БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

    Ф. М. Достојевски - Јадници

    333

    F. M. Dostojevski - Jadnici

    Ни Толстој, ни Тургењев, ни остали славни Руси, нико од њих није тако осетио јадника, нити познао сиромаштво и болест као Достојевски. Он једини осети ланце који стежу његову домовину, њему јединоме откри се Русија у своме јаду, у сузама, у тамници незнања. Са упорношћу да истраје и у таквим тернуцима где му је и будноћа исто што и присутност крај сопственог леша, подносио је Достојевски страдање, и, својствено раси му, без отпора ишао на крст, јер је у мучењу и величанству јада гледао лепоту живота. У знаку те покорности једном великом садизму, изведе Достојевски пред свет Русију и њену мистичност. Русију хришћанску и грозно свирепу, народ са мисијом, између Европе и Азије, досаду западнога мрака разбија огњем божанствене душе истока. На тај начин, какав владалац, нити политичар, никакав завојевач не могаде за свој народ да уради више него Достојевски. Кроза њ Русија престаје са својим козаштвом и открива снагу будућности, планину над планинама, која у својим недрима отвара извор роду људскоме. Достојевски показа да Русија не живи ни за новац, ни за мржњу, ни за трговину, ни за бестидне победе насиља, већ зато да човечанству поврати веру савести: у име Христа и Христа ради, свиће нови разум, и појам о човеку, који је једини бог, потиче из страдања, бола, туге и оног јада, на чијем се наковњу исковала слава Фјодора Михаиловича Достојевскога.

    Дух таковога бића веје овим романом, који је зажегао лучу књижевне славе Достојевскове. Када су „Јадници” у рукопису донесени Бјелинскоме, похвала је прешла очекивање. „Роман открива, — рекао је критичар, — такве тајне живота и значаја у Русији, о каквима пре њега нико ни сањао није. То је у нас први покушај социјалнога романа.” — „Схватате ли, — рекао је Бјелински Достојевскоме, — шта сте то написали? То сте могли да напишете само непосредно, нагонски, као уметник. А да ли сте сами себи образложили ту страшну истину што сте је нама показали? Није могуће да сте ви то у тим годинама могли да схватите! То је уметничко откриће, дар одозго. Цените тај дар, и ви ћете постати велики писац!” После неколико месеци „Јадници” су штампани, и Русија је потврдила суд свога критичара.

    Тако се појавио Достојевски, последњи (јер он је млађи од Вагнера) који је у својој уметности показао шта је наш живот и како је могућ, песник коме се јединоме данас обраћа цели свет, јер тема Европе, како да се ослободимо своје унутарње анархије, тема је Достојевскова.

    П. М. Петровић.

    Количина:
    Поштарина
    Упитајте

    Пожури! Само 6 Остало на стању!

    Васкршње снижење
    Драги наши читаоци,
    Одлучили смо да Вас и ове године обрадујемо снижењем:
    25% попуста на купљену 1 или 2 купљене књиге
    30% попуста на 3 купљене књиге
    40% попуста на 4 или више купљених књига
    уз бесплатну доставу за износе веће од 3000 РСД.
    Снижење се обрачунава аутоматски када у корпу додате одговарајући број наслова.
     

    Политика безбедности

     

    Политика испоруке

     

    Политика повраћаја

     

    Безбедно плаћање картицама

    У тамној кући старога ортодокснога Рагушина, у којој ће млади Рагушин убити Настасију Филиповну, виси копија Христа скинутог са Распећа. И та злосутна кућа, која чека да скрије мраморно бели леш једне болнице, завитлане у животу, и једно празно Распеће, на које се тек треба попети, увек су у његовој души.

    Он је носио пакао у души.

    И за то је он дао најсвирепије место у књижевности света, пакао у његовој најгрознијој манифестацији.

    Тај епилептичар, чија болест мути учини да генијалност утоне у мрак бесвести, идиотизма. Мишкин завршава као идиот.

    Све што је тамно у Достојевскоме, све то изби тада. Има у томе миру коначног повратка хаоса један злочин према целоме људскоме роду, али један злочин који је у исто време и сам себе убио.

    Зар на тим последњим страницама не осећа човек онај страх од живота, који струји Православљем, један страшан, окамењен бол који би отприлике имао човек коме би лекар констатовао неизлечиву болест која води лудилу. Тај мир, страшан као капела у којој би полудела гледала у болно лице мртвог сина самоубице, — то је пакао.

    Није то онај мир над гробом веронске деце, трагедије љубави, коју написа Велики уништавалац света и Велики Естет, мир, који ћути у Шекспировим трагедијама и иза њих. Не, није то онај мир који је Карлајл осећао у монструозном Енглезу, песнику трагедије и лудила страсти, што се вечно играју човеком, да буду побеђене тек у смеху Јорикове лубање.

    То није ни онај мир који је слутио, кнез Андреја, после Аустерличке Битке, у бескрајном небу, када му се корзикански са кратким и белим вратом, учинио мали, бедан у својој сићушној сујети. То није мир смрти, чији је највећи песник био апостол из Јасне Пољане, мир смрти, која ће одвести Андреју тамо, у надчулни и нематеријални свет, у то неопредељено, бесконачно небо.

    Мир којим се завршава „Идиот”, — то је мир у коме се стопише Православље, епилепсија и у животу никад незадовољен нагон злочина овог руског сажаљивог садика.

    Епилептичар и сва тама Русије удави генија. Кретен Смјерђаков и Иван Карамазов блуде нелом руском степом, под хладном месечином последње ноћи, док се за њима тетура ружни и језовито унакажени леш старога Карамазова. И најстрашније је да је у томе миру један леш генијалности. Он је кроз убиство свога злочина победио материју; али — у томе је сва грозота Фјодора Достојевскога — из тога мира није изишао као победник дух. Убијени су и материја и дух и мртва је генијалност.

    Зјапи мир Голготе, мир сибирских ћелија, прсла су звона у Кремљу, јер нема Ускрса, и нека цело Човечанство удави своју болесну душу на тај начин што ће се цело приковати на огроман крст.

    Достојевски је у уметности до сада највећи убица човека, јер је највише Хришћанин, и тај пакао из последњих страница Идиота никад неће више тако грозно избити, али ће увек бити ту, и онда када Геније буде јачи од Епилептичара и Пакла осећаће се и Епилепсија и Пакао.

    Необјашњива је душа тога великога болника, и разумети њу значи схватити најтајније покрете душе Русије.

    Ко ће до краја ући у однос песника „Браће Карамазова” према Великоме Инквизитору?

    Велики Инквизитор!

    Самоуверен, свиреп, као да му је отац тигар, а мати гладна хијена и неумитан као татарска деспотија над Русијом и као царизам из његове крваве глорије, кад родбина убијених не сме да плаче, да се не би чула, и кад крвавог цара мирно, свечано поздрављају крупна звона. Сав у мирној пожуди злочина и сав у перфидији која је победила у себи ропство и постала господарица света, — Велики Инквизитор, коме Достојевскова генијалност даде елементарпост пакла, носи у себи једну снагу, снагу зла историје људске.

    Велики Инквизитор, носилац и победилац греха, ломача и точкова, татарског ига и царистичког Сибира, ту је, пред њим, Хришћанином Достојевским!

    А он, Фјодор Достојевски, ма да су у души мржња Православља на Католицизам и страх, јер су се преци патили и плашили, наследио је паклени прохтев освете, незадовољен и кукавички, никад покушан злочин.

    И пред тим Великим Инквизитором има он једно нарочито осећање.

    Да ли је то страх, мржња, импоновање, и да ли у сили демонства Инквизитора не задовољава роб у злочину, син Русије; своју дубоку жељу убиства у ноћи?

    Али, та жеља не сме да се каже, бежи сама од себе, зазире сама од себе као полни нагон пре но што ће да се пробуди, и грчевито пожудно дохвати се он крста с оном љубављу с којом решени самоубица јури у наручје великој спаситељци, смрти. И у неутољивој перверзији Хришћанства, које се гуши у негацији себе, претварајући животни напитак у опојни отров, та жеља злочина скрила се сама од себе и, тако скривена, задовољава. Задовољава, јер је најдубља тајна: да Хришћанство и садизам нису два света.

    У сваком страху лежи драж онога од чега се плашило; у сваком нашем крсту један је крст спремљен за друге.

    У сажаљивој сузи лежи уживање у туђем болу, у несрећи других.

    Јер је човек саздан од зла и јер је на земљи демон јачи од Бога.

    И што је више демона у човеку — то је он више удаљен од идиле. И он, Достојевски, геније кога је давио епилептичар, суморни робијаш из Мртвога Дома, не осети у Легенди Христовој Капернаум, блажено Генезаретско језеро. Он виде Мртво море, у чијим дубинама лежи једна варош лудака, Гољаткина и Смјерђакова.

    И он плакаше на великом дрвеном крсту, али не сузе генезаретске, већ сузе Гетсиманскога врта. У целу болесну, перверзну драж сажаљења, милосрђа, он не унесе идиле малих рибара, сањара, којима природа дочарава бајку раја, већ обли Хришћанство сузама, пожудно и гробно туробним.

    Сузе, које ће над лешом Настасије Филиповне и над рођеним злочинцем Рагушином лити Мишкин, носе хришћанску драж сажаљења и хришћанску Голготу.

    Те сузе неће, не желе да васкрсну Настасију, оне су демонски слатке и теку млазевима, топле, као сузе разнеженог сладострашћа, и као да те сузе Хришћанина Мишкина, сва та навала сажаљења, имаједну незадовољену полну насладу са том дивном женом, коју уби Рагушин зато што је био јачи у злочину од њега, епилептичара Мишкина. Бол је „нешто добро” и бол за мртвом Настасијом сладак је, јер је у убиству Настасије била и никад неказана жеља злочина тога Мишкина. Наслада је у болу других само друга страна садизма, који влада светом. Достојевски није хтео, није смео да призна да Мишкин није пријатељ Рагушину из небеских мотива.

    Пакао уништења привлачи ту двојицу, и нож, којим Рагушин удара Настасију Филиповну, и крст, који у својој души носи Мишкин, од исте су грађе.

    Рагушин је кроз свој злочин оделотворио Мишкинову најтајнију жељу, која није смела ни сама да се жели, и Мишкин, слаб у злочину, ужива у Голготи Настасије Филиповне и Рагушина, и, слаб у злочину, у њиховој Голготи ужива своју.

    Зато што је заводнички мами „Убиј!”, његова је душа пригрлила: „Не убиј!”. Садизам који га мами на злочин био је слаб, али је он проговорио кроз Голготу. Достојевски се пење на крст, да се спасе злочина; али, у томе је његова главна лаж, на свој крст ставља он цело човечанство.

    И зато је он најдубљи песник перверзије злочина; и, зато што је сав Хришћанин, те највећи песник беде и рођене сиротиње, Достојевски воли беду, и бол беде нико није тако истинито и у исто време тако болесно дао као тај човек из чије собе никада није сиротиња изилазила.

    Страх од среће стапа се са осећањем фаталности беде и уживањем у њој.

    Он нарочито тражи сцене у којима ће беда бити што јача, да би га што слађе и што болније дирала.

    Достојевски садистички ужива у беди других, али у исто време флагелантски у беди својој. Његови „Јадници” су дело генијалног познаваоца живота који је уз то био сав Хришћанин.

    Та просто испричана историја прегаженог живота, причана непосредно као Толстојева „Крајцерова Соната” и уметнички дубоко дискретна као дела класичних мајстора, остаје, можда, највише хришћанска књига. Достојевски, песник злочина и беде, остаће неразрешљив по томе што сва абнормалност и сва љубав коју он има за злочин и беду није мучила истину коју је откривала његова уметничка интуиција кад год је давао и беднике.

    „Јадници” су сва истина живота и сва пожуда патништва. Они су дело и једног просјака, дело дубоког познавања човека и једног који је у својој епилептичарској души носио нешто од душе психички унакажених божјих људи, који су, утонули у просјаштво, блудили руском неизмерном и неизмерно несрећном земљом,

    Он се једном коцкао и у он у интимном писму, он у сав свој мутни и очајнички бунт на демонство уноси сву своју рођену беду.

    Настасија Филиповна баца у ватру новац Гањин, и на том пожару новца греје се сечно хладна соба Фјодора Михајловића и крави се његова беда.

    Он је имао мржњу на новац и страх од новца и требало је да дође коцка, па да он за тренут победи своју беду. Изгубио је новац, а да га је он би га, као Настасија Филиповна, запалио.

    Стидео се беде, а волео је, и, вечито шибан њом, он није могао без њеног бича и без њепог тужног осмеха, који га је сладострасно болео.

    Отуда би они, чија је вера у Назарећанима, у онога који је говорио да царство небеско припада убогима и да је лакше камили проћи кроз „иглене уши” но богаташу одрећи се имања, још јака, тврда, требало да ту књигу брже поред Јеванђеља. Од Толстојевих „Народских прича”, у којима се слави сиротиња, имају више хришћанске крви Достојевскови „Јадници”.

    Достојевски има снаге апостола Павла, његову хришћанску веру у егзалтацију, само што је он, поред тога и генијалан уметник. Злочинац бедник, Достојевски је дао злочин дубље од Софокла и од монструозног злочинца Шекспира, а беду истинитије и перверзније од свих негатора живота и среће.

    Д. С. НИКОЛАЈЕВИЋ.

    333
    6 Ком.

    Технички лист

    Формат
    A5
    Број страна
    197
    Писмо
    Ћирилица
    Повез
    Тврди
    Година издања
    2023
    ISBN
    978-86-6140-091-9
    Овај наслов нема рецензију

    Контактирајте нас путем WhatsApp

    Boxed:

    Sticky Add To Cart

    Font: