Прођосмо неколицину који су лако ишли. Али наиђосмо на једнога, који беше поред пута пао, па не може даље. Око њега се савија једна сељанка у очевидној намери да му помогне. Он је тражио воде, а она му нашла мало млека, па га запајаше. Он беше рањен у уста и гушу, па му у болници превили споља, али му се сад беше отворила рана изнутра, те хоће и крв да га угуши и да му истече много крви. И кад устане и пође, крв још више појури. Узесмо га на кола, да пре и лакше стигне на Торлак, до лекара и превијалишта. Моје се обе ћери скидоше само да њему направе више места. Ја остадох на колима, да га придржавам. И држао сам га тако, да се што је могуће мање наслања па кола. Али је пут ужасан, труцкање страховито, и мене заболе рука. А при сваком јачем потресу он јаукне и шикне млаз крви из ране, било напоље било унутра, у уста. Ја се већ побојах, да се не угуши и издахне у моме наручју. И стадох молити мимопролазнике на фијакерима и аутомобилима да га узму тамо, а неко од њих нек пређе на наша кола. На срамоту нашу и на жалост своју, а још већу овога јадника, који се с душом бораше, нико не пристаде на те предлоге моје. Негде су кочијаши били криви. Они и не стану, него само успоре ход док не виде шта је и саслушају молбу, па онда убрзају и узму кас. А негде су криви они у колима, који само наређују: терај! Ах, што ми је ово „терај!” изгледало хладно и без срца, нехумано према човеку, а небратски и бездушно према брату Србину и војнику рањенику, који се био за све нас, да подивљам и ја па да им пожелим све друго само не добра. Продуживши пут на мојим таљигама с оним јадником под мојом руком, ја сам поредио ове бездушнике варошке с оном добром душом сељачком, која га беше подигла и која му место воде даваше млека. Рећи ћете, да је њу привлачила нека сличност, на пример, што је и он сељак. Не; рањеник не беше сељак; него варошанин, беше из Београда, по занату електротехничар.

И једно је канда тачно било, што сам у том тренутку мислио: да уопште има више срца и саосећања у простога сеоскога света него у овога често надри образованога варошкога. И јасно је, да ће овакав поступак оне просте сељанке изазвати у овога бедника много више љубави и према људима уопште и према Отаџбини посебице, него овако бездушно понашање ових варошана у највећој невољи овога јадника.

*

Тако Швабе дођоше и почеше да заврћу. А ми смо били сад већ потпуно одсечени и од својих и од осталог света и јевропског бојишта и ништа нисмо могли знати шта је тамо. Сазнавали смо за по нешто само преко њих и из њихових новина. И од сад ко је био ближи њима и имао више веза с њима, он је био наша пошта и телеграф. Мало после, истина, они уведоше и пошту и телеграф (телефон), али не за нас него за њих. Ми остасмо Робинзони...

Боже, како је тешко без своје Отаџбине!. Лепо, дођоше људи из далека света, па ти узеше твоју рођену земљу, твоју државу, твоју кућу, твоју слободу; и начинише нас робљем у нашој рођеној земљи. Сад ће да чине и од нас што год хоће!. И наши нас више не могу бранити, а ни ми се голотрби и празних руку, не можемо сами бранити. И од сад не помаже више јунаштво, него само молба и понизност.

Насташе дани ропства, а, како ли ће они јадници, који немају ништа у џепу па и ми што имамо по мало!.. Можемо имати у Београду или по другим местима и двокатница и трокатница и читавих спахилука; па, ако немамо ништа у џепу сад овде, опет можемо помрети од глади... И никад више није вредело оно народно: „Чувај беле паре за црне дане!” него сад. Ово сад доиста настају не само црни него најцрњи дани за нас... и како ћемо их претурити преко главе, то Бог свети зна...

*

3. (16) окт. У новинама ништа о српском бојишту, само веле: „све тече нормално”. Они напустили Драч, а Талијани га заузели. Вилзон преко Лансинга и швајцарског посланика одговара на немачку ноту, да прима аустријску понуду за мир; а немачку не прима докле год она чини варварства на мору подморницама и на суву пљачкајући и одводећи свет. Услед овога сви Аустријанци весели а Немци утучени. У подне дође Дада и прича, да је по вароши све у покрету; све оде; све однеше — чини ти се нико и ништа не оста. Госпођа П. која станује близу хотела „Москве”, вели: Не може да се спава од силних кола и аутомобила по сву ноћ. На све стране само куфери, кола и аутомобили...

Дође пред вече и моја Боса из Сремске Митровице, где је била скоро месец дана у гостима код тетка Катице и прича, да тамо све знају. Тамо знају више него ми овде. Тамо и новине више доносе. И показа ми неке, које ми је навлаш донела. Наравно да није смела да их носи онако као новине него у њих завила ципеле, крушке и друге ствари. Нарочито ме заинтересова „Ријеч Срба, Хрвата и Словенаца”, за коју ми нисмо знали ни да излази. Долазиле су „Novosti” и „Obzor”, а „Ријеч” видим сад први пут. Ако и изгужване а мало и поцепане ја прочитах све бројеве — било их је 5—6 — и из њих видим: Да на солунском фронту није била никаква шала ни подвала, ни политичко ни војничко издајство бугарско него јуначки пробој, с каквим се може мерити само онај Макензенов код Кракове. И то је извршила наша војска у којој је било и осталих Југословена. И опширно се описује и сам продор и даље напредовање као и безусловна капитулација бугарске војске. Дакле тако, и та се штампа у Аустроугарској. Онда је несумњива победа наша. Живели наши! И утолико ме је цела ствар више опијала, више заносила. Ми ћемо да решимо светски рат. Ми смо га и отпочели, не да освајамо, него да се бранимо, и ми ћемо, ево, и да га свршимо; опет часно и јуначки. Наше јунаштво и наша верност савезу, остаће јединствена у Историји светској. Један мали народ, који је за кратко време од ослобођења свога учинио велике напретке и у свом културном и социјалном развитку, отпочео је најколосалнији рат противу највећег силника светскога, и он га први и победио! Он довршује велику кланицу човечанску. Он доноси крај ратовима; Он је весник општег светског мира, слободе, једнакости и братства. Он је био, као Христос, на крсту, да страдањем својим донесе бољи живот целом човечанству. И онда смо осећали понос, што припадамо томе народу. И све се муке заборавише. Од сада смо очекивали час, када ћемо видети ове поносне дивове наше и загрлити их.

О моме светом Томи сви су гости сазнали о овоме и сваки је добио за спомен по једно барем парче од ових красних новина.