Нико у породици Антонијевић не зна када се тај белег у виду необичног младежа први пут појавио. Ни због чега. Питали су се да ли је красио лице чукунбабе у коју се Турчин загледао. Коју је отео. И за коју породица више није чула. Размишљали да ли га је имао прадеда који је, после смрти вољене жене, подигао руку на себе. Или она баба–тетка која је вечно остала да чека повратак свог вољеног из печалбе. Нагађали да ли је знак Божје промисли. Лоше воље суђаја? Желели да преокрену његово значење. Да донесе благостање и испуњење. И дали му име: додир љубави. Нико није уочио правилност у његовом понављању. Појављивао се без икаквог реда, прескачући генерације. Да помути радост. Унесе стрепњу. Непризван. Предзнак нечег злокобног. Прича о њему преносила се са колена на колено. Шапатом. Куцајући у дрво да не чује ђаво. Као да би га, самим помињањем, призвали следећој генерацији. Они који су га носили, на различите начине, осетили су његову тежину. И неизбежну тугу. И сви су, када би се дете рађало, са нестрпљењем и молећи се, ишчекивали. Надали се да неће угледати тај, попут рибизле набубрели, мајушни знак са десне стране носа. А када би га видели, уплашено би прошапутали: обележено. Као да је новорођеном, самом појавом тог знамена предака, судбина већ запечаћена. Бабе би одмах гасиле угљевље над главом детета. Да отерају злу коб. Да тај белег призове Божју милост. Да буде прави додир љубави. Софијином рођењу сви су се радовали. Било је то модерно време, пред крај двадесетог века. Нико није рекао да је обележена. Сестре у болници назвале су малени младеж зрном лепоте. На уснама њеног деде, ипак је остало неизречено питање. Дрхтураво, као нада. Да ли се круг са њом затворио?

Роман „Додир љубави“ је дирљива и узбудљива прича о историји једне породице; о немогућој, а неодољивој љубави обојеној страшћу, поверењем, патњом и жртвовањем. Прича о усуду који даје и узима. И знамену који, кроз рат и мир, повезује генерације. Оптерећена причама уз које је одрастала, о чудноватим судбинама својих предака, Софија се на дан свог венчања пита зашто је баш она у том низу прескочена? Зашто је избор пао на њу, а не на Ђорђа или Јанка? Због чега јој је успело оно што претходним генерацијама није? И да ли то значи да је њеном удајом круг додира љубави коначно затворен?

Све је у овом роману истина са којом живите и после читања – нема хипотетичког виђења. Ликови и догађаји су тако маестрално описани да се доживљавају као део наше (читаочеве) прошлости. Није дрско ставити име Беке Митић Ристић уз саме врхунске светске класике у књижевности. Њено стваралаштво јесте такво и немогуће је заборавити га икада – Биљана Станојевић, књижевник

Ово је озбиљна породична сага и далеко више од љубавног романа, иако је фатум несрећне љубави њен лајтмотив – Милан Видојевић, књижевник

Ово није љубавни роман. Ово је роман о љубави – Бранислав Јанковић, књижевник