Већи део ове књиге био је већ написан када је група спретних противника који се купе око немачке „Kriegsschuldfrage”, а напоредо с њоме госпођица Дурам у Енглеској и професор Феј у Америци, почели да вешају о велико звоно „открића” г. Љубе Јовановића у алманаху „Крв Словенства”, да би Foreign Affairs покушали оптеретити Србију главном одговорношћу за избијање Великога рата. Они пријатељи Србије на западу који су кроз цели рат исповедали теорију о невиности званичне Србије, у први мах, нису баш тако озбиљно узимали доста јасне исказе г. Јовановића да је званична Србија знала за заверу која се спрема, сматрајући да ће надлежни на време изнети потребне податке и доказе да сузбију оптужбе тако штетне добру гласу Србије. Место тога, г. Пашић је упорно ћутао читаву годину дана, што су непријатељски расположени инострани критичари тумачили као ћутање човека ухваћена у кривици; док је опет југословенска штампа, већим делом, целу ствар узела са погрешне стране, па је искористила у партијске сврхе (уколико долазе у обзир присташе сада једног другом противних Пашића и Љубе Јовановића). Када је, напокон, г. Пашић проговорио, било је јасно да је и он заинтересован, и то не толико ради моралне стране саме ствари колико ради њена утицаја на унутарњу политичку ситуацију у Југославији; услед тога, његов закаснели деманти, неподупрт документима или било каким доказима, тешко да би уверио критичаре у иноземству, који нису већ уверени другим, мало јачим, аргументима. На срећу доброг имена Србије, не зависимо од онога што поједини политичари мисле да у извесном моменту, треба да рекну или опорекну. Имамо у обиљу поузданих података — често, дабогме, заобилазних, али у својој допуњујућој се множини веома убедљивих — који показују, да су искази г. Јовановића не мање невероватни него што су лако набачени и позитивно штетни. Ја стога верујем, да ће и читаоци ове књиге, са мном заједно, одбацити причу из „Крви Словенства” као потпуно непоуздану. Али све да је и тачно што је онде речено, то не би ни у чему изменило три основне чињенице: 1) да је Сарајевски атентат био само крајњи догађај у једном спонтаном покрету који се развијао у Босни и у Хрватској, а који Србија није могла обуздати; 2) да је Аустроугарска од своје стране још у годинама пре рата систематски припремала покорење Србије; и 3) да се Аустроугарска и коначно одлучила да остане при свом нападачком држању, кад је знала да јој је помоћ Немачке по сваку цену осигурана. О свему томе дају обилно доказа сами немачки и аустријски документи, као што ће се видети из извода у последње три главе ове књиге.

28. јуна 1926, Лондон. R. W. Seton - Watson