др Михаило Гавриловић - Милош Обреновић I-III

Репринт издања Задужбине И.М. Коларца из 1908. 1909. и 1912. године

О Михаилу Гавриловићу (1868 - 1924) је речено да је био Леополд Ранке српске историографије. Гавриловић је први почео обрађивање наше историје XIX века на основу архивске грађе. Наши старији историчари бавили су се поглавито средњим веком.
Михаило Гавриловић је у своје посматрање историје уносио онај ведри разионализам који је био својствен творцима духовног препорода Србије између 1903. и 1914. године.
Гавриловићево најважније дело, обимна монографија Милош Обреновић, одликује се, пре свега, обиљем обрађене грађе. Гавриловић је употребио не само ону грађу која се налазила у нашој државној архиви него и ону грађу која се налазила у страним архивама, - француским, руским и аустријским. У нашој историјској књижевности тешко ће се наћи једно дело боље документовано него његов Милош Обреновић.
Милош Обреновић је објављен у три обимне књиге. Четврта завршна књига била је написана, али је, за време светскога рата, пропала са другим Гавриловићевим хартијама.
Успех Михаила Гавриловића да једну сложену историјску личност и њено доба представи непристрасно знатан је тим пре што он ту личност, ослобађајући је легендарног, није лишио и њене стварне вредности: “да је Милош био један велики човек, то се без сумње знало и пре Гавриловића, али колико је он био велики, и у чему се управо његова величина састоји, о томе се имају прецизне идеје тек захваљујући Гавриловићу.” После Гавриловићевих радова, Милош Обреновић “изгледа још већи него дотле, Милош је имао ту особину великих људи да жели ствари које изгледају немогућне обичном свету.”