БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

    Илија Трифуновић Бирчанин - Крв четника

    258

    Ilija Trifunović Birčanin - Krv četnika

    Књига Крв Четника је једна књига херојства и бескрајне љубави, коју Шумадија негује у срцу своме за наш Југ, чије нам борце и страдалнике и чије нам пејзаже и јадна и претужна села прича Трифуновићев патриотизам. То је патриотизам нагонски, али и уверен. И то је патриотизам, чију је ведрину сневеселило то што су гробови четника још увек пусти и необележени. Трифуновић сноси, али осећа да је незахвалност редован и унапред спремљени одговор на све оно чиме нас бољи људи историски задужују. Има ова књига своје несумњиве вредности. Она је књига човека који верује у своју расу, али и књига човека који није више младићски оптимист.

    Количина:
    Поштарина
    Упитајте

    Пожури! Само 3 Остало на стању!

    Васкршње снижење
    Драги наши читаоци,
    Одлучили смо да Вас и ове године обрадујемо васкршњим снижењем:
    25% попуста на купљену 1 или 2 купљене књиге
    30% попуста на 3 купљене књиге
    40% попуста на 4 или више купљених књига
    уз бесплатну доставу за износе веће од 3000 РСД.
    Снижење се обрачунава аутоматски када у корпу додате одговарајући број наслова.
     

    Политика безбедности

     

    Политика испоруке

     

    Политика повраћаја

     

    Безбедно плаћање картицама

     

    Безбедно плаћање картицама

    Писац ове књиге је син Шумадије, валовите и китњасте Шумадије, чији брежуљци и пропланци скривају у себи све: и радост живота и благу тугу и мелемну резигнованост. Питома и бунтовна земљо наша! Сунце пало на тамно-плави Рудник, а са врхова Рудника зраци сунца рује Букуљу и Венчац, дворове горских царева, чија нам житија и црне кончине прича Светолик Ранковић, даровити реалист, али склон да оно што је мрачно у нашој души још више замрачи. Цареваху горски цареви на осојима Букуље, Венчаца и Рудника, да се на Вагану следи крв у жилама свима онима који лудо вероваху, да је лако избећи хајдуку. Разлили се сунце и слобода недокучивом Шумадијом. И кад путник- намерник западне међ њене шумовите и гараве брежуљке, он осећа дах слободе њене и мисли мисао њену. Слободну мисао краја, који је сигурно подривао и смело рушио две моћне империје, бацио на плећке два узурпатора, два угњетача једнога снажног и способног народа. И дубоку мисао, која, признајући без околишења вредност борбе за правду и правицу, лепоту и усхит те борбе, зна да је смрт права, врховна смирачица вечито немирног људског рода. Мртви и живи су близу у Шумадији. Искрено се рођакају. И то осећа човек кад посматра и њене пејзаже и војничке споменике по друмовима, што изгледају оваплоћени снови матера, чији атлетски синови положише животе у косовским биткама. Сетни су, али и мистериозни сви ти војнички споменици, што личе на асирска божанства. И сатима би гледао човек у војничке споменике, и у лице Шумадије, и у њено небо. Таласа се Шумадија, коју донесе на свет љубак мргодног, мрког, а заљубљеног бога брегова и божице плодовитих и чежњивих равница.

    Разгаљује и меланхоли у исти мах, челичи те за борбу и мири те са смрћу необјашњена земља Рудника, бујних лугова из твојих снова и из блаженога раја и земља убоге, али богате свечаношћу, Тополске цркве. Шумадија-Слободија, а у њој и над њом Рудник, чија горостасна фигура и чије злокобне и аветињске пећине инспирисаше романтичарску фантазију Војислава Јова Илијћа. Планина слободе граби небу. Разбија облаке планина, чију је суру лепоту носио у срцу и и у своме елану Арсеније Лома из Качера када је бунио свој крај и када је, у своме ритерству, веровао Турцима, „вериневери“. Ако си окован, па се загледаш у Рудник, сами ће се ланци раскинути! Има мађиску моћ слободе планина, чија се утроба вулкански побуни на аустро-мађарску офанзиву. Џиновски стражар, Рудник, стражари на мртвој стражи слободе и државе наше. Стражари и ћути, као што ћути и Тополска црква, коју побуњеној раји поклони мистик и сањало хришћанске алиансије, цар Русије, Александар I. Онај Бели Цар, који је у жељама наших устаника свргавао са трона некрштенога цара у Стамболу и, бацајући на дно мора полумесец, побадао понова крст на Аја-Софији. У углу Цркве тајанствени гроб врховног вожда свих оних који су на освиту XIX века цепали „са себе ропство и срам“. Гроб бесмртнога вођа нове историје наше, а у цик зоре, са Опленца, у чијем подножју побожно туже Тополска црква и гроб Карађорђа Петровића, птице слободе лете на све стране, широко машући крилима. Лете, секу бескрајни простор, јер ваља светити грозно унакажене фреске у олтару свечане, честите и скромне богомоље. 1813. упадоше Турци у олтар и исекоше нам православне свеце и поломише ноге и руке и повадише очи хришћанским испосницима, чије се тело сушило и венуло, као што је венула после Косовскога боја држава. На зидовима оста покољ неба, али од кад унеше Вожда у овај храм, он не престаде да иска одмазду. Мртви Вожд је увек хтео да освети осрамоћени олтар. И лете птице слободе са Опленца. Сељаци долазе на гроб Вождов, а сви ти сељаци, који воле своју њиву неодољиво, свом душом и свим здравим непопустљивим егоизмом, крију у себи по једнога хајдука, слободара, по једног горског цара. Живе су њиве ове земље, али је жив и хајдучки дух предака, који на зулуме одговараху кликтањем са планина. Сељаци, који певају берићетној години, увек су приправни да постану борци и да хајдучки бране своје освештано право, своју груду, своју државу и њену слободу. Кад код куцне историски час, примећују они како исполински Рудник расте и чују глас, који допире из гроба Вождовог. И сав тај шумадиски сељачки народ, свестан да је Шумадија она која има да се весели на слави нације, а да без јаука, резигновано, подноси жртве; сав тај свет шумадиских села креће се. Остављају се благословене оранице, напуштају се сањиве шуме, густе као коса у циганчета, кадифасти шљивари и свештени забрани. Полази зе тамо куда зове историја и куда заповеда мртви Вожд. Они, који остану у животу, вратиће се на слободну груду. Рудник расте, Арсеније Лома опет буни Качерски крај, и чује се јасно глас Вождов из гроба.

    Близу Тополе, која беше глава и срце Првог Устанка угледао је света Илија Ж. Трифуновић. Родио се у сељачкој кући, као и млади Милош (Млади Милош). То је она кућа где ће беба „зими, лежати у расклиматаној влажној колевци увезаних ногу и руку, а лети у љуљашци обешеној о гране неке лиснате јабуке у средини њиве”. И, узгред буди речено, у Младом Милошу Трифуновић је просто и са искреним тоновима, са разболаношћу, која би хтела да се не покаже, дао свој крај, бол нашег села и бол сиротанства. И као Ремарк у На Западу ништа ново, болно се буни и Трифуновић, што лекарске комисије истерују број здравих, не водећи рачуна о дечацима. У његовом срцу је срце Шумадије. Кад човек чита ову књигу Трифуновићеву изгледа му као да је Трифуновић још на мајчиним грудима, још док беше у сиромашној колевци и у љуљашци сањао све снове Шумадије и заволео све што она воли. Васпитан у традицијама Тополе, млади Илија се одао војничком позиву. Баш у то доба четничка акција узима широке размере. Илија Трифуновић чу глас из гроба, у коме Вожд почива. Патриот, војник и необично трезвен и паметан младић, Трифуновић је, не само донео из свог села љубав према неослобођеној браћи, него и схватио сав судбоносни значај нашега Југа. Он је знао да је Вардар био артерија наше средњевековне државе и да Србија може бити моћна и извршити своју историску мисију само ако ослободи Југ. Одушевљено уверен у вредност нације и успех акције, Трифуновић се није ни мало ломио. Већ 1906 он је у комитским редовима. Брзо су га запазили, а он је свима својим особинама успевао све више да потврди добро мишлење својих старешина, нарочито војводе Вука, који му од првога часа поста узор. Војвода Вук, чијој снажној руци пева г. Милосав Јелић у Србијанском Венцу, уистину је крупна фигура у нашој националној борби. Значај Војводе Вука и његовог одреда у Балканском Рату, нарочито у Кумановској битци, огромну борачку вредност Војина Поповића-Вука у Кумановској борби, и зо критичнога дана њенога, подвукао је г. Милутин Д. Лазаревић. У делу: Наши ратови за ослобођење Српско-Турски рат 1912. године (Српска Књижевна Задруга) г. Лазаревић, не штедећи хвалу, истиче четничку надчовечански напорну борбу на Сртевици првога дана Кумановске битке, 10 октобра 1912. Говори да су успеху највише допринели Вук и његови предратни четници, па на једном месту бележи, како је четнички одред на положају Сртевици био „предодређен да овога дана битке одигра врло важну, ако не и пресудну улогу“ (II, 167.).. Док је г. Лазаревић тако нагласио значај Војводе Вука у Балканском рату, дотле Трифуновић рељефно израђује његов ратни лик и удара гласом на значај Вука и његовог одреда у борбама што их мученичка Србија води у Светском рату. А у Кајмакчалану, где је изванредно приказано душевно стање пред борбу, која има да одлучи, Трифуновић ће физичку фигуру и изглед овога комитског заповедника дати фотографски верно..... У Балканском Рату Трифуновић је официр, старешина, кога красе све војничке врлине онога официра из приче Јанка Веселиновића Завет. Јунак ове Јанкове приче зарекао се, заветовао се, да ће се причестити у слободној Грачаници. Тај завет беше и у прсима Илије Трифуновића, и сву своју младост он је приносио на жртву, да би дошао час националнога богослужења у храму над храмовима.

    Књига Трифуновићева, писана уверено, убедљиво, тежи да сачува историји историје четника. Историје безбројних и непознатих хероја, оних што, дајући животе, мењају планове генералштабова и утиру пут победи. Толстојево одбацивање стратегије има, свакако, својих претераности, али, у суштини, то је једна крупна мисао, једна истина. Њу је потврдио највећи рат свих историских времена, јер Светски рат није трајао онолико, а још мање текао онако, како су то генералштабови зараћених сила замишљали. Романтика, која је војне мислиоце издизала до свемоћи и увијала у мистерију, нестала је. Уступила је место недогледном низу непарадних бораца, чија сва лична херојства дођоше из колективног, да се утопе у душу земље, чији су синови. То је осетио Ремарк врло много, и ту је један од разлога што је његова књига толико успела. И ако увек четничке вође истиче на нешто романтичарски начин, то исто је наслутио и Трифуновић. Близу је, на путу је да дође до истине, до оне истине, коју је, пишући о рату, открио свету најграндиознији Словенин, сводећи Наполеона на један орах у купи ораха. Трифуновић зна да колективне силе, оне које долазе из душе земље, из историје, у којој та душа живи, вреде више од стратегиских комбинација. У својој недавно публикованој студији Романтизам и Дипломатија г. Морис Палеолог признаје да је прошло време јаких и интересантних појединаца и култа личности, које, по романтичарским схватањима, стварају историју. Г. Палеологу се дало на жао, и он, са неком иронијом, додаје, да је настало доба незнаног јунака. Незнани јунак је, међутим, знана снага нација, а увиђање да без незнаних нема историје људске, крваве и болне историје, која никада неће бити ни праведна ни логична; схватање, да историју људску не детерминишу појединци, ма колико њихов утицај био јак, несумњиво је једна јасна интуиција.

    Књига Трифуновићева располаже још једном врлином. Оно што ваља нарочито подвући, то је, да у књизи Трифуновићевој није примарно крвава сила, сурова храброст, која напада ради напада, као што је чест случај у класично написаним Примјерима Чојства и Јунаштва Марка Миљанова, где, осим тога, има доста заседа, у сваком случају више него што би их, по прописима витештва, требало бити. Књига Трифуновићева, која даје у Сивој Стени са готово мајсторском вештином јуриш и изглед разбојишта после борбе, учи, да се кроз јуначко жртвовање оплемењава сили. У безусловном култу војводе Вука, заслужнога националника, неустрашивога, храбријега од најхрабријих, рођеног комитског маршала, чија потребна неумитност није умела, чак ни онда кад је, можда, то требало учинити, да застане, Трифуновићева књига херојства крви четника, ипак, има нечег питомог. И отменијег. У колико је четничких испада, што личе на крвожедност ради крвожедности, они су врло много изазвани. Изазван, човек не може увек бирати средства. У свему је томе Трифуновић Шумадинац. Шумадинац од расе, која је нашој историји даровала најпотпунијег хероја — Танаска Рајића, чије је дело на Љубићу најјуначкија борба и најјуначкија жртва. Трифуновић је због тога успео да са нашега комитаџилука избрише набачену љагу једног дивљаштва, као да је оно, наше комитство, заклоњено родољубљем, задовољавало своје злочиначке ћуди и прохтеве. Ту је замашан значај ове књиге. Трифуновић инстинктивно бежи од онога што је грдобно у подземној људској природи. Херојство је само тамо где се јунак мушки жртвује, а не где коље. И у књизи видимо да су комите људи. Они бледе и ћуте пред јуриш. У рђавој романтици професионалних патриота и упркос њихових намера испадаху четници зверови, који су дошли на свет да се само камом служе. У Крви Четника комите се радују животу, мили им се живети, воле земљу своју често разнежено, страхују, али се и туку. Туку се љуто, али и витешки. И губе животе, које воле, мученички. Трифуновић неће грдобу, а хоће да нам да људе. И он је наше четништво, чија историја има своје светле листове, вратио ономе што бисмо могли назвати вечно људско. Његов патриотизам је зато дубок. Није узак тај патриотизам и не сиречава Трифуновића да осети и све оне болове и повреде правде, које рат као такав доноси људима. Трифуновић је зато и могао испричати срдачно сцену измећу оца-сељака и сина-официра. У Младом Милошу отац моли сина-официра, да официр заштити свога млађег брата. Говори Шумадиски старац: „Ја сам сине, још као млад човек изгубио здравље ратујући три пута за Отаџбину, док је ваша мајка у том времену морала ићи у надницу да би могла исхранити тебе и старијег ти брата. Кад сте ви дорасли, ја сам и вас обојицу њој поклонио и ви је већ годинама браните од насртаја разних народа, што мене старог испуњава поносом. Дао сам јој 1912 године кола и волове, које сам са тешком муком, годинама одвајајући од уста, био набавио. Даље, давао сам јој у два три маха и последњу врећу пшенице, тако да сам за славу морао месити колач од кукурузног брашна. И најзад, дао сам јој пре десетак дана и ону бедну јунад, заједно са још беднијом двоколицом, којом сам довлачио помало брашна и дрво, те хранио и грејао ону сиротињу код куће. Дао бих јој, свемогућег ми Бога и Милоша, кад би сигурно знао да ће се један од вас двојице жив вратити, да мени и оној вашој злосрећници заклопи уморне очи. Овако, понова те молим, узми Милоша себи и обрадуј јадну мајку, која то више од мене жели. Ти се тиме нећеш ни најмање огрешити о интересе Отаџбине, јер као што и сам видиш, наша је кућа и без тога дала њој много, управо све што се могло дати“.

    Официр није послушао оца. У његовој души борише се брат и војник. Победио је, ипак, војник, а Трифуновић је показао колико је човек, прави човек, јер „душевно потпуно сломљен, официр лаганим корацима оде својој чети, питајући се уз пут: да ли сам имао право да овако поступим?” Гуше овога комитског војводу синовља љубав према оцу, сељаку и сиротану, и према брату, који је, невин и млад као кап росе, принет на жртву. Оста кућа сељакова без Венијамина. Преко команде добиће официр телеграм: „Дођи да сахранимо Милоша. Твој отац.“ И у том телеграму сва трагедија сељачке Србије, а у трагедији сва суморна глорија ратовања Шумадије.

    У Трифуновићевој књизи има доста елемената приповетке. Он је позван да буде историчар и приповедач четничких болова. Живе у његовој књизи чича Анђел Бујачки, који ће изгладнелим четницима кроз пушчану ватру донети овна, национални верник Риста Тохољ, Никола, који неће у комору. „Приликом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта, 1928., неки су га видели у Београду, у униформи надлугара, са сребрнастим храстовим гранчицама на јаци од блузе и са више разних медаља на прсима. Кажу да му је врло добро стојало“. Живе у књизи сви они. И војвода Петко, војвода и неуки, али велики просветни мисионар. И сељаци, који нахваташе страх од Бугара и Турака и што крију своју мисао под теменањем и под понизним: „Мије смо Кристијани“. Петко апостоли и прориче поносну, најрадоснију годину, 1912. „Србија је мајка наша”, а, смртно рањен, Петко моли да га мртвога пренесу у Србију, — ,,коју је верно служио“. Гроб му је, разуме се, необележен.

    Књига Крв Четника је једна књига херојства и бескрајне љубави, коју Шумадија негује у срцу своме за наш Југ, чије нам борце и страдалнике и чије нам пејзаже и јадна и претужна села прича Трифуновићев патриотизам. То је патриотизам нагонски, али и уверен. И то је патриотизам, чију је ведрину сневеселило то што су гробови четника још увек пусти и необележени. Трифуновић сноси, али осећа да је незахвалност редован и унапред спремљени одговор на све оно чиме нас бољи људи историски задужују. Има ова књига своје несумњиве вредности. Она је књига човека који верује у своју расу, али и књига човека који није више младићски оптимист. Зато се може очекивати од Трифуновића да ће, развијајући се све више, једнога дана написати велико и исцрпно дело о великом четовању, чије родољубље беше неисцрпно.

    Душан С. Николајевић

    258
    3 Ком.

    Технички лист

    Формат
    A5
    Број страна
    101
    Писмо
    Ћирилица
    Повез
    Меки (брош)
    Година издања
    2022
    ISBN
    978-86-6140-017-9
    Овај наслов нема рецензију

    Можда Вам се допадне

    Будите у току

    Контактирајте нас путем WhatsApp

    Boxed:

    Sticky Add To Cart

    Font: