Од целокупнога старога уређења постоје још само породица и властитост. Остало је све промењено. Данашње друштво не признаје више право једнога човека над другим, господара над робом, заштитника над штићеником, властелина над себром; оно признаје само власт оца породице над женом и децом; сваки је човек слободан и нико није дужан никога слушати. — Обичаји и закони, који су спутавали живот појединаца, пали су; сваки човек може располагати својим животом и имањем: ту је слобода веровања и вршења верских обреда, слобода речи, саобраћаја, бирања себи места за становање, уређивање своје куће, слобода индустрије и трговине, и све то данашње друштво усваја. Оно почива на приватној слободи.

Стари су закони били аристократски; они су људе делили по неједнаким класама и свакога привезивали за његов ред. Данашње је друштво демократско; оно је све људе изједначило пред законом, а задржало је само приватну неједнакост која произилази из имовнога стања. Оно је завело јавну једнакост.

Некада је само мали број повлашћених, грађана или племића, сачињавао народ. Аристотело вели: „Једна добро уређена држава неће занатлијама дати грађанска права.“ Ручни се рад презирао, а радници су били искључени из управе. Данашње друштво прима у политичко тело све становнике, па и саме раднике; оно је опет повратило важност ручном раду; оно индустријалце и трговце поштује исто онако као и власнике имања.

Влада није више искључива својина грађанске аристократије, или каквога цара, или владалачке породице, него народ сам собом управља.

Стара су друштва живела у нереду и под насиљем. Данашње државе имају уређену управу, која се о свему обавештава и свуда одржава ред. Надзорна и судска власт довољно су јаке да заштите поједина лица од злочиначких напада; чиновници (као агенти власти) довољно су часни и доста обазриви, да себи више не допуштају никаква насиља над појединцима. У образованом свету нема више ни разбојника ни гусара; безбедност је потпуна.

Ратовања између народâ, није нестало. Али се почиње на њега гледати као на неко нужно зло. Војници више не сачињавају један повлашћени сталеж; војником се постаје по дужности, а не ради забаве или зарад почасти. Ратови су убилачки, али су ретки и кратковремени. Образованост је постала мирољубива.

Све те промене учиниле су да живот буде угоднији, разноврснији и слободнији. Никад није образованост прикупила око људи толико услова за срећу. — А да ли смо ми срећнији од својих предака? — Нико то не би могао потврдити. — Срећа више зависи од унутрашњих осећаја, него ли од спољашњих добрих прилика. Наш је живот боље уређен него ли живот наших отаца; али, као оно богаташка деца, која су одгајена у раскоши, ми смо се навикли на благостање, па од њега више не осећамо никакве дражи; наше је васпитање раслабило у нама способност за уживање.

Од старога века све се изменило, и материјални, и умни, и друштвени живот. Ваља очекивати да ће се и будућност разликовати од садашњости, као што се садашњост разликује од прошлости. Може бити, да ће и сам наш нараштај бити сведок великих промена, јер изгледа, да уколико образованост иде у напредак, утолико јој је ход све бржи. Ми немамо шта да се бојимо тога; човечанство је прошло кроз такве промене, какве човек не би могао ни замислити, па ипак није пропало. Историја образованости треба да нас научи да верујемо у будућност.