Кад ce српска победничка војска појавила на источној обали Јадранскога мора и кад je освојила стара српска пристаништа Драч и Љеш, онда се догодило једно чудо невиђено.

Аустроугарска, дакле баш она велика сила, која нема своје народности, него je састављена из мешавине многих различних народа, које je она на основи начела „подели па владај“, пујдала једнога против другог, те се тиме вековима одржавала, та велика сила претвори се напречац у великог поборника народносног начела. Баш та велика сила усвоји наш поклич „Балкан балканским народима“, па на основи те наше девизе стаде тражити да се назор створи једна нова држава за арнаутску нацију, јер, вели, ваљда нико не може сумњати да су и Арнаути један балкански народ.

Италија, која je супарник Аустроугарске у Арнаутлуку, беше још много раније избацила поклич „Арнаутлук Арнаутима”. Угледни аустријски политичар Леополд барон Хлумецки одмах je опазио опасност, пa je обратио на њу пажњу својих земљака: „Онај италијански рецепат који гласи: Арнаутлук Арнаутима, треба врло опрезно употребљавати. Тај je поклич само огртач испод кога се крију сасвим друге намере”.

Пошто су војске двеју српских држава освојиле северни и средњи Арнаутлук, осетила je и Аустроугарска да јој треба онај огртач да сакрије „сасвим друге намере“, пa je заложивши сву своју војну снагу „протурила” код Великих Сила да се оснује арнаутска држава.

Ама има ли у опште арнаутског народа?

Шта je управо тај Арнаутлук или Арбанија, или Албанија?