Никола Вулић - Ђурађ Кастриотић Скендербег

Nikola Vulić - Đurađ Kastriotić Skenderbeg

Никола Вулић рођен је 27. новембра 1872. године у Скадру. Основну школу је завршио у Бољевцу 1882. године, нижу гимназију је похађао у Зајечару и Алексинцу, вишу гимназију завршио је у Београду 1889/90. године. На Великој школи у Београду студирао је класичну филологију. Вулић се нарочито афирмисао семинарским радом – историјском студијом о Ђурађу Кастриотићу Скендербегу – у којој је темељним и прецизним разматрањем извора извео значајне и запажене закључке. Рад је касније објављен као самостална књига, а за њега је добио Видовданску награду коју додељује Београдска општина. Студије на Великој школи окончао је са највишим оценама, успешно положивши испит за професорско звање.

Пошто је дипломирао, одмах је постављен за предавача Крушевачке гимназије али жедан знања и незадовољан позицијом предавача одлази у Минхен где и докторира на универзитету Ludovico-Maximilianea.

За редовног професора на Универзитету у Београду изабран је 1919. На Вулићев предлог дошло је до оснивања Народног универзитета у Београду 1922. године.

Истраживао је античку историју, класичну филологију, епиграфику и нумизматику. Објавио је преко 550 радова. Научни радови које је Вулић објавио прихваћени су у европској науци.

*

Никола Вулић објавио је у Београду 1892. године дело Ђурађ Кастриотић Скендербег, историјска расправа. Иако студентски рад, ова књига има све добре особине Вулићевих потоњих радова. Добро и марљиво прикупљено историјско градиво, као и савесна употреба стручне литературе чине да се ова књига видно истиче у старијој литератури о Скендербегу. Иларион Руварац у својој студији Ђурађ Вуковић, деспот српски и Ђорђе Кастриот-Скендербег вођ арбанашки године 1444 (Нови Сад, 1902), без разлога и неоправдано потценио је ово Вулићево дело. Тим пре није требало Вулићеву књигу гледати преко рамена, што Вулић на стр. 11-13 рекао о тобожњим писмима угарскога краља Владислава и Скендербега из 1443. г. оно исто што и Руварац у споменутој расправи, због чега је Руварац управо и написао ову расправу. Вулић је, знајући непоузданост Барлеција, поред архивске грађе, за своју књигу марљиво искористио и дело брешијскога свештенике Ђамарије Бијемије Istoria di Giorgio Castrioto detto Scander-begh. Као и други, Вулић је мислио да је Бијемијево дело, како сам Бијеми каже, само италијански превод једне Скендербегове биографије на латинском језику, написане већ 1480. Данас се, пак, зна да ова тобожња савремена Скендербегова биографија на латинском није уопште постојала, него да ју је измислио Бијеми који је, сем ове биографије, фалсфиковао још две локалне брешијске хронике.

Јован Радонић