Нарочити додатак „Народни Лист” на српскохрватском језику излазио је заједно са сваким трећим или четвртим бројем од „Il Nazionale.” У „Il Nazionale” сарађивали су стално д-р Михо Клаић, д-р Коста Војновић и Стјепан Љубиша, који доцније постаде председник Далматинског сабора. Матија Бан писао је чланке о спољној политици, Сундечић и Бузолић публиковали су у њему своје песме. Нодило је у „Il Nazionale” водио и полемику са Николом Томазеом, који је био противан анексији са Хрватском. Та полемика вођена је и с једне и с друге стране fortiter in re, suaviter in modo.

Никола Томазео је био противан анексији са Хрватском, али то он није био из истих разлога из којих су јој били противни далматински аутономаши, који су на крају крајева били једна аустријски настројена странка.

Томазео је био мишљења да је Србија она земља којој је суђено да ослободи Далмацију, и он се бојао да присаједињење са Хрватском, која је од толико векова већ била подложна хабзбуршкој династији, не компромитује ту далматинску историјску судбину, Он то изречно каже у свом делу „Il serio nel faceto” на стр. 287, где вели „Ко нам јамчи да у сједињењу са Хрватском ми не изгубимо оно што нам будућност спрема?”

Он је ту исту мисао најјасније изразио у песми посвећеној Далмацији коју овде у целини преводимо:

Охоли свет, јадна земљо моја,

Мрзи те ил’ жали. Као што с трупа

У пола откинута мишка болно виси,

Тако, Далмацијо моја, туђи живот

Напором тешким кроз жиле ти струји,

Ти беше српска, турска, талијанска,

И француска беше, али још никад

Ни сасма туђа, а ни сасма своја!

Отаџбине живе нема ко се од тебе роди,

Ал‘ не лажу ли мојој љубави болној

Ведро небо и у отвореном ветру

Слободан кедар и мирисави снег

Бадемова, весника прамалећа,

Видећеш ти, искрена моја, боље дане;

Видећеш ти своје голе хумове покривене

Шумовитом гором и облацима плодним.

Као пловне горе изгледаће ти луке,

И димови брзи (дисање лађа брекћућих брзином)

Бацаће свој гар кроз ваздух ти ведар.

Као што птица, после дугог лета,

Спушта се на одмор у шумскоме хладу,

Тако ће са севера и запада,

Крећући ка врелој светлости Истока,

Свраћати к теби и лађе и мисли.

И тад нећеш више бити само парче сироте земље

Измеђ брда и мора и неколико растрканих острва,

О отаџбино моја, него ће васкрсла Србија

(Ратничка мишка и благородно срце),

И све земље, као под италским осмехом рођене,

Које у баре претвори отоманска леност,

Са тобом један живот и једну вољу учинити,

И улиће ти у уморне жиле

Нову снагу, И ти, пружајући десницу Италији

И леву руку Хелади, спајаћеш их

У свето коло љубавних загрљаја.

Ваљда ће и Угри и Германи

Скинути преда те бахатост и бесност

И осетит се као браћа са срцима

У која сунце улива љубав у крв узаврелу,

Јер је у теби Бог, каоно у новој Италији,

Саздо српски род из разних сојева

И облика и осећаја људских,

И сложио у теби и плахост и разбор.

Дао ти је језик младеначки крепак,

Који је између свих других којима Европа збори

Најбоље очувао трагове јаких времена

Када је свет био дете у сумњи а див у љубави.

Трпи презир и надај се, мила моја домовино.

Ти си презрена, али твоју чедну главу

Не обавија венац ни нечистог богатства

Ни срамне славе.

С временом ћеш већа ти постати

Али ћеш и зрелија за велике болове бити.”

У једном приказу Кунибертијевог „Essai historique sur les revolutions et l independence de la Serbie depuis 1804. jusqu a 1850”, Томазео је наводио ове речи:

„Али постоји један народ православног обреда, који има велике историјске и уједно и песничке традиције (историја живи увек више у народима него у књигама научника), један народ чији говор стоји према словенским дијалектима као тоскански говор према дијалектима италијанским; један народ који нађе самог себе и извојева своја права на народност, пре но што је Грчка напунила Европу својим подвизима... То је Србија. Србија би могла да постане неимар Југославена.”

У делу: Dei canti del popolo serbo e dalmata, Томазео је публиковао ове дивне речи:

„Србија, која је била окружена много већим опасностима и потешкоћама, иако може бити мање навикнута ударцима турскога палоша но њена посестрима Грчка, — Србија је задивила свет устајући, прва на Балкану, да се бори у свето име отацбине „за крст часни и слободу златну”, а у славу Бога и имена свог! Али јадна Србија не имађаше никога на својој страни да по свету телали њене патње и муку витешку; немађаше Србија ни трговачког бродовља по сињему мору, ни синова трговаца и књижевника да је, растурени по целој Европи, пред светом бране и величају. Немађаше тужна Србија ни Хомера, ни Софокла, немађаше она ни уметничких споменика, ни оних великих традиција, којима се благодарно клања цело човечанство, тако да се међу културним народима чешће у години спомиње име Атине, него ли се сунце јавља на зренику; али ти, Србине тужни, имао си за собом само нејасну успомену давно минулих времена, а пред собом још нејаснију слику једне далеке будућности; имао си само своје горе и своје гудуре, своју доброту и своју храброст, имао си Бога и Марка. Е па нека сте благословени, о ви незнани јунаци, нека си благословена ти, безимена сиротињо, која си се у мукама борила за свима свету отаџбину! Нека је благословена крв коју пролисте за далеку унучад и браћу своју! Мало ће ваших имена забележити историја, а колико их забележи биће само гола имена, јер су трагови ваших подвига ишчезли заједно са лишћем домаћих гора, тако да од успомена на ваш самртни живот остају само подртине, нешто налик на растргани леш, који не може да препозна ни око брата рођенога. Али много боље но имена ваша сачуваће се, ако јаки Бог да, у вашим синовима предање о вашему јунаштву, оно ће се сачувати попут ваздуха којим је човек са свих страна окружен, па ако му и не види облика, он опет зато у њему дише. А ако не на развалинама овог света, које ће бестрага разнети вихор столећа, оно ће се ваша имена, ваша дела и најситније мисли ваше вечито блистати у царству небеском!¹

*

Тад се увидело да борба Саве Бјелановића против Хрвата није била уперена против њих као Хрвата, него против оног дела њиховог програма по коме су они мислили да ће помоћу Аустрије моћи да остваре своје националне тежње. Увидело се тада да је Сава Бјелановић ударајући на Хрвате имао за циљ да погађа Аустрију и аустријску политику. Чим су Хрвати ту политику напустили, Сава Бјелановић није више имао зашто да се против њих бори, но му је било до тога да снагама српског елемента сједини снагу хрватског дела нашега народа.

У првом броју Српског Листа објављен је програм Српске народне странке који се састоји у истицању права на српску народност без обзира на било која државна и историјска права и не правећи разлике о припадности вероисповести: брат је мио које вере био. Србин је Србин зато што је Србин, а не за то што припада извесној вероисповести, јер је он био Србин и пре но што је прихватио хришћанску вероисповест, и Св. Сава основао српску православну аутокефалну цркву.

Године 1882. појавила се опет побуна у Боки Которској, овог пута мањих размера, због тога што је Аустрија опет захтевала да Бокељи служе у војсци као и остали аустријски поданици. Побуна је брзо престала, Бокељи су морали служити у домобранству (Landwehr), али не и у редовној војсци ни у ратној морнарици.

Као што је Сава Бјелановић предвиђао, и морао да предвиди, онај део „народне странке” који је у њој водио прву реч, наиме попови, осу се најљућом паљбом против Српског Листа и против оснивања српске странке на Приморју, настојавајући да доказује како у Далмацији и нема Срба, како у Далмацији нема места српској мисли, и како је српска странка изум православних попова и калуђера.

Највише их је болело што су се поред православних почели појављивти и Срби католици, те у Народном листу дон Миховио Павлиновић зловољно примећава да Српски лист под именом Срба-католика опада и грди све што је католичкога и хрватскога на свету и да шири превратне теорије верске и државне. Што се тиче Босне, истицао је дон Михо Павлиновић да је њу турске силе и турског зулума ослободио хрватски краљ, и да је и она хрватска.

*

На вести о кумановској победи и о заузимању Скопља које су, каоно пуцањ топа у Валми, у почетку првог рата Француске револуције, у предзорју руменом од крви и од ватре, објављивале добру вест васркса народне снаге, далматински градови развише своје народне заставе, сва срца затрепташе од радости, разбуди се вера, процветаше све наде. Многи су далматински младићи ступили били као добровољци у српску војску, док је многе који су се били упутили у Србију зауставила путем аустроугарска полиција, а далматинске жене и девојке купиле су прилоге за српски и црногорски Црвени крст. За три месеца послато је из Далмације у то име у Београд и Цетиње преко 500.000 круна.

Аустријска полиција је гневно гледала на ту бујност осећаја, на ту експлозију одушевљења. Ах ови људи имају и они своје љубави, своје страсти и своје даворије али за Аустрију они немају ни осећања ни сућути” — говораше један аустријски официр на пољани шибенској гледајући поворку манифестаната који су клицали српским победама и српској војсци. А додавао: „Tu felix Austria nube, али срце овог народа не куца за Беч, оно куца само за Београд.“

*

Половином новембра 1918. искрцала се је у Дубровнику прва чета српске војске којом је командовао резервни капетан Милан Ђорђевић. Одушевљењу народа дубровачкога није било краја. Председник дубровачке општине др Перо Чингрија одушевљеним говором поздравио је српског команданта, који му је такође одушевљеним речима одговорио.

Око три сата после подне 20. новембра 1918. стигао је у Сплит, под командом мајора Стојана Трнокоповића, први батаљон српске војске. Рачуна се да је око 20.000 душа се окупило на пристаништу да дочека српску војску. Клицало се: Живела српска војска! Живео краљ Петар! Живео престолонаследник Алсксандар! Живела Југославија!

Кад се клицање стишало, у име Земаљске владе њен члан др Јосип Смодлака поздравио је српске војнике овим заносним говором:

„Браћо срцу нашему најмилија, неумрли витезови српски... Добро наш дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободигељи наши, поносни наш цвијете најљепши и најмилији. Благословљен био час кад вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословљене мајке које вас родише! Благословљена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас све сада обасјава! Колико смо чезнули за овим часом...

Заједно с вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховном вођи вашему, унуку Великога Вожда, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи српска војска!”

*

Првог децембра 1918. примљена је од Његовог Височанства наследника престола и регента Александра делегација Загребачког народног већа.

Др Анте Павелић који је био на челу те делегације прочитао је адресу којом је изјавио вољу и жељу да се земље заступане од тог већа присаједине Краљевини Србији, и заједно са њом саставе једну јединствену југословенску државу.

На то је регент Александар одговорио говором којим је прихватио ту вољу и жељу, завршујући речима:

„У томе и свему осталом раду ја се надам да ће наш народ остати до краја сложан и моћан, да ће у нов живот ући ведра и поносита чела, достојан постигнуте величине и среће која га очекује. Ја вас, поштована господо одасланици, молим да моју владарску реч и поздрав однесете свој мојој милој браћи широм наше слободне и уједињене Југославије.

Живео цео народ српско —хрватско —словеначки!

Нека нам увек буде срећно и славно наше краљевство Срба, Хрвата и Словенаца!”

И тако је и Далмација доживела своје потпуно ослобођење и ушла у састав Краљевине Југославије, да скупа са целим народом Срба, Хрвата и Словенаца гради своју новију историју.

*

Као што рекосмо дум Иван Стојановић и дон Јаков Групковћ били су Срби. Међутим фра Иван Деспот био је Хрват, али Хрват који је волео своју браћу Србе.

Такви су били католички свештеници који су се борили у нашим редовима и који су нам симпатисали.

Међутим клерикалци, то јест они којима је вера занат, и њихови следбеници, највише су мрзели Србе католике. Они католички свештеници којима је и Хрватство било један „посао” којим су могли да стеку личне користи, износили су против Срба католика све могуће лажи, проклињали су их и претили им мукама на овоме и на другоме свету. А ми смо мислили: Могу ли бити угодни Богу они који му не прилазе по својој слободно осећаној љубави, него тек под страхом поповских претњи? Јер Бог је љубав, Ми смо обожавали слободну хармонију природе, а одбацивали принудни поредак који нам се хтео наметнути у име слабо схваћених и нимало истински осећаних принципа једне очевидно лажне теологије, и нисмо хтели да мешамо веру са националним осећајима и са политичким радом. Истичући своје српство ми нисмо питали ни католичке ни православне свештенике да нам признају оправданост тог свог осведочења, јер смо били уверени да имамо право да га истичемо.

У политичком погледу нама је изгледало да у народу, као што је наш, који није бројно велик, ни политички зрео, а осим тога је распарчан у разне државе (као што је био пре уједињења), не може бити места за две националне идеје, него само за једну. Две идеје воде борби, једна води слободи. Зато смо ми увек најживље желели остварење потпуног споразума са Хрватима на темељу права самоопредељења, на које имају право сви народи. Природна је само последица тога да смо морали водити борбу против оних Хрвата који су сузбијали Србе и српску слободарску мисао, у нади да ће наћи свој спас и своје бујније развијање у Хабзбуршком ненародном оквиру. Међутим смо се ми најбоље слагали и са покретачима Народне Мисли и са програмом Хрватске пучке странке коју беше основао др Јосо Смодлака, као што смо се доцније слагали са политиком Српско-хрватске коалације.