Питао сам старе паметаре за знамените људе из њихова доба, па сам од њих често добијао одговоре непуне, нејасне, и, некад, толико супротне да, по самим тим одговорима, не бих могао саставити ни најблеђе слике покојника ког сам тражио;

Прелиставао сам записе сувременика, не бих ли нашао штогод о заслужним нашим сународницима, па и ту нисам био много боље среће; јер је таких записа врло мален број, а и од тога малешнога броја, у тешке дане наше, пропало је много;

Обраћао сам се потомцима да ми јаве што се зна у породицама о заслужним прецима, па сам од њих, некад, примао одговоре: да унуци „баш ништа не знају о дедима својим”, ма да су деди били војводе, а унуци су пуковници;

Молио сам наследнике за ближе извештаје о онима о чијој тековини можда и данас живе, па ми и они, с великих својих послова, нису имали кад дати тражених обавештења.

Најпосле, упутио сам се ка гробовима, и почео сам куцкати и од маховине и наноса чистити њихове плоче, крстове, и друге покојничке белеге. Душа ваља, и тамо сам сретао протојереје који крстове заслужних покојника чупају, божем, да прошире простор око цркве; виђао сам потомке који плоче својих предака остављају дунђерима да их лупају и новој звонари у темеље бацају; налазио сам школоване унуке који на туђем гробљу жале да расплачу, а својих дедова и стричева споменике малодушно крећу остављајући гробове шуте, само зато што су записи на њима за неке данашње очи оштри; а видео сам доста гробних крстова и у портане ограде узиданих, за прагове поваљених, и за подножнике јахачима усађених; па ипак су ми студене гробне стене често казале више него многа наследничка уста!

Каменови гробни! Захваљујући вашим записима, наши ће потомци знати где местимице почивају кости Кнеза Палалије, Илије Бирчанина, Милоша Поцерца, Проте Смиљанића, Попа Ранка из Рудоваца, Игумана Хаџи-Атанасија, и толиких других.

Зато ја овај Поменик и намењујем вама, ледене гробне стене! Намењујем га оном похвалном обичају наших старих, по којему је челично длето у студени камен укресало толике светле историјске истине!

О, нека би се тај красни обичај одржао дуго; и нека би дао Бог да то животворно длето, и од сада, има кога, и има рашта, укресавати у тако верне чуваре историјских истина!...

М. Ђ. Милићевић