Мало се зна о Браниславу Нушићу као етнологу и фолклористи. Читалачка публика познаје га пре свега као писца, приповедача, романсијера, творца драма, трагедија, комедија, уредника листова и часописа, управника позоришних кућа...
Крајем девете деценије XIX века (1889), Нушић отпочиње чиновничку каријеру у конзуларној служби (у Битољу) у којој проводи једну деценију и завршава је као вицеконзул у Приштини. У то време и настају његове књиге путописне, мемоарске, етнолошке и фолклорне садржине. Живећи по градовима Македоније и југа Балканског полуострва (Серез, Солун, Битољ, Скопље, Приштина), Нушић је написао ово дело документарне садржине. Као писар пропутовао је ради одржавања националне свести код наших сународника у Отоманској Империји, простор од Сереза на југоистоку до Увца и Скадра на северозападу. Запажања са ових путовања приказао је у посебним књигама које су штампае краје XiX века.
Ова стручно писана литература утемељена је на чињеницама да су српска национална права у овим крајевима бар онолика колика су права и других који живе у тим областима.
Ово дело је од значаја за науку о народу, јер је основа од које се и данас полази у проучавањима косовско - метохијских предела.