Мештровићева биста на Новом гробљу

Положио сам цвеће и припалио свеће на гробу драгих ми покојника: прадеде Живојина, деде Миладина и супруге Данице, одао им пошту ћутањем и сећањем и кренуо да се поклоним сенима Николе Пашића коме су вечни стан доделили поред саме ограде. Његова биста на постољу дочарава ћутање и мудрост највећег политичара у модерној српској историји. Вајао га је с почетка југословенски, а потом хрватски скулптор Иван Мештровић. Веле да то није оригинална биста, него копија. Оригиналну је са постоља скинуо и продао син Николин Радомир неком Италијану. Ко ће продати оца, ако не син. Тешио сам Пашића стојећи крај његове хумке: „Боље вољени Рада, него комунисти или трговац старим гвожђем”.

У магновењу сам угледао ликове четири краља око Пашићеве главе. И њихове гробове сам посетио. Краљ Милан почива у манастиру Крушедол. У крипти је влажно и хладно и нисам се дуго задржао. Пријатније сам се осећао у Цркви светог Марка на Ташмајдану где вечни сан снива несрећни Александар са својом краљицом Драгом. А најлепшу вечну кућу за себе су подигли Карађорђевићи на Опленцу. У њиховом мермерном маузолеју са зидовима у мозаику бруји нека чудна света музика. Обреновића више нема, Пашићеви потомци расути по свету, а има их и у Србији, а Карађорђевићи су се вратили. Стигли су до дворца на Дедињу, можда ће и до престола.

Изашао сам у живот и пошао низ Гробљанску улицу, али нисам више био сам: правили су ми друштво четри српска краља и Ас. Тако је почела да се пише књига „Пашић и четири краља”. На гробљу и низ Гробљанску.

Аутор

Пашић у мрежи династија

У дугој шетњи од београдског Новог гробља, где се поклонио сенима Николе Пашића, до споменика на бившем тргу Маркса и Енгелса, сада Пашића, Живорад Лазић је испричао како се највећи српски политичар с краја 19. и почетка 20. века носио у политици са лозама Обреновића (Миланом и Александром) и Карађорђевића (Петром и Александром). Како на крају овог романа Лазић написа: Београђани су се шалили да би епитаф на Пашићевом гробу требало да гласи: САХРАНИО САМ ТРИ КРАЉА, А ЧЕТВРТИ ЈЕ ПОКОПАО МЕНЕ ИЗ СТРАХА ДА И ЊЕГА НЕ СТРПАМ У ГРОБ.

Рођен у зајечарском предграђу Звездан 1845. На светог Николу, па је по свецу Пашић добио име. Ове 2005. обележиће се 160 година од његова рођења. Отац Петар му се бавио трговином и земљорадњом и умро је млад а мати Петрија је била мудра жена, па су јој и старији људи долазили на савет. После школовања у Зајечару, Неготину, Крагујевцу и Београду, у Цириху је на политехници дипломирао као грађевински инжењер. Већ у студентским данима се приволео идејама Светозара Марковића и по повратку у Србију више се бавио политиком, него грађевином. Основао је са истомишљеницима Народну радикалну странку и већ на првим изборима изгласан за народног посланика. Тадашњем кнезу, а потоњем краљу, Милану, програм радикала није одговарао и настојао је да их онемогући у политици. Ту је први сукоб Пашићев са круном који се завршио Тимочком буном и осудом Пашића на смрт у одсуству.

Отац Милан је прогањао Пашића, а син Александар под притиском јавности Пашића је помиловао и он се после вишегодишњег странствовања вратио у Србију и одмах се бацио у политику. Ни са младим Александром није имао среће. Последњи Обреновић био је својеглав и превртљив, а његова фатална љубав према Драги Машин навестила је несрећу и за династију и за српску државу. Као што се зна, убијен је 1903. заједно са краљицом и тако се угасила лоза Обреновића.

Скупштина и сенат једногласно бирају Петра Карађорђевића за краља. Чак су за унука Карађорђевог гласали републиканци и социјалисти. С Петром је Пашић имао најскладније односе. Било је и ту спорова, али су први српски политичар и величанство увек налазили споразуме и успешно сарађивали. Упознали су се још за време устанка Срба у Херцеговини 1875, а у Швајцарској су провели неколико година. Пашић се вратио у Србију као инжењер, а Петар као краљ.

После минулих балканских победоносних ратова Петар, назван Ослободилац, претрпео је лакши мождани удар и владарске послове пренео је на Александра. Стари краљ је био преокупиран жељом да за живота подигне цркву-маузолеј на Опленцу где ће почивати заједно са својим прецима и потомцима. Александар је рано испољио ауторитарност. У ратовима је показао изузетну храброст и иницијативу, али у миру је желео да се слуша само његова реч. Пашића је склањао из врха политике која се „замрсила” уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Али опет уставна, парламентарна монархија није могла без вође највеће политичке странке.

Пашићев положај је угрозио и његов син Радомир корупционашким аферама. Али отац је бескрајно волео свога Раду и није га дао до последњег даха. Кажу да је излазећи из двора после пријема на коме га је Александар грубо извређао, прошаптао: „Уби ме мој Рада!“ Није сигурно да је ове речи неко јасно чуо, али је добро познато да је Никола Пашић имао две велике љубави: Србију и сина Раду.

Лазић је роман „Пашић и четири краља“, писао жи- во, духовито, с много занимљивих дијалога и дочарао је атмосферу епохе. Радња је заснована на историјским личностима и верним датумима али је писац у дозвољеним границама песничке слободе правио причу и украсио је избираним језиком и упечатљивим сликама. Ова књига има и једну велику поруку. Пашић је рођен у кнежевини Србији, а умро је 1926. у великој држави, краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Југославији. Од те велике државе у чијем је стварању својски учествовао, шта је данас остало? Чини се да се Србија поново полако, али сигурно, враћа у границе негдашње кнежевине, или ако је неком милије, у међе београдског пашалука!

Душан Станковић