Бека Митић Ристић - Сенке предака

Beka Mitić Ristić - Senke predaka

„Име ми је Јевдокија.

Јевдокија хаџи Богданова. Од мог доласка на свет људи су говорили: „Лако је њој кад је рођена са златном кашиком у устима“. Сад, ми свакодневно нисмо јели баш златним кашикама, народ увек претерује. Сребрним да, али и то само у дане наше крсне славе, Ђурђевдана.

Онда када нам је кроз кућу пролазио силан свет: од владике и свештенства, преко најугледнијих врањских хаџија и трговаца, па рођака и пријатеља све до чивчија.

О нашој слави се у Врању, у коме се ништа друго и није дешавало, касније детаљно и надугачко распредало. И ко је све био, и ко је и из ког разлога изостао, те која је аџика шта обукла и чија је ћерка била дотеранија и лепша.

О једној се, међутим, нарочито дуго причало. О оној на којој је славска свећа изненада почела да баца варнице, а затим се преломила и пала, изазвавши омањи пожар на сточићу испод кућне иконе.

Сада сам уверена да је то био знак протеста нашег свеца. Опомена. Једино не знам коме је била упућена. Целој породици? Само оцу? Да ли је Свети Ђорђе, тим пламеном који је спржио моје брижљиво везено миље, поруку упутио мени? Хтео да ми покаже како после играња ватром остане само гареж и пепео?

Да, у ствари, не остане ништа?“