У ову су историју српске православне цркве обухваћене све области у којима Срби наставају од првијех десетина VII вијека до наших дана. Излази на свијет у сaжeтом опсегу по предавањима Њ. В. краљу српскому Александру I, и може послужити као уџбеник у српским богословијама.

Написана је: по студијама и записима пишчевим, споменицима, књигама, расправама, монографијама и часописима из домаће и иностране књижевности старе и нове од Порфирогенита до наших дана.

Вично око и зналац посла лако ће то опазити.

Ну, колико је јоште и сада тежак посао систематички написати цјелокупну историју Српске православне цркве, кратку или опширну, најбоље знаду они који се тијем стручно баве; знаду: да има пропланака за које се до сада није нашло података. На њима ће се уставити сваки бољи историк и довијати да их попуни и расвијетли. И опет ће остати у њој много празнина и нетачности.

У Босни је и Херцеговини (Хуму) историја српске православне цркве најзамршенија од самога почетка па до 1557. године. Тому има више узрока: тежња тијех области за одвојеност и независност своју; властољубни поступци римских папа; освајачке намјере угарских краљева и богомилска јерес.

Лако је дакле појмити што ни ова историја није без празнина и нетачности покрај најбоље пишчеве воље, труда и настајавања да буде што потпунија и тачнија. Старао сам се да унесем у њу барем досадашње пречишћене резултате критичких истраживања на томе пољу, прикупљајући грађу за њу више од 20 година. Али је варварска и дивља рука уништила многе српске културне и књижевне споменике и податке, те се никад неће наћи довољно потребне грађе за све периоде историје српске православне цркве. А колико се буде с временом находило толико ће се попуњати и исправљати.

Како није до сада критички написана ни штампана та историја (колико се, наравно, сада може написати), лацкам себи да ће се овом попунити досадашња празнина у српској црквеној књижевности по историчкој струци и корисно послужити српским богословијама које у томе тaвope.

Ако се њоме ускористују и други читаоци уопће, а српски свештеници на по се, који не знају барем један стари класични и један модерни културни језик и немају стручне књижнице, биће потписаному најмилија награда за уложени труд.

У Биограду 1894. год Н. Дучић

архимандрит