska istorija izišla obnovljena.
Nije potrebno naglašavati korisnost ovakvoga dela. Francuz, željan da upozna prošlost ovoga velikog naroda, čija uloga u čovečanstvu raste iz dana u dan, ne može još i danas da nađe delo koje bi potpuno zadovoljilo njegovu opravdanu radoznalost. Jer na francuskom jeziku postoji veoma mali broj knjiga o istoriji Rusije. Najpoučnija Istorija Rusije od Ramboa, opravdano cenjena u svoje vreme, predstavlja danas samo istorijska znanja sa kraja XIX veka; ona čak ponekad pruža izopačenu sliku ruske istorije usled uticaja francusko-ruskog saveza i težnje za preteranim divljenjem carističkom režimu. Mala Istorija Rusije od Platonova, prevedena na francuski, može imati za cilj samo da pruži ukupan pregled, i ona se zaustavlja na pragu savremenoga doba. Niz monografija Vasiljevskoga o najglavnijim ruskim vladarima i njihovoj okolini sačinjavaju sjajnu zbirku, zanimljivu i prijatnu za čitanje, dramskih i skandaloznih anegdota; ali ona ne može da predstavlja istoriju ruskoga naroda. Mnogo temeljnija dela nemačkih pisaca, Hermana, Briknera, Šimana, Hečea i Štelina, nisu prevedena na francuski; ona, uostalom, i ne sačinjavaju povezanu celinu.
Da bi popunili tu prazninu, pisci i izdavači ovoga dela odlučili su da objave na francuskom jeziku jednu celokupnu istoriju ruskoga naroda od njenoga početka. Oni su želeli da pruže istorijsku sliku svih vidova ruskoga života, unutrašnjega političkog režima i spoljne politike, kretanja stanovništva i organizovanja društva, zemljoradnje, industrije i trgovine, književnosti i umetnosti, nauke i prosvete. Pokušaću da objasnim zašto mi se čini da su oni u tome poslu uspeli, i želeo bih isto tako da rasvetlim razliku u gledištima između ruskih istoričara i onih koje u Rusiji nazivaju „zapadnjacima”.
II
Opšti plan ovoga dela drži se koliko god je mogućno hronološkoga reda, što je prirodno za svaku istoriju. Kažem koliko god je mogućno, jer mada je celina podeljena na hronološke periode, ipak je bilo potrebno da se u svakom od ovih perioda opišu odvojeno i uzastopno grupe raznorodnih pojava: politi­čkih, socijalnih, ekonomskih i duhovnih. Granice između perioda uzete su iz unutrašnje politike; ona pruža okvir najmanje proizvoljan, jer se jedino dejstvo državnih vlasti pruža kroz sve oblasti narodnoga života, a utoliko pre u jednoj zemlji gde je vlada, imajući pred očima samo jedan jedini cilj, uvek zavisila od volje jedne jedine ličnosti, i gde su presudni događaji bili promene na prestolu.
Pravilna srazmera održana je između uzastopnih perioda kao god i među raznorodnom građom. Niko se neće iznenaditi što izlaganje događaja postaje sve obimnije ukoliko se približuje našem dobu. Opravdano je što se brzo prelazi preko svih poče­tnih vekova zaključno sa krajem XV veka; jer oni ne samo da su malo proučeni zbog nedostatka dokumenata, nego su skoro bez događaja zbog nedostatka ljudi. Ta zemlja, gde naseljavanje tek beše otpočelo, imala je tada veoma razređeno stanovništvo u kome se nije još mogao da ispolji skoro nikakav javni život. Isti slučaj bio je i u svima evropskim kolonijama u prvim vremenima kolonizacije. Isto je tako opravdano dati mnogo više mesta XIX veku, dobu kada je ruski narod, postavši najmnogobrojniji narod čitave Evrope i mnogo veći od svih ostalih, počeo da živi snažnim životom koji je do sitnica poznat iz ogromne gomile najverodostojnijih dokumenata. Čitalac se neće požaliti, nadam se, što vidi kako se uvećava obim izlaganja kada se dođe do poslednje revolucije iz koje je neposredno potekao sadanji režim u Rusiji, utoliko pre što je pisac te povesti, kao svedok i značajan sudelovač, tada bio na najboljem položaju odakle je mogao da posmatra tu krizu i da upozna njene najtajnije opruge.
Ne treba se isto tako čuditi što će se naići na više pojedinosti iz unutrašnje nego iz spoljne politike, a naročito kad bude potrebno da se objasni jedna od najoriginalnijih pojava u istoriji Rusije: one neobične inicijative samodršca, one nepredviđene samovolje koje odlučuju o budućnosti jednoga velikog naroda. Krvava opričnina Ivana Groznog, revolucionarni ukazi Petra Velikog, zakonodavni prohtevi Katarine, mistična maštanja Aleksandra I, liberalni pokušaji Aleksandra II, sva ta dela ruskih samodržaca mogu se objasniti jednome „zapadnjačkom” čitaocu samo pomoću podrobnog proučavanja životnih prilika za vreme svakog pojedinog vladara, dok odnosi sa drugim državama, koji predstavljaju građu spoljne politike, ulaze u zajedničku oblast istorije Evrope koja je našem čitaocu već poznata. U tom području bilo je dovoljno izneti tačno posebna stremljenja i postupke ruske vlade; i u tom pogledu obim izlaganja je veoma proširen, naročito od godine 1876.
Najnoviji deo za čitaoca je, razume se, istorija društvenog, ekonomskog i duhovnog života. O kretanju stanovništva, tako važnom u toj zemlji veoma skorašnjeg i veoma brzog naseljavanja, o stvaranju velikih industrijskih preduzeća, o uvećanju proizvodnje i trgovine čitalac će naći veliko izobilje obaveštenja, cifara i karata. Tu će se videti koliko Rusi u statistiku imaju poverenja (koje je na Zapadu veoma poljuljano) i koliko im je u volji izračunavanje procenata, u čemu sada boljševici idu do besmislenosti, jer u desetnim razlomcima izračunavaju procenat svoje industrijske proizvodnje koja je još u povoju.
Jedno veoma zanimljivo otkriće za Francuze, koji su tako malo obavešteni o unutrašnjem razvitku ruskoga naroda, biće objašnjenje dveju najoriginalnijih crta ruskoga društva, a to je prelaz u plemstvo vladarevih službenika, i preobražaj seljaka u robove; jer se u tome najjasnije vidi obratni tok društvenoga razvitka u Francuskoj i u Rusiji. Dok su u Francuskoj, zemlji koja je veoma davno počela da se obrađuje, ratnici kao posednici velikih oblasti sami sebe proglasili za plemiće za vreme međusobnih ratova, i dok su se seljaci, veoma davno vezani za zemlju kao sebri, postepeno uzdizali iz ropstva do slobodnog posedovanja zemlje preobražajem njihovih odnosa sa velikim posednicima, pri čemu je kraljeva moć mogla da igra samo sporednu ulogu, ― u Rusiji je, naprotiv, vladar silom svoje svemoći, a iz potrebe za zajedničkom odbranom od susednih naroda, stvorio jednu klasu ratnika koji su za vreme svoje službe nagrađivani ustupanjem zemlje u veoma siromašnom i još neobrađenom kraju, gde je zemlja, kao jedini izvor bogatstva, dobijala vrednost samo radom seljaka. Da bi izdržavala ratnike, a tako isto da bi prikupila potreban novac najpre za danak tatarskome hanu a poznije za državne izdatke, državna uprava je postepeno vezivala za zemlju zemljoradnike bez kojih ona ne bi davala ni dug ratniku ni porez caru. Ratnici, postavši najpre nasledni posednici svoje zemlje, a potom u XVIII veku oslobođeni svake obaveze i ovlašćeni da postupaju po svojoj volji sa seljacima vezanim za njihov posed, stekli su veoma visok položaj koji ih je najzad izjednačio sa plemstvom ostalih evropskih zemalja. Seljaci, privezani za određeno zemljište i ostavljeni na milost plemića, spali su sa položaja slobodnih zemljoradnika na stupanj sebarstva, koje se jedva malo razlikovalo od ropstva antičkoga doba.
Duhovni život obrađen je u ovoj knjizi onim hronološkim redom što ga je nametnuo politički život, sa naročitim isticanjem različitih vidova koje je taj život dobijao u raznim periodima, i to više sa gledišta istorije nego sa gledišta umetnosti. Važnost jednoga dela ili jednoga pisca odmerena je prema mestu u razvitku ruskoga duhovnog života više nego prema njegovoj estetskoj vrednosti. Početna natucanja ruskoga književnog života, ti pokušaji nezgrapni za naše zapadnjačke oči, obrađeni su sa isto toliko obzira, a ponekad i sa više ljubavi nego remek-dela XIX veka, čiji su zraci obasjali čitavo čovečanstvo.
Naučni život, započet u Rusiji najpre u obliku vežbanja u tehničkim zanatima, dugo vremena bio je samo popularisanje radova evropske nauke; on je morao da sačeka drugu polovinu XIX veka da bi se uzdigao do visine originalnih istraživanja. On je mogao da zauzme samo skromno mesto u slici ruskoga života. A naprotiv, dato je - i to opravdano ― najšire mesto istoriji nastave, koja je prirodna dopuna istorije nauka.
III
Nije samo istorijska sadržina ovoga dela poučna za čitaoca, već isto tako i gledište sa koga ruski istoričari posmatraju istoriju svoje otadžbine. Oni dovoljno poznaju Rusiju i Evropu, te zapažaju tesne veze koje ih spajaju; oni dakle nisu dolazili u iskušenje da osobine svojstvene ruskom narodu pripišu azijatskom poreklu ili temperamentu. Oni su se u dovoljnoj meri oslobodili iluzija sveslovenskog romantizma, te više ne veruju da je ruski narod pozvan da preporodi evropske narode u ime jednoga novog shvatanja ljudskoga života. Oni znaju da je njihov narod po poreklu evropski narod, stvoren kao i drugi okolni slovenski narodi ujedinjavanjem nekolikih stalno nastanjenih plemena pod vlašću jednoga ratničkog vođe. Pošto je u istorijski period ušla mnogo docnije nego zapadna Evropa, Rusija je u XII veku dostigla otprilike isti stupanj razvića evropskih naroda koji je Francuska dostigla u VIII a Nemačka u X veku. Bilo je to doba pre feudalnog režima, kada je zemlja bila podeljena između kneževa od kojih je svaki imao oko sebe krug ratnika. Dva događaja usled geografskog položaja Rusije na granicama Azije prelaz u pravoslavlje krajem X veka i najezda i gospodarenje Tatara od XIII veka, najpre su je odvratili a potom sasvim odvojili od evropske zajednice i bacili u usamljenost koja je zaustavila njen razvitak. Ona je ponovo došla u dodir s Evropom tek posle ponovnog zakašnjenja, te je zaostala za pet ili šest vekova, i nije imala ni viteški stalež, ni gradsku buržoaziju, ni Renesansu, ni Reformaciju, već je bila potčinjena svevlasti jednoga jedinog vladara, „samodršca ruskih zemalja”, čija je vlast bila tiranska, jer je bila lišena kočnica aristokratije i oblasnih vlasti koje su u Srednjem veku ponikle u Evropi i ograničavale čak i vlast apsolutnih monarhija. Dovde su ruski istoričari saglasni s nama, sem što umanjuju važnost tatarskoga gospodarstva.
Ali posle narodnoga otpora u početku XVII veka protivu pokušaja Poljske i Švedske, i čim je Rusija ponovo došla u stalan dodir sa evropskim narodima, koji su bili odmakli u prosvećenosti, čitav njen unutrašnji život ukazuje se nama zapadnjacima samo kao kopija režima, običaja i shvatanja Zapada. Petar Veliki stvara vojsku i flotu po uzoru na Evropu, Senat, veća i fina­nsijski sistem po uzoru na Švedsku, a Sinod po ugledu na protestantske crkve; kneževi i kneginje nemačkoga porekla u XVIII veku obrazuju plemstvo, plemićske sabore, zanatska udruženja i buržoaziju po nemačkom uzoru. Aleksandar I ugleda se na Napoleona, a Nikola I upravlja svojom vojskom po pruskom načinu; Aleksa­ndar II zavodi u Rusiji francuske sudove i porote, univerzitete i gimnazije kao u Nemačkoj, a mesne i pokrajinske sabore kao u Evropi; pa i Duma Nikole II stvorena je po nemačkim uzorima. Za ta dva veka nazivi ustanova, činova i položaja su skoro uvek zapadnjački; tu su odbori stvoreni po zapadnjačkoj modi da pripreme sve reforme, i ideal ruske državne uprave ostao je uvek „prosvećeni despotizam” iz evropskog XVIII veka.
Isti je slučaj i sa opozicijom. U svima svojim uzastopnim oblicima ona je uvek tražila svoj ideal u političkom i socija­lnom režimu pozajmljenom od zapadnjačkih praksa i teorija. Dekabristi iz 1825. godine tražili su ustavnu monarhiju po ugledu na francusku, a liberali iz 1860. godine parlamentarnu monarhiju po ugledu na englesku; revolucionari posle 1875. godine radili su za evropski socijalizam, a komunisti za nemački marksizam, i najviši stupanj originalnosti što ga je Rusija postigla sastoji se danas u tome da ostvaruje jednu teoriju koja je u Evropi ostala u stanju utopije.
Nije samo u politici Evropa služila kao uzor. U svim oblastima života, u zemljoradnji, industriji, trgovini, književnosti, umetnosti, nauci, nastavi, u načinu odevanja, društvenim običajima i zabavama, Rusija je dobivala podstrek od Zapada, usvojila njegove prakse i sledovala njegovim modama. Njena književnost je otpočela prevođenjem i prerađivanjem zapadnjačkih spisa, a njena nauka popularisanjem evropske nauke.
Takav utisak čini istorija Rusije na duh jednoga zapadnjaka. Ali, kada se taj dugački niz podražavanja posmatra sa ruskoga gledišta, on dobija sasvim drugi izgled. Pažnju ruskog istoričara ne privlači više strani uzor, nego rad izvršen u Rusiji da bi se taj uzor prilagodio prilikama ruskoga života. I upravo taj rad na prilagođavanju postaje za njega glavni predmet proučavanja; reklo bi se da evropski uzor postoji tek od trenutka kada je nekoji saradnik ruske vlade saznao za njega. Zbog toga ruski istoričar veoma brižljivo proučava pripremne radove za reforme, careve lične utiske ili maštanja, uticaje koji su vršeni na njegovu volju, suparništva u njegovoj okolini, rasprave u njegovom kabinetu ili u odborima kojima je stavljeno u dužnost da ispitaju ta pitanja, proučavanja što su ih vršili njegovi saradnici, izmene unete u prvobitni nacrt, oblik konačnih odluka i mere preduzete za njegovu primenu. Ruski istoričar se interesuje čak i za neusvojene nacrte, jer oni bacaju svetlost na shvatanja male grupe upravljača i upoznaju nas sa osećanjima, predrasudama i otporom onoga što se u Rusiji smatra za javno mišljenje.
Francuski čitalac može uostalom samo da se raduje ovakvoj sklonosti ruskoga duha, jer upravo ta neprekidna težnja da se podražavanja Zapadu predstave kao ruski pronalasci pružaju čitaocu izobilje obaveštenja o delima i ličnostima dosada skoro nepoznatim u Francuskoj. Tako će se upoznati sa onima koji su stvarali projekte za Petra Velikog, Katarinu i oba Aleksandra. Podroban pregled radova čuvene Katarinine zakonodavne komisije pokazaće mu jasno već oštro izražen pokret protivu sebarstva i pomaman otpor povlašćenih protivu svake reforme u tome pogledu, čime se objašnjava neuspeh toga pokušaja. Proučavanje diskusija i spletaka u komisiji i oko komisije kojoj je Aleksandar II stavio u dužnost da pripremi oslobođenje sebara objasniće čitaocu kako se vlada mogla odlučiti na tako značajnu reformu i zašto je unela u nju tako važna ograničenja.
Sa toga ruskog gledišta može se lako uočiti kako se jedna tućinska ustanova presađena u Rusiju preobrazila toliko da je postala kao neka domaća tvorevina. Zemstvo, stvoreno po ugledu na pokrajinske zajednice Zapada, postalo je u Rusiji organ političkog života mnogo snažniji nego njegov slabački zapadnjački uzor; ono je mnogo dublje prodrlo u narodnu masu. Svojim ustanovama za lekarsku pomoć, za osnovnu nastavu, za zemljoradnju i statistiku, zemstvo je intelektualce, lekare, učitelje, statističare i agronome dovelo u ličnu vezu sa seljacima; njegova delatnost probudila je unutrašnjost zemlje koju je birokratija bila dovela do obamrlosti; ono je naviklo ljude različitog društvenog nivoa da saraćuju kao međusobno ravni, i ono je učinilo da čak i u sela prodre osećanje jednakosti pred zakonom.
Sličnim preobražajem su se ruske političke stranke, iaka ponikle iz zapadnjačkih stranaka od kojih su čak i nazive pozajmile, izmenile usled čisto ruskih prilika koje su na njih uticale. Ni ustavna stranka, ni liberali, ni socijalisti, ni radnička stranka nisu postupali kao njihovi evropski imenjaci. Rascep ― čije su posledice bile sudbonosne za zemlju ― između parlamentarnih liberala i grupa sa socijalističkim težnjama potekao je iz suprotnosti između dveju uzastopnih generacija, i njega su ovde potpuno rasvetlili ubedljivi navodi uglednih pisaca iz oba tabora. Posle 1875. godine rusku omladinu odvratilo je od parlamentarne opozicije osećanje nesavladljivog nepoverenja prema njenim starijim drugovima liberalima, osumnjičenim da gaje potajne aristokratske težnje. Tako se objašnjava oduševljeno stremljenje ka ekstremnim rešenjima, koje je u ovoj knjizi označeno kao revolucionaran pokret i koje je, služeći se i dalje zapadnjačkim obrascima, naposletku nametnulo Rusiji jedan režim sasvim različit od režima ostalih evropskih država.
Razlika u gledištima ne oslovljava uostalom i različitost u načinu naučnog obrađivanja. Pisci ovoga dela, dobro upoznati sa primenom istorijske metode koja se upotrebljava u čitavoj Evropi, izvežbali su se u proučavanju izvora i oni znaju za predostrožnosti koje kritika zahteva. Oni su umeli da očiste teren od lažnih povesti i anegdota koje su nagomilala dva veka ćeretanja na dvoru i po ambasadama, a takođe i od pogrešnih zapažanja i tumačenja tuđinskih putnika. Tako su oni uspeli da rasture opsenu romantičnih iluzija o staroj Rusiji (naročito o miru i Saboru).
Praktična potreba da se ograniče razmere ove istorije i vrsta čitalaca kojima je ona namenjena nisu dopuštale da se ovo delo otromi mnogim objašnjenjima u obliku napomena. Ipak će jedan podroban odeljak o kritičnim delima omogućiti čitaocu da stvori tačnu sliku izvora za istoriju Rusije i upoznaće ga sa važnim monografijama i iscrpnim delima u kojima su izneti rezultati stečeni proučavanjem dokumenata.
Želim da završim izražavanjem svoje zahvalnosti za čast koja mi je ukazana da francuskim čitaocima predstavim delo od tako velike vrednosti.

Š. Senjobos

500 Kom.

Detalji

Format
B5
Broj strana
I - 474; II - 583
Pismo
Ćirilica
Povez
Tvrdi
Godina izdanja
2021

Možda vam se svidi

chat Komentari (0)
Trenutno nema komentara.