Наслов ове књиге може се неумитну критичару показати већи од садржине. Зато ваља о њему рећи коју реч. 

При састављању овога наслова, писац је желео учинити имену кнеза Михаила што видније место. А писати опширно о времену и раду Обреновића. Трећега није ни намеравао. 

Али како се већ навршује трећа декада од дана топчидерске наше несреће, и како личност незаборављенога кнеза све више постаје предмет народне приче, писац је држао (а и неки његови пријатељи мисле тако) да ће учинити прилог к осветљењу слике овога ретког Србина, ако обелодани и ове кратке, расуте белешчице, као своје личне спомене који, можда, ту једину цену и имају што су са свим истинити. 

За живота кнеза Милоша, писац је ретко, тек каткад, бивао у кнеза Михаила, и слушао разговоре његове. 

После смрти старога кнеза, писац је, као уредник српских новина, чешће имао повода да излази пред кнеза Михаила, и да разговара с њим. 

Постављен за секретара кнежеве канцеларије, он је, готово сваки дан, по дужности, ишао у двор кнезу, те му реферовао службене послове, који су се, по ондашњем уређењу земаљске управе, стицали у „Внутрење одељење“ кнежеве канцеларије. 

Доцније пак, као секретар министарства просвете, одлазио Му је кад је имао каква нарочита посла, или кад би га сам кнез звао. 

Прве своје разговоре с кнезом писац није записивао одмах, него доцније; а од 1. јануара 1861, па све до последњег виђења с њим (23. априла 1868) бележио је истог дана, у нарочити записник, сваки свој разговор с кнезом. Па и тада је, желећи бити што краћи, записивао само главни предмет разговора, остављајући појединости својему памћењу, које је, нарочито оних година, било врло јако. 

Ако ове белешчице, ови пишчеви спомени, ма и најмање помогну да светла слика кнеза Михаила изиђе милија, писац сматра да је испунио једну своју дужност. 

„Зрно по зрно — погача, 

Камен по камен — палача,

Кап по кап – Морача!“