БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

    Василије Марковић - Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији

    84
    Ратови и велика савесност покојног Василија Марковића, који се увек бојао да није довољно савладао материјал, криви су, што то важно дело није потпуно довршено и објављено. И од другог његовог рада, Историја Српске Цркве, овде је штампан само један, сразмерно мали, део.
    Том раду, историји српске цркве особито у средњем веку, хтео је покојни Василије Марковић да посвети цео свој живот,  са мотивацијом да хоће да се бави само историјом српске цркве. Да је остао жив, та би му се жеља испунила на катедри богословског факултета. Али је он умро изненада, млад, у најбољој снази, на почетку свог научног рада. Смрт је његова тежак удар не само за нас, његове пријатеље, него и за српску науку, којој су снаге, као што је био покојни Василије Марковић, тако потребне.

    Vasilije Marković - Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji

    Василије

    Количина:
    Поштарина
    Упитајте

    Пожури! Само 470 Остало на стању!

    Васкршње снижење
    Драги наши читаоци,
    Одлучили смо да Вас и ове године обрадујемо снижењем:
    25% попуста на купљену 1 или 2 купљене књиге
    30% попуста на 3 купљене књиге
    40% попуста на 4 или више купљених књига
    уз бесплатну доставу за износе веће од 3000 РСД.
    Снижење се обрачунава аутоматски када у корпу додате одговарајући број наслова.
     

    Политика безбедности

     

    Политика испоруке

     

    Политика повраћаја

     

    Безбедно плаћање картицама

    За двадесет година мога наставничког рада на Великој Школи и на Универзитету, покојни Василије Марковић био је мој највреднији слушалац и најбољи ђак.
    Већ у првом семестру он се истакао међу свима својим друговима својом необичном вредноћом и великим интересом за науку. Он је одмах почео радити на српској историји са пуном снагом и са много изгледа на успех. Већ у првим семестрима, он је активно учествовао у семинару интерпретишући изворе, приказујући разна историјска дела и покушавајући и сам да решава нека историјска питања. Већ онда је он особиту пажњу обратио историској географији српских земаља и историји српске цркве. На обради те две области наше историјске науке радио је он и после тога све до своје смрти. Из тога је доба, као резултат његовог рада у семинару, његова расправа: Односи Дубровчана са Србијом, од 1358 до 1362. год. (Летопис 244, 1907, 54 - 71).
    Рођен у Пријепољу, покојни Василије Марковић учио је гимназију у Солуну и Скопљу, а Велику Школу у Београду. По свршеној Великој Школи био је три године наставник гимназије у Плевљима. Новембра 1908. дао је оставку на државну службу, да би се могао спремати за докторски испит, који је идуће године и положио. Дисертација му је била: Историја српских манастира. После положеног докторског испита постављен је за наставника II београдске гимназије, где је остао и после положеног професорског испита (у фебруару 1914) све до своје смрти.
    Покојни Василије Марковић учествовао је, као борац, у свима нашим ратовима од Куманова до пропасти Србијине 1915. Год. 1917 послан је био у Атину, да ради на нашим националним стварима, и тамо је остао све до ослобођења. То је доба његовог необично плодног и интензивног рада, који је наставио и у ослобођеној отаџбини.
    У Атини је написао и штампао у Забавнику (год. 1918, бр. 11-13) врло добру расправу: Јесу ли средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском? Та је расправа, нешто прерађена и проширена, штампана 1919. и на француском језику за време рада конференције мира.
    Али је главни његов интерес стално био управљен на историску географију и на историју српске цркве у средњем веку. За време анексионе кризе, кад сам ја штампао кратку Историју Босне и Херцеговине, Василије Марковић ми је предложио, да за ту књигу изради историске карте, што сам ја, разуме се, радо и са благодарношћу примио. За друго издање моје Историје Српскога Народа, Марковић је дао све историске карте (свега двадесет). Своје темељно и богато знање из историјске географије Балканског Полуострва показао је у врло добром чланку: Службена назвања области и места у новоосвојеним крајевима (Гласник Срп. Геогр. Друштва III, 1914, 231 - 238). У то доба он је већ био спремио за штампу и велики Историјски Атлас, који је, према реферату покојног Стојана Новаковића и мом, био примљен за издања наше Академије. Ратови и велика савесност покојног Василија Марковића, који се увек бојао да није довољно савладао материјал, криви су, што то важно дело није потпуно довршено и објављено. И од другог његовог рада, Историја Српске Цркве, овде је штампан само један, сразмерно мали, део.
    Том раду, историји српске цркве особито у средњем веку, хтео је покојни Василије Марковић да посвети цео свој живот. Понуђен да прими катедру Историје Српског Народа на Универзитету у Скопљу, он је одбио ту понуду, са мотивацијом да хоће да се бави само историјом српске цркве. Да је остао жив, та би му се жеља испунила на катедри богословског факултета. Али је он умро изненада, млад, у најбољој снази, на почетку свог научног рада. Смрт је његова тежак удар не само за нас, његове пријатеље, него и за српску науку, којој су снаге, као што је био покојни Василије Марковић, тако потребне.
    Београд, Ст. Станојевић
    1. септембра 1920.
    Тужну дужност извршујемо, испраћајући yсвет ову књигу нашега пријатеља као посмрче. Када је био најближе остварењу својих нада и стајао на прагу да постане професор универзитета, за што се годинама савесно спремао, изненада га је стигла смрт, пресекла је све његове лепе и поштене намере, откинула га је од његових милих, а нашој науци одузела једнога од најсавеснијих и најспремнијих раденика. Тешка борба животу њега је јачала, ратовање и ратне невоље су га челичиле, а подмукла болест оборила га је за два-три дана и прекинула рад и низ живота онда, када је он био напрегао све снаге, да своје дугогодишње студије о православном монаштву и манастирима спретно и јасно прикаже и ваљано изда. Штампање ове књиге већ је било започело, и прва су два табака била потпуно спремљена за штампу, када је наш пријатељ, иза кратке болести, 6. фебруара 1920. нагло умро.
    Ми би се огрешили о његову милу успомену и о нашу науку, кад би пустили, да ово дело остане неиздано, јер је оно први озбиљни научни покушај,  да се проучи и прикаже целокупна прошлост православног монаштва и манастира у средњевековној Србији.  Та је прошлост до сад била непотпуно проучена, те је то била једна од главних запрека за упознавање развитка наше културе,  на који је православно монаштво вршило дуготрајан и јак утицај. То се одавно знало, али су тешкоће око проучавања нашег верског живота и црквених установа у средњем веку тако велике, да их досад није могао нико савладати, ко год их је покушавао у целини решити. Јер намера Илариона Руварца, да састави опширно и темељно дело Serbiasacra, остала је само његова најмилија жеља, а Стојан Новаковић је и звеликог низа нерешених питања, о утицају православне цркве на наш прогрес, само неколико њих обрадио и већ тиме, заједно с осталим нашим историцима, јасно доказао, како је утицај православн е цркве на наш културни развитак био велики и како је нама још слабо познат.
    Наш покојни пријатељ изабрао је из реда недовољно разјашњених питања наше културне историје једно од најтежих и савесно га је проучавао од 1908. г., да би могао систематски приказати почетке и развој православног монаштва и манастира у Србији. Уз тешкоће овакога рада приступиле су још сметње, које су собом донели ратови и невоље које их прате, те су само његова беспримерна издржљивост и савесност, поред свега тога, могле створити дело овако високе научне вредности.
    Ми издајемо ову књигу, како ју јенаш пријатељ написао, измењујући само оно, што би и он при исправкама изменио, јер нам јестало да тога, да издамо његово дело, с печатом његове изразите личности. Зато смо оставили и његов начин штампања, како га јеон yпрва два табака започео. Нисмо дирали ни трагове, по којима цевиди, како једело израђивано yтешким приликама, на страни — великим делом y Атини — без икакве погодности за оваки научни рад и без библиотека, обилних изворима и литературом, потребном за изучавање наше прошлости. Све смо то оставили, да би цешто тачније могли упознати погледи нашега покојнога пријатеља на развој и улогу православнога монаштва и манастира yсредњевековној Србији, да би цемогао поуздано разабрати метод његова рада и наслутити велике тешкоће, које јеyњему морао савлађивати.
    Ст. Станојевић, Никола Радојчић
    84
    470 Ком.

    Технички лист

    Формат
    A5
    Број страна
    297
    Писмо
    Ћирилица
    Повез
    Меки (брош)
    Година издања
    2019
    ISBN
    978-86-80406-68-8
    Овај наслов нема рецензију

    Можда Вам се допадне

    Будите у току

    Контактирајте нас путем WhatsApp

    Boxed:

    Sticky Add To Cart

    Font: